Именовати жртве и убице

Даме и господо, драги пријатељи и драги земљаци, ово о чему ћу
да вам кажем неколико речи данас, то је оно што сам сазнао на За-
паду, другим речима у Великој Британији, шта се зна о Гаравицама.
A можда се мало више зна, него што се зна овде. Гаравице су стра-
тиште, Гаравице су и спомен обележје. Гаравице су мучионица на-
шег народа.
На позив епископа бихаћко-петровачког, господина Хризосто-
на, обишао сам, заједно са њим, низ стратишта у којима почивају
земни остаци невино побијених жртава хрватског и муслиман-
ског геноцида над православним Србима, над Јеврејима и над
Ромима у току Другог светског рата. Само у јасеновачком систе-
му хрватских концентрационих логора за истребљење и геноцид
над Србима, Јеврејима и Ромима, према налазима Међународне
комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, побијено је преко
700.000 Срба, преко 23.000 Јевреја и преко 80.000 Рома.
На територији некадашње Независне Државе Хрватске, у Хр-
ватској и Босни и Херцеговини, постоји више стотина мањих и
већих стратишта на којима ни до данас нису упокојене недужне
жртве на људски и достојанствен начин. Познато је да су током
Другог светског рата србофобни, антисемитски и антиромски хр-
ватски клерикални и џихадски муслимански кољачи и убице, си-
леџије и пљачкаши, мучитељи, починили стравичне и нормалном
човеку несхватљиве, злочине. Прво су мучили и касапили жртве
и тек, послије тешких мука, убијали. Међусобно су се такмичили
у томе ко ће бити у стању да више мучи и нанесе више бола жртва-
ма пре него што би их заклали, убили маљевима и убацили живе
у ватру, воду и масовне гробнице. А сви ти злочини вршени су под
окриљем власти Независне Државе Хрватске, уз знање Ватикана,
надбискупа сарајевског Шарића, надбискупа загребачког Алојза
Степинца, херцеговачких, босанских и хрватских и других би-
скупа и преко 1400 католичких свештеника и часних сестара ко-
ји су лично мучили, силовали и убијали жртве, уз подршку сара-
јевског муфтије и бројних имама. Геноцид који су починили Хр-
вати и муслимани над православним Србима, над Јеврејима и
Ромима заташкаван је захваљујући званичној политици братства
и јединства у бившој Југославији за жртве рата, жртве фашизма,
жртве нацизма, иако се зна да у Хрватској није било ни фашиста
ни нациста, а да су, поред усташа, већину злочина чинили обични
људи, свих професија, од најпримитивнијих до интелектуалаца,
од домобрана до свештеника, од имама до обичних муслимана.
Дакле, злочине су чинили Хрвати и муслимани, задојени одређе-
ном мржњом према Србима, Јеврејима и Ромима. Погрешна поли-
тика, вођена у бившој Југославији, довела је до тога да су одгајане
нове генерације србофоба у Хрватској и Босни и Херцеговини ко-
је су, у току протеклог грађанског рата 90-их, поново клале и уби-
јале Србе, спроводиле геноцид, етничко чишћење и починиле зло-
чине против човечности, против недужних и невиних људи, Срба.
Бихаћ је једно од места поред кога се налази огромно стратиште:
14 и по хиљада побијених Срба у току Другог светског рата на месту
сада познатом под именом Гаравице. На том месту никада није
извршено судско-антрополошко и судско-медицинско истражи-
вање масовних гробница. Масовне гробнице су необележене, зара-
сле у коров и трње. Иза гробница се налази травуљина коју пасе
стока, а на једном брегу, који треба да представља центар страти-
шта, иако се зна да је већина масовних гробница испод тог брега,
налази се нека гомила безличних камених обелиска које су влас-
ти претходне Југославије поставиле на том месту, наводно као
споменик жртвама. Ти обелисци, са усташким симболима, нико-
ме не говоре о жртвама. Не зна се ни ко је жртва, ни ко је убица, ни
када је, ни зашто је вршено убијање, ни ко је, ни зашто је наредио
или подстрекавао да се изврши геноцид. Не зна се ни одакле поти-
чу жртве. Сада по тим каменим обелисцима хулигани пишу и
шврљају свакојаке погрдне поруке. Цело место је запуштено, зага-
ђено смећем и балегом, а испод површине земље налазе се земни
остаци невиних људи који су страдали само зато што су били
православне вере, Срби, или, пак, Јевреји и Роми. Били су друге
вере и друге националности. Организовани програм истребљења
Срба у Другом светском рату почео је одмах успостављањем Не-
зависне Државе Хрватске и формирањем локалних жупа Крбаве
и Псат, са седиштем у Бишћу. Прво су покупљени Срби из самог
Бишћа одмах пошто је велики жупан Љубомир Кватерник 20. јуна
1941. године издао проглас у којем је речено: “У сврху сачувања хр-
ватског народног значаја града Бишћа и његове ближе околине,
забрањује се свим Власима, тзв. Србима, сваки приступ и задржа-
вање у граду Бишћу и његовој околини до удаљености од 15 км”.
