Светлећи човек

левитација, ослонац на енерго-материју, Теслину ”финотвар”, тј.
квантни феномен згуснуте енергије-материје, од какве се сас-
тоји наша аура, немерљиве било којим инструментом осим чо-
веком, најсавршенијим мерним инструментом до сада. Да смо
само пратили шта се са тим људима дешавало након изласка из
ступора, знали бисмо много више и о овом, и о оном свету. И о
човековим могућностима.
Али, нама се дају знаци које не примећујемо и не настављамо
по њиховом трагу до истине. Не мислим на доживљаје и ”јављања”
такозваним чудацима, већ на знаке које чува уметност.
На почетку својих душевних мука, затечен између овог и
онога света, танани Хамлет каже своме другару и пратиоцу:

„ …Чега има све
На небу и на земљи, Хорацио,
То умовање ваше не сања.”
(В. Шекспир: Хамлет, Први чин, појава 5)

И данас би са исто толико права Хамлет могао нама рећи ово
што је рекао своме припростом другару скромне памети. Шлепа
наша вера у позитивистичку науку, само у оно што можемо
видети, опипати, измерити својим грубим инструментима чини
нас слепим за све оно што обухвата 96 посто творевине, које
остаје немерљиво и непојмљиво.
Разуме се, наука треба да тражи доказе, мере и резултате,
уверљивост и могућност провере и понављања у експериментал-
ним условима. Али, није у праву када закључује по типу: ”Нисмо
доказали, дакле, не постоји.” Поштен научни закључак морао би
да буде: ”Нисмо доказали постојећим мерним средствима, али
допуштамо могућност да све што је укорењено у људском ис-
куству једном може бити доказано.”
У науци не би било никаквог напретка без ”коперниканских
обрта”, који претходна знања постављају наглавачке. Еуклидов-
ска геометрија, али не само она, изгледа другачије након Лоба-
чевског, Њутнова физика после Ајнштајна, Ајнштајн другачије
у светлу Теслиних идеја, а посебно после досегнућа квантне фи-
зике, и тако у недоглед, на путу ка Истини.
Кад човек дође до границе спознаје, а осећа да иза те границе
остаје превише несазнатог и немерљивог, а присутног, онда из
тескобе у коју запада има два могућа излаза: или се, спреман на
скепсу, враћа спознатљивој реалности и вери у ”скоро Ништа”,
или изводи Јасперсов ”скок у веру”, задржавајући додир с обе
реалности као са две трачнице колосека који води до онога што
је ”исто”, то јест, до Истине. Док је у руском језику ”истина” озна-
чена као ”правда”, у нашем језику ”истина” је изведена из ”исто”
и означава оно што је ”исто” са нечим. Можемо да погодимо са
чиме се све што постоји идентификује и саображава.
Свако од нас прави избор по својој мери онтолошке сигур-
ности, храбрости и слободе. Овај избор за отвореност према
животу у целовитости и пуноћи Постојанства достојан је нашег
доласка на овај свет, уживања у даровима целовитости свега
”видљивог и невидљивог”.
За почетак, довољно је да свој ум држимо отвореним, да ”до-
пуштамо могућност” да има још много тога што тек треба појми-
ти срцем, и још даље, целим бићем. За такав став није потребна
нарочита храброст, али је потребна гипкост духа и поверење у
Постојанство и његове плодове, од којих смо један и ми. То је са-
мо први корак на путу авантуре самоспознавања, које није суп-
ротно ниједној вери, напротив, налази се у основи сваке од њих.
А наша аура више није никаква бајка. Она се може видети и
осетити, и томе се свако може научити. То се односи бар на онај
део најближе ауре, до сто и нешто центиметара око наших тела.
Ми овде постављамо храбру тезу: да се наша аура, на квантном
нивоу, протеже у недоглед, до граница Постојанства (под чиме
подразумевамо „све што постоји”, насупрот Ништавилу), и да
смо сви истовремено свуда присутни. Старе културе то већ знају.
Остаје да и квантна физика то потврди.

(Текст је објављен под псеудонимом Д. Д. Давид, 2008. године.
Захваљујемо се г. Мирославу Тохољу, Краџићевом пријатељу и
издавачу, који нам је послао текст)