Кад реч Господња застала је

Споредне речи ресе небеса. Овај лирски запис Радована В. Кара-
џића у пјесми ”Петњица” о осјећању рушења приватног свијета
добио је најшири, за судбину цијелог народа релевантан одјек у
његовом каснијем обраћању пријатељу, са мјеста неименованог,
почетком седме године изгнанства: ”Све почиње у језику, а лаж, у
коју су нас били заробили, и почињала је и завршавала у језику.”
Наговјештај злоупотребе језика као симптома поремећених ври-
једности на најширој скали – реакција наизглед у ексклузивном
домену пјесничког чула – прелио се, тако, и ван забрана лирског
свијета и постао неодвојиви дио опште националне трагедије.
У поетском насљеђу српског духовног простора дамар личне
исповијести одувијек се уплитао у трагедију колектива а општи
усуд историје налазио је начина да продре и у најинтимнији лир-
ски исказ. Караџићеви стихови неће бити изузетак од овог општег
правила којим је одређена српска поезија с краја 20. вијека. Пого-
тово унутар круга сарајевских пјесника у којем је стаставао овај
аутор – круга који је, како је критика већ примијетила, постао зна-
менит ”по својим 'лирским опсадама' историјске тврђаве проигра-
них идеала и репресивног бесмисла”. Оно што Караџића и у овој
групи пјесника издваја у том сталном преплитању личног и пре-
дачког, до мјере да његови стихови из збирке Црна бајка, данас,
након скоро вијека, звуче пророчански, јесте то повратно преси-
пање трагичког из општег оквира у лични, накнадно изравнавање
поетичке и личне ситуације у којем лична жртва пјесникова и ње-
гово страдање постају непогрешив показатељ колективног распе-
ћа народа и у овој најновијој крвавој историјској епизоди.
Али за расправу о значају и вриједности ове поезије од веће
важности може бити чињеница да је почетна ауторова позиција
поетички драматично удаљена од оне са које би се могло кренути
у сусрет наслагама националне прошлости и вриједностима пох-
рањеним у њима. Окретање дубинама традиције у Караџићевој
поезији изведено је са брзака актуелних свјетских пјесничких
токова којима се овај пјесник у првим стиховима изложио свим
својим бићем. Ријеч је о пјесништву које драматично потврђује да
је опредјељење за традицију било чин свјесног избора за цијелу
једну генерацију српских пјесника а не тек поетички анахрони-
зам или принудно следовање за узорима старијих епоха. И у овом
смислу анализа Караџићевих стихова, без обзира што се не ради
о обимнијем пјесничком опусу, представља својеврстан тест ста-
мености поетике оне доминантне струје савременог српског пјес-
ничког израза чији су прваци – међу којима су најуваженији да-
нас Матија Бећковић и Рајко Петров Ного – у акцији ријечи као нај-
већу духовну вриједност препознали могућност поетске потврде
националне завјетне свијести.

* * *
У  пјесмама прве збирке Лудо копље, Караџић је мајстор описи-
вања најтиших и најскривенијих духовних титраја. Стихови
који су аутора овјенчали звучном наградом Дучићевог имена от-
кривају лиричност калиграфски префињену и по микронски
забиљеженим титрајима пјесниковог бића и по финоћи линије
успостављене између ријечи и стварности. Пред нама је пјесник
најмодернијег, рафинираног сензибилитета, загледан подједнако
и у одраз свијета у себи и у сопствени поетски рукопис којим
би да обухвати тај свијет. Граница између ријечи и стварности
овдје је намјерно нејасна. И онда када ријеч жели да преузме
примат над чином и тако доведе у питање његову реалност,
и онда када кратки, пролазни чин – дакле стварност – тражи
своју скровитију и трајнију димензију у сопственом разлагању у
махинацијама ријечи:

Нешто попут језе гнезди се у теби
то копље та испружена рука сија у твојој мисли
ти осећаш тај убитачни метал његово присуство
ти не мислиш о њему и оно је још увек метал
мислиш о њему и напушта те као надметал
као метал што живи што није метал
а та разлика је довољан разлог да постане ниска догађаја
(”Лудо копље”)

Овај однос између ријечи и стварности, у којем ријеч сваког ча-
са пријети да провали из стиха и поремети устаљени поредак
ствари, биће највидљивији у доминацији императива у добром
дијелу пјесама прве збирке. Као да императивима и именовањем
уз те императиве пјесник ствари гура ”у авантуре, у којима оне
испитују све могућности за бјекство из сталне заробљености”:

Посади ружу нека је бела
Именуј је и унапреди
(”Посади ружу”)

Или: