Мирослав Тохољ
Накнадно писмо
Неретко сам покушавао да нађем одговор на питање које је сво-
јевремено поставио српски новински великан Предраг Милоје-
вић: да ли историјске личности ”рађа” и ”проналази” сама Исто-
рија, или оне стварају Историју. Убеђен сам, најзад, да се на Кара-
џићевом примеру оба могућа одговора узајамно потврђују. Изде-
нувши га на позорницу конкретног историјског збивања, фатум
Историје предвидео је да његовим делима обележи епоху несво-
диву у границе конкретног историјског збивања и конкретне људ-
ске биографије. Ако је, пак, реч о српској историји, не умем про-
наћи иоле маркантније личности а да с њоме нису повезани суш-
та патња и страдалништво. Да ли је то једини могући залог за
присуство у свим временима, не умем казати. Као ни да ли су ”сво-
јеручни српски потписи” на тој патњи и страдалништву израз
неког вечног проклетства кадрог да надиђе векове и у главним
цртама усагласи судбине Карађорђа, великог вожда ”шумадиј-
ских Србаља ”, и – два столећа касније – др Караџића, вође ”бо-
санских Срба”, узалудно опомињући како географија има, али
не пресудан значај за националну историју, и како истоветност
судбинске матрице вапије за свешћу о националној целовито-
сти, па онда и јединством.
Са Караџићем сам се упознао далеке 1979. у Сарајеву; онде смо
обојица живели дошавши из Херцеговине. Имао сам тада непу-
них двадесет и две године (он тридесет и четврту). Мој књижевни
првенац био је пред објављивањем код истог сарајевског издава-
ча код кога је Радован већ објавио две песничке књиге, а и обе
касније збирке. По традицији, рукописни првенац требало је да
буде штампан у едицији резервисаној за почетнике, али уред-
ници су у мом случају направили преседан и уврстили га у би-
блиотеку у којој су објављиване књиге потврђених писаца. Та
изузетна околност – зато је и евоцирам – мени је отворила пут у
друштво афирмисаних стваралаца. Међу новим познаницима
био је и онај витки, стасити човек кога сам до тада читао у пес-
ничким антологијама и часописима, и кога помињаху његови
књижевни исписници, касније заједнички пријатељи, не само
као песника, већ и као једног од неколицине предводника со-
лидарне сарајевске студентске колоне из 1968. године.
Караџић је један од ретких који, као у то време већина бу-
дућих песника, није студирао књижевност и филозофију, већ
медицину, и није објављивао много, но ипак је словио као ауто-
ритет у својој генерацији, па и међу млађим писцима.
Срели смо се у зеленом салону, у поткровљу издавачке куће, у
који су писци долазили и расправљали о лектири. Главни уред-
ник за област савремене књижевности мало пре постао је Стеван
Тонтић, један од песника исте генерације, а за област литературе
за децу и омладину песник Тодор Дутина. Они су унели драго-
цену свежину и отворили врата писцима са југословенског про-
стора. Рајко Петров Ного, Јосип Ости (у кумству с Караџићима)
и нешто старији Изет Сарајлић (у словенофилском пријатељству
са фамилијом) исту атмосферу пре тога унели су у ауле ”Веселина
Маслеше”. Био је то – имајте на уму: пре више од тридесет година
– револуционаран корак у ондашњем књижевном животу. Пое-
тика ”босанског духа у књижевности”, коју је дефинисао проф.
Мухамед Филиповић Туњо, званични идеолог, а практиковали
лирик ”босанског богумилства” Мехмедалија Мак Диздар и при-
поведач ”карабеговског вакта” Неџад Ибришимовић, и њима по-
добни књижевници, тонула је у други план, а даровити ”златни
младићи” што их је на свој начин промовисао пок. Душко Три-
фуновић, песник несвакидашњег талента, стицали прве морал-
но-политичке буботке са стране самовољних босанских власто-
држаца и погуреног књижевног чиновништва.
Касније смо се Караџић и ја често, па све чешће, потом и ре-
довно, готово свакодневно виђали. Сарајево је мали град, у
градском језгру живело је свега стотинак хиљада људи. Човек
у шетњи, у једном дану, у једној улици, сретао је многе од оних
које би пожелео да сретне. Мој пријатељ био је сав посвећен
књижевности и медицини, изванредно упућен у економију и
демократију. Медицина и економија беху стране мојим тадаш-
њим интересовањима, занимао ме је књижевни занат, а у поли-
тику нисам веровао. Но, он је умео да растумачи извесне еко-
номске закономерности, повлачио паралеле између социјалис-
тичке и капиталистичке економије са којом се суочио у време
студијског боравка у Америци. Испитивао је, изван марксистич-
ких узуса, однос између вредности робе и новца и, на бази ондаш-
њих прилика, предвиђао догађаје који се у том часу још нису
назирали, али ће, убрзо, претходити кобној деструкцији југо-
словенске државе по обрасцу утврђеном у круговима моћних
западних компанија.
Баш у то време запослио сам се у редакцији књижевног часо-
писа (истог оног који је пласирао теорију о ”босанскоме духу у
књижевности”), убрзо ”узнапредовао по тројном националном
кључу” и – ово на знање накнадно злим језицима – управо као
”српски кадар” постављен за секретара у Удружењу књижевника
и, приде, за руководиоца међународног поетског фестивала.
Са Караџићем се паралелно догађала монтирана судска афе-
ра која ће резултирати његовим једанаестомесечним притво-
ром и губитком посла на клиници. После изласка поново смо
се срели у такође несвакидашњим околностима. На тргу Петра
Прерадовића, између помињане издавачке куће и здања бивше
Сарајевске богословије са Саборним храмом у суседству, почет-

Коментари