Знак поред историјског пута

Са неким људима је као са планинама.
Не могу се спознати из једног места.
Тако је и са Радованом Караџићем.
Његова личност своју пуну боју, дубину и значај добија тек када
се сагледа из различитих перспектива.

Социјални портрети
И, као по правилу, прво се примећује његов политичко-исто-
ријски лик.
Он је, у овом времену суверене владавине медијске цивили-
зације, најосветљенији.
Иако присуствујемо покушајима његовог систематског медиј-
ског извитоперења, већ наша садашњост Радована препознаје
као онога под чијим је руководством извојевана најзначајнија
српска победа у другој половини двадесетог века, човека који је
први развио заставу Републике Српске.
Данас га јасно видимо и као утемељивача веронауке чије је
оживљавање било од непроцењивог значаја у стварању будућих
здравих и идентитетски утемељених  родољубивих снага.
Иако претходне чињенице политичке прошлости немају свр-
ху никакве митоманске идеализације једног човека (јер било је
и грешака за време његовог мандата), потпуно је јасно да ће га и
будуће генерације, пре свега, по овим делима препознавати.
Из друге, културолошке димензије, препознајемо савременог
српског писца и песника чији је значај, овога часа, у дубокој сен-
ци његове историјско-политичке фигуре.
Када се ускоро та сенка склони и шира јавност угледаће оно
што данас само малобројни храбри чувари српског језика виде:
”човека у чијој поезији се дамар личне исповести дубоко преплиће
са трагедијом колектива, а општи усуд историје налази одјека у
најинтимнијем запису”.
Из православног искуства доживљавамо га данас као Христо-
вог војника коме су добро познате вечне речи апостола Павла:
”Добар рат ратовах, трку сврших, веру сачувах”.
Дубоко свестан да ових седам речи осликавају суштину хриш-
ћанског односа према животу који у овоземаљским оквирима и
није ништа друго до ”борба непрестана”, он се својим храбрим
држањем на месту нове сече српских кнезова већ определио за
небеску етику и посведочио да зна тајну Косовског завета.

Медијске карикатуре
Али у време ово кад ”страх животу каља образ често” сведоци смо
системског одрицања од сопственог идентитета и његових висо-
ких моралних норми.
Страх је закуцао на наша врата.
И то онај најнижи и најгнусобнији.
Не онај некадашњи страх од губитка живота већ нови страх
новог доба.
Страх од губитка комфора.
На несрећу, многи збуњени и дезоријентисани пустише га у
дом својих срца.
И одједном погубно самоодрицање постаде прихватљива ка-
тегорија и лукаво би проглашено за националну катарзу.
Пљување по својим вредностима данас се представља као ис-
пуњавање ”високих цивилизацијских норми” које се морају ис-
пунити на дугом маршу ка предворју ЕУ и НАТО.
У таквој атмосфери просто је нормално и чак друштвено по-
жељно безрезервно прихватити сваку прљаву оптужбу која се
подиже против српског народа и његове биографије.
Овакве оптужбе се без икаквог преиспитивања тумаче као не-
обориве догме, а њихови верници у медијима свакодневно испо-
ведају нову веру: ”Верујемо да су Срби апсолутни кривци за свако
зло на просторима бивше Југославије и да је Хашки суд инстру-
мент за извршење казне и да је свака неправда над Србима пот-
пуно праведна”.
Због свега тога данашњи Радованов медијски лик више под-
сећа на лошу карикатуру за чије се цртање једина инспирација
налази у Хагу.
И заиста се на тренутак може помислити да ће црне тамничне
сенке прекрити све оне претходне светле слике.
Али народна мудрост нас учи и људи говоре да је свака сила за
времена и да ничија није горела до зоре.
Тако је и са хашким мраком коме се јутро неминовно примиче.
Неће Радована Караџића, а ни друге српске мученике, Хаг
дуготрајно историјски унизити.
Неће Хаг у будућности бити препознаван као место српског злочина.
Због одсуства елементарне правде и немања истих аршина
за све учеснике балканске драме, Хаг већ сад јесте место голготе
једног народа а потом неминовно и његовог васкрсења и победе.
А многи хашки заточеници на чудесан начин већ постају
слободнији од својих охолих тамничара.
У таквом времену Радован и мимо своје воље од доктора преко
политичара и књижевника постаје метафора, постаје симбол, по-
стаје знак који ће остати и опстати на историјском путу.
И служиће својој сврси.
Показиваће правац.
Тамо негде ка оној далекој линији где се спајају небо и земља.

Радованове вечери, Торонто, 12. јуна 2009