Знак против кога се говори

Много је разлога због којих се говори против Радована Караџи-
ћа. Овај истакнути савремени српски књижевник, необични
песник и романописац чије је врхунско књижевно дело неоправ-
дано остало у сенци његове велике политичке харизме, постао је
”опасан човек” који ”у време уписује опасан знак”, а тај знак за-
право је оно против чега се говори и због чега Радован Караџић
толико смета. Он је ”наш сведок”, како је то луцидно аутопоетич-
ки наговестио још у својој давној и чудесној песми ”Мирнодоп-
ски извештај”, који у наше име брани наше духовне и национал-
не вредности, али читаво европско наслеђе. Његово политичко
дело представља исувише опасан пример за друге, не само у
српским размерама.

Значај Републике Српске
Најпре, Радован Караџић, као први председник Републике Срп-
ске, неизбрисив је из историје српског народа. То и јесте главни
проблем оних који би да у Хагу прекрајају српску историју и пи-
шу је испочетка, мењајући биографију српског народа према
својим потребама и интересима. И сребреничка медијска творе-
вина направљена је само да би се омогућило лакше бомбардовање
РС, протеривање Срба из Републике Српске Крајине и неутра-
лизовање војног и политичког вођства Срба у РС, на челу са др
Радованом Караџићем. На сребреничком миту требало је изгра-
дити правно-политичку пресуду о геноцидности РС и тако из-
вести њено укидање и утапање у наметнуту БиХ. Међутим, Ре-
публика Српска сада је већ историјска чињеница коју бране
међународни уговори и бескрајна љубав српског народа.
Када се загледамо уназад 20 година видећемо огроман низ
историјских пораза српског народа и једну једину историјску по-
беду – Републику Српску. Она је живи доказ да је српски народ
непобеђен, историјски жив и способан да се избори за своје тра-
јање и своју државу.
Република Српска је и авангарда нове националне идеје у
Европи, прва тачка хришћанског отпора изнова надирућем и-
сламском освајачу и велики бранич аутентичне хришћанске
Европе, ка којој ће се морати вратити сви европски народи ако
буду желели сопствени спас.
Многима је трн у оку и пример како је Република Српска
била заснована као држава, на којим темељима и вредностима?
Њен повратак сагласју између Цркве и Државе, увођење веро-
науке у школе, давање националног карактера Универзитету,
Војсци, медијима и држави у целини – итекако су проблем за све
оне који би да српски народ одвоје од остваривања сопственог
националног идентитета и интереса.
Таква Република Српска неодвојива је од таквог оснивача
и првог председника. Све његове личне и политичке мане и
погрешни потези, ако их је било, губе се пред снагом ове исто-
ријске чињенице и примера који надахњују и штите, или, како
би песник рекао – ”радују и плаше”.

Значај Радована Караџића
Не знам колико је уопште примећена суштински битна ствар у
вези са личношћу и делом др Радована Караџића, а то је да се
ради о јединственој политичкој појави у новијој европској исто-
рији – аутентичног хришћанског политичара. У времену када у
Европи више нема великих политичара и визионара, када нас
воде политички кловнови и клонови, кепеци и манекени, појава
овог песника-државника заиста је нешто необично и драгоцено.
Можда управо то додатно плаши, смета, штрчи, опасно може да
делује на друге својим примером?
Јер бити Христов данас, бити на страни овог највећег исто-
ријског знака против кога се стално говори, значи бити на путу
свим антихристовим силама од овога света, значи и страдати, зна-
чи и умрети можда за Христа, али и вечно живети на оба света.
Али, највећи проблем је дефинитивно Радованов пример за
Србију, опасност да се тако нешто понови у Србији, да и тамо по-
стане могућ такав политичар и таква држава. То је убедљиво нај-
важнији разлог зашто смета Радован Караџић и због чега треба
да буде укаљано и угашено свако историјско сећање на њега.
Српски сабор Двери настоји управо супротно: да подсећа на
овај историјски пример и ради на томе да се у Србији појави
нови Радован, доказ да је могуће и у 21. веку имати српског хриш-
ћанског лекара, књижевника, учитеља, политичара, као и да
Србија може бити национална држава. Узалудно је ухапсити Ра-
дована и држати га на робији, исто онако као што је било узалуд-
но спалити мошти Светога Саве, јер се не да утамничити слобо-
дарски хришћански дух српског народа из кога је све и потекло.
Зато је епска прича о Радовану Караџићу као модерном
хајдуку и устанику толико позната новим генерацијама и оне
неодољиво хрле за овим националним архетипом, следујући
његовој визији и политичком примеру. И што га више гоне, суде,
тамниче, то му више додају светлости на ову историјску фреску.

Радованове вечери, Торонто, 12. јуна 2009.