Светлећи човек

Радо ћу изнети нека своја, најранија искуства, која су ме опре-
делила да останем отворен за чудесно и несхватљиво. Чини ми
се, сада, да је то био дар од Бога, тренутак који ми је отворио
безбројна врата разноликости постојанства. Наша најчешћа огра-
ничења и потичу од априорног одбијајућег става, недопуштања
могућности да у нечем новом заиста ”има нечега”, или би га мог-
ло бити ако бисмо, уместо одбијања, застали и упустили се у са-
гледавање, и што је још важније и плодотворније – сагледавање
кроз проживљавање.
Одбијању често прибегавамо у уверењу да тако чувамо своју
веру и оданост својој цркви, иако свака црква почива на вери у
свете тајне, а црквени оци држе да од свега што постоји ”умом
можемо да појмимо свега један посто, срцем додатних три посто,
а осталих 96 посто остаје нам непојмљиво”. Или, другим речима,
тај остатак можемо појмити једино вером.
Велики немачки филозоф и психијатар Карл Јасперс рекао
би да у сталном трагању за суштином живота врло брзо стиже-
мо до границе појмљивог. Са те границе можемо се вратити у
скепсу, уверени да иза ње не постоји ништа, или извести ”скок у
веру”, и с поверењем у Творца уживати у пунини Творевине, од
које целих 96 посто остаје недоступно нашем разумевању.
Присетимо се, највећа могућа концентрација алкохола је 96
посто, и тада је то alkohol apsolutum, или spiritus apsolutus. Дакле,
дух! Основу Хегеловог поимања чини Апсолут, који је оно што
источњачка филозофија и религије тумаче као Једно, које у себи
садржи све. Код нас је то Свети Дух, као један од видова Бога, у
коме је све садржано. Све је Једно, Једно је све!
Лета сам у детињству проводио у лепом селу близу херцего-
вачке варошице, са доста сунца и пријатног зујања времена, пче-
ла, лишћа на ветру, и тренутака, тренутака, тренутака. Сада се
с највећом пријатношћу присећам колико садржајан може бити
један тренутак! Старији рођаци би одјездили за стоком, а ја сам,
једва петогодишњак, остајао сам, да их сачекам у предвечерје.
Никад нећу заборавити та поднева и сунце у зениту, када се
у дугим тренуцима дешава нешто између неба и земље, сунца и
природе. Младо дечачко тело осећало је неко необично и пријат-
но прожимање, које ме је нагонило да застанем, умирим се и
”осећам”. И нешто ми је говорило: ”Не плаши се овога, не плаши
се овога.” То није био глас из околине, него нека врста гласа-мисли.
Чинило ми се тада, а и сад ми се чини, да сам у тим тренуци-
ма ја ”служио” некоме или нечему, и да је то исто ”служило” мени.
Служба у небеском храму, под сводом на коме је, попут фреске
у куполи храма, живи Пантократор! Тада то нисам знао, али ми
се касније ”каз'ло само”.
Ноћу бих, испуњен тим тренуцима, имао необичне дожив-
љаје ширења и стапања с небесима. Могао сам то да изведем кад
год сам хтео, пре него што бих утонуо у сан. Препустио бих се
”томе”, и настало би моје ритмичко ширење у ноћно небо, негде
у ритму откуцаја срца, све док не бих, уз неки необични, помало
слатки страх, нестао у бескрајном пространству. Могао сам да
осетим хладноћу тамног међузвезданог простора, космоса, са ко-
јим сам био помешан у једно. Та необична стрепња била је праће-
на истим гласом-мишљу: ”Не плаши се овога, не плаши се овога”.
Тренутак затим ја бих поново био ”овде”, спреман да се по-
ново ”упустим” у авантуру ширења, или да одустанем и мирно
заспим, свеж и задовољан, као окупан нечим.
Ни данас ми није јасно како то да се ничега тога нисам пла-
шио. Изгледа да деца доживљавају чудеса, небо им отвара тајне,
имају невидљиве другове са којима се играју, њихова машта нас
оставља без даха, а ретко помислимо да то можда и није машта,
већ ”директан пренос” чуда која сагледавају.
Зашто ли после пете-шесте године све то прекрива непро-
бојни вео заборава, који ми у струци називамо ”инфантилна
амнезија”? Можда до тога доба уживамо у својствима која до-
носимо на овај свет, и која овом свету не припадају, а после тога
све то нам се ”узима” како бисмо могли да се ”позабавимо” овим
светом. А можда нам све то и даље стоји на располагању, ако се
”препустимо”, као што чине истински уметници, који стварност
”виде” другим очима и именују другим речима.
Шта би се десило да сам та своја искуства, којих се по некој
милости Божијој и даље сећам, поделио са неким? То сам могао
да закључим тек много касније, као психијатар.
Нека нам Свевишњи опрости што смо (ако смо, а јесмо) све
тајновито проглашавали за болест, решење видели у високим до-
зама неуролептика и у хоспитализацијама, некад под притиском
заплашене породице, или друштвене и радне околине, а некад и
због наших страхова при сусрету са ”силама немерљивим”.
Ми ни данас не знамо прави узрок и порекло, па често ни ме-
ханизме настанка и развоја најважнијих душевних болести. Ме-
ђу осталим је и неразјашњена тајна тзв. кататоног ступора, фено-
мена који измиче свим познатим законима физике, земљине те-
же пре свега. ”Пацијент” може сатима да лежи на ”психолошком
јастуку” (тако смо то назвали, немоћни да разјаснимо) са главом
и често целим горњим делом тела у потпуно необјашњивом по-
ложају, који игнорише силу гравитације. При том се не умара,
чак ни мишићи који главу или цео горњи део тела држе у том по-
ложају нису му натегнути. И при том човек у кататоном ступору
не пати, види се то по његовом готово блаженом изразу лица.
Задовољни својим изумом (”психолошки јастук”) више се
не питамо да то можда није нешто друго. Можда је у питању