Предраг Р. Драгић Кијук
Јасеновац у светлу анатомије политичке похоте
Да и у нашем времену, окруњеном глобалистичком идеологијом
америчког и европског политиканства, има новинара који не пате
од моралне лености и који чувају достојанство своје струке, све-
дочи и књига Биљане Живковић. Конципирана од текстова који
су сведочанство како политичке патологије, тако и масовне соци-
опатске помаме, књига “Јасеновац и сребренички мит” претвори-
ла се у анатомију савремене изопачене друштвене збиље, са једне,
и моралну хрестоматију, са друге стране.
1.
Ко и зашто прећуткује Јасеновац и форсира сребренички мит, јас-
но је после увида у шест текстова ове потресне сторије о српском
мартиријуму и о пакленицима. Слику политичког патохуманиз-
ма, који све подређује моћи и прагматизму, још језивијом чине
сазнања да је у погрому хрватских усташа над Србима учествовао
и велики број припадника хрватског клера.
У “Документима о протународном раду…”, Јожа Хорват и Зде-
нко Штамбук наводе 427 црквених злочинаца, док је Гојо Ристе
Дакина за књигу “Буди католик или умри” пронашао 977 католич-
ких свештеника који су сарађивали са усташама. Милан Булајић
је тај број, по истраживању, повећао на 1.171, а Америчка комисија
за утврђивање злочина изишла je с податком о 1.400 припадника
хрватског римокатоличког клера који су помагали Павелићу и
Степинцу, како би Хрватство уздигли у сам врх бестијаријума
Пије XII је сатрапа Павелића благосиљао “на почетку његове
језиве каријере, у њеном току и на самртној постељи”. (К. Дешнер,
“Политика римских папа у 20. веку”, књ. 2, стр. 154). Папа се није ог-
лашавао поводом холокауста над Србима – али се зато огласио 2.
јуна 1945. због “туговања” услед комунистичких убистава “свеш-
теника… из Словеније и Хрватске”.
Папа Пачели (алијас Пије XII) није видео ништа лоше у томе
што је “практикујући католик” Анте Павелић, у доба монструм-
државе НДХ (1941-1945), по писању Хермана Нојбахера на најмон-
струознији начин побио 750.000, а по сведочењу генерал-мајора
СС трупа Ернста Фика око 700.000 Срба, нити што је целокупну
имовину СПЦ-a у Хрватској присвојила римокатоличка црква.
Колико је тачно уморено невиних људи у овој монструм-држави
тешко да ће икада бити утврђено, иако у својој књизи “Ватикан
и Други светски рат” М. М. Шеинман преноси један податак по
коме је број ликвидираних Срба “око 800.000”. Ове застрашујуће
цифре су ваљда једини разлог што је Авро Манхатан, култни пи-
сац о Ватикану и аутор чије су књиге доживеле преко педесет из-
дања, закључио да је “Павелићево животно дело стварање једне
од најокрутнијих фашистичких тиранија која је икад осрамотила
Европу”.
Еуђенио Пачели се није оглашавао о зверствима и клању “у ка-
толичкој великој Хрватској” у којој је трајао лов на Србе, Јевреје и
Цигане. Валови мржње, садизма и незапамћених ритуалних уби-
става једини је знак његове духовне деце која су учинила да су се
“реке Хрватске и Босне мастиле од српске крви” (Маурицио Баси).
Он је у свему имао разумевања за став фрањевачког фратра и гу-
вернера Шимића, а који је овај сажео у две реченице: “Побити све
Србе за што је могуће краће време. То је наш програм”. То у свом
поверљивом извештају тврди и командант окупиране Србије ге-
нерал Бадер, истичући како “Хрвати, без сумње, настоје да цело
српско становништво униште”.
Зар онда чуди што је из немачког посланства у Београду, још 16.