Прво су покупљени најугледнији и најбогатији Срби 20. јуна
1941. године и побијени у злогласној кули после три дана мучења.
У ноћи између 23. и 24. јуна 1941. године око 1200 Срба је сабијено
на фудбалско игралиште у Бишћу. Њих су унезверене, гладне и
преморене натерали да пешаче према Кулен Вакуфу и Босанском
Петровцу, одакле се никада нису вратили. Ове несрећне људе по-
била је 28. јуна 1941. годнине група херцеговачких муслимана које
је предводио познати усташки крвник Енвер Капетановић.
Убијање на Гаравицама извршено је, углавном, од 3. јула до 3.
септембра 1941. године. Према подацима које поседује Музеј у
Бишћу на овом месту је страдало преко 10.000 људи, док други
извори говоре да их је било преко 14.450. Ту су страдали и Срби по-
купљени из других околних места, јер сам Бихаћ није имао толико
становника. Ту су убијени Срби из Босанске Крупе, Босанског
Петровца, Цазина, Велике Кладуше, па чак и из удаљених места,
из Лике, као што су Доњи Лапци, Кореница и Слуњ.
Хрватски и муслимански злочинци су се трудили да униште
трагове овог страшног покоља, али трагове убијања толиког бро-
ја људи не могу се избрисати и затрпати. Зна се да је само неколико
жртава успело да побегне и преживи и они су били живи сведо-
ци овог ужасног покоља. Генерал Коста Нађ, као командант Опе-
ративног штаба за Босанску Крајину, у свом извештају од 4. но-
вембра 1942. године, пише Врховном штабу НОВ Југославије да је
код једног заробљеног Хрвата нашао наређење за клање Срба и
цифру од 12 до 15 хиљада ликвидираних гркоисочњака на под-
ручју Бишћа. На овом документу се налази печат усташког логора
Бихаћ. Наслов документа је Налог за војника Раму Малкоча “…
да има све влахе, били сумњиви или не, поубијати. То има из-
вршити јер сам данас добио налог великог жупана да се побију
сви од 16 до 100 година. И влахиње које су сумњиве, које вам до-
ђу под руку, не пуштајте”.
Документ се налази у зборнику Војно-историјског института
у Београду – том 4, књига 8.
Стање у коме се налази стратиште Гаравице у Бишћу, у најмању
руку, незадовољавајуће је. Запуштеност, смеће, травуљина и оста-
ле гадости дају се очистити. То није тежак посао. Потребно је што
пре извршити судско-антрополошко истраживање масовних гро-
бница, бар оних које су најугроженије. Сваку гробницу треба обе-
лежити јасним натписом. Постојеће камене обелиске треба очи-
стити, али они ништа не говоре о стратишту, о томе ко су жртве, а
ко убице, колико је људи страдало, ко су и одакле су, нити пак по-
стоји датум злочина или када је истребљење вршено. Зато треба
на том брегу, који се зове Гаравице, подигнути једну спомен ка-
пелу која не мора да буде велика, али која треба ту да стоји као
трајни споменик жртвама које су ту побијене, само зато што су
биле Срби православне вере. У тој капели треба да стоји натпис са
свим познатим историјским подацима. На Гаравици нису стра-
дали људи зато што су били некакви антифашисти, политички
противници усташке или крижарске идеологије, зато што су пру-
жали отпор држави Хрвата, већ само зато што су били српске на-
ционалности и православне вере. Нема потребе да се на Гарави-
цама подиже црква. У њу нема ко да долази, јер су у току прошлог
грађанског рата преостали Срби истребљени. Власти Федерације
Босне и Херцеговине морале би да заштите место страдања Срба
које се налази на њиховој територији.
То од њих захтева не само међународна заједница, већ и основ-
ни етички и морални кодекс понашања сваке цивилизоване власти.