Радован Гајић
Наздравичарска Радовану
Тешко је бити песник у својој песми,
тешко је бити своја песма на сопственим уснама;
тешко је када је магла деценијама дебела, толико
да се чини да си остављен од сопствених стихова;
тешко је када битка и даље траје, али се не чује;
тешко је када је мук полегао бојним пољем, јер
опет неки уплашени Вук, који у битку није ни ушао,
Косово туђину п/отписује; тешко је,
када се само још звекет речи последњег Војводе
поприштем чује, твојим стиховима праћен,
барјактару Божних Срба.
Немам ја речи којом бих ти рекао: издржи!
Немаш ти шта да издржиш.
Нико није издржао смрт тела и остао
телом жив. Али, има међу нама многих
који бише уморени како ће и тебе убити:
смрћу од које се и даље живи.
Да нема међу нама бројних који живе
после телесних смрти својих, ми,
ни један не бисмо живели.
Живео! И у векове те потомци славили,
Који потомство имају.
У којих га нема нека их мртви ђедови питају:
– Што издадосте? Што нас затријесте?
Не бој се и не брини. До сада смо те
твојом песмом опомињали. Од сада,
твојом песмом ћемо свој век спомињати.
На вјеки вјекова! Живео Радоване!
Песмо која си спевала нашу старост.
Ко год од нас дотле догура, деци ће га показивати:
– Оне косе, оне браде, оне очи памте сужње.
У здравље ти хашке смрти, песниче !
Песме која не пролази.
Коментари