септембра 1942, Феликс Бенцлер обавештавао Министарство ино-
страних послова: “Од оснивања те државе (НДХ) до данашњег да-
на, уз опрезне процене, више стотина хиљада Срба коштало је жи-
вота”. Истовремено, генерал-пуковник Александар Лер констатује
“да је уморено око 400.000 према усташким наводима”. И у својој
књизи “Југославија на вратима”, Енцо Каталди. такође, сматра
да је “покољ Срба од стране Хрвата, између 1941. и 1942, достигао
356.000 православних жртава и неколико хиљада Јевреја”.
Макар што су хрватски србофобични католици поклали око
110.000 деце у за њих отвореним “посебним логорима”: Метајна
на Пагу, Јабланац, Млака, Јадовно, Горња Ријека, Јасеновац, Стара
Градишка, Брочић, Јастребарско, Сисак – папа Пачели као човек
“светодуховске речитости” потпуно се оглушио и о овај јединстве-
ни бестијаријум у историји Европе. То је и разлог што се Ватикан
не може ослободити од одговорности за део сопствене патобиогра-
фије, баш како што се ни Американци не могу ослободити одгово-
рности за програмирани рат против Срба током 1991-1995. године.
Они су најодговорнији за етничко чишћење Срба у Хрватској и
гашење Републике Српске Крајине 1995, директно саучесништво,
и поред постојећег ембарга, у наоружању муслимана у Босни и
уништавање око 2000 српских села (М. Иванишевић: Српска зга-
ришта сребреничког краја) по принципу “спржене земље”, и глав-
ни политички лобиста Шиптара на Косову и Метохији – под чи-
јим се надзором, и поред Резолуције 1244 Савета безбедности УН
1999, успоставила расистичка политика чије се дивљаштво огледа
у цивилизацијски поражавајућим бројкама. Од 1999. до 2011. са
Косова је протерано око 300.000 Срба, изведено 7.050 напада на
Србе, 935 њих је убијено, а не зна се судбина за 1.811 отетих; сру-
шено је 156 православних богомоља, уништено 256 гробаља, по-
крадено више од 10.000 икона, а 7.240 српских надгробних споме-
ника потпуно разорено.
Србољуб Живановић
Именовати жртве и убице
Даме и господо, драги пријатељи и драги земљаци, ово о чему ћу
да вам кажем неколико речи данас, то је оно што сам сазнао на За-
паду, другим речима у Великој Британији, шта се зна о Гаравицама.
A можда се мало више зна, него што се зна овде. Гаравице су стра-
тиште, Гаравице су и спомен обележје. Гаравице су мучионица на-
шег народа.
На позив епископа бихаћко-петровачког, господина Хризосто-
на, обишао сам, заједно са њим, низ стратишта у којима почивају
земни остаци невино побијених жртава хрватског и муслиман-
ског геноцида над православним Србима, над Јеврејима и над
Ромима у току Другог светског рата. Само у јасеновачком систе-
му хрватских концентрационих логора за истребљење и геноцид
над Србима, Јеврејима и Ромима, према налазима Међународне
комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, побијено је преко
700.000 Срба, преко 23.000 Јевреја и преко 80.000 Рома.
На територији некадашње Независне Државе Хрватске, у Хр-
ватској и Босни и Херцеговини, постоји више стотина мањих и
већих стратишта на којима ни до данас нису упокојене недужне
жртве на људски и достојанствен начин. Познато је да су током
Другог светског рата србофобни, антисемитски и антиромски хр-
ватски клерикални и џихадски муслимански кољачи и убице, си-
леџије и пљачкаши, мучитељи, починили стравичне и нормалном
човеку несхватљиве, злочине. Прво су мучили и касапили жртве
и тек, послије тешких мука, убијали. Међусобно су се такмичили
у томе ко ће бити у стању да више мучи и нанесе више бола жртва-
ма пре него што би их заклали, убили маљевима и убацили живе
у ватру, воду и масовне гробнице. А сви ти злочини вршени су под
окриљем власти Независне Државе Хрватске, уз знање Ватикана,
надбискупа сарајевског Шарића, надбискупа загребачког Алојза
Степинца, херцеговачких, босанских и хрватских и других би-
скупа и преко 1400 католичких свештеника и часних сестара ко-
ји су лично мучили, силовали и убијали жртве, уз подршку сара-
јевског муфтије и бројних имама. Геноцид који су починили Хр-
вати и муслимани над православним Србима, над Јеврејима и
Ромима заташкаван је захваљујући званичној политици братства
и јединства у бившој Југославији за жртве рата, жртве фашизма,
жртве нацизма, иако се зна да у Хрватској није било ни фашиста
ни нациста, а да су, поред усташа, већину злочина чинили обични
људи, свих професија, од најпримитивнијих до интелектуалаца,
од домобрана до свештеника, од имама до обичних муслимана.
Дакле, злочине су чинили Хрвати и муслимани, задојени одређе-
ном мржњом према Србима, Јеврејима и Ромима. Погрешна поли-
тика, вођена у бившој Југославији, довела је до тога да су одгајане
нове генерације србофоба у Хрватској и Босни и Херцеговини ко-
је су, у току протеклог грађанског рата 90-их, поново клале и уби-
јале Србе, спроводиле геноцид, етничко чишћење и починиле зло-
чине против човечности, против недужних и невиних људи, Срба.
Бихаћ је једно од места поред кога се налази огромно стратиште:
14 и по хиљада побијених Срба у току Другог светског рата на месту
сада познатом под именом Гаравице. На том месту никада није
извршено судско-антрополошко и судско-медицинско истражи-
вање масовних гробница. Масовне гробнице су необележене, зара-
сле у коров и трње. Иза гробница се налази травуљина коју пасе
стока, а на једном брегу, који треба да представља центар страти-
шта, иако се зна да је већина масовних гробница испод тог брега,
налази се нека гомила безличних камених обелиска које су влас-
ти претходне Југославије поставиле на том месту, наводно као
споменик жртвама. Ти обелисци, са усташким симболима, нико-
ме не говоре о жртвама. Не зна се ни ко је жртва, ни ко је убица, ни
када је, ни зашто је вршено убијање, ни ко је, ни зашто је наредио
или подстрекавао да се изврши геноцид. Не зна се ни одакле поти-
чу жртве. Сада по тим каменим обелисцима хулигани пишу и
шврљају свакојаке погрдне поруке. Цело место је запуштено, зага-
ђено смећем и балегом, а испод површине земље налазе се земни
остаци невиних људи који су страдали само зато што су били
православне вере, Срби, или, пак, Јевреји и Роми. Били су друге
вере и друге националности. Организовани програм истребљења
Срба у Другом светском рату почео је одмах успостављањем Не-
зависне Државе Хрватске и формирањем локалних жупа Крбаве
и Псат, са седиштем у Бишћу. Прво су покупљени Срби из самог
Бишћа одмах пошто је велики жупан Љубомир Кватерник 20. јуна
1941. године издао проглас у којем је речено: “У сврху сачувања хр-
ватског народног значаја града Бишћа и његове ближе околине,
забрањује се свим Власима, тзв. Србима, сваки приступ и задржа-
вање у граду Бишћу и његовој околини до удаљености од 15 км”.
Прво су покупљени најугледнији и најбогатији Срби 20. јуна
1941. године и побијени у злогласној кули после три дана мучења.
У ноћи између 23. и 24. јуна 1941. године око 1200 Срба је сабијено
на фудбалско игралиште у Бишћу. Њих су унезверене, гладне и
преморене натерали да пешаче према Кулен Вакуфу и Босанском
Петровцу, одакле се никада нису вратили. Ове несрећне људе по-
била је 28. јуна 1941. годнине група херцеговачких муслимана које
је предводио познати усташки крвник Енвер Капетановић.
Убијање на Гаравицама извршено је, углавном, од 3. јула до 3.
септембра 1941. године. Према подацима које поседује Музеј у
Бишћу на овом месту је страдало преко 10.000 људи, док други
извори говоре да их је било преко 14.450. Ту су страдали и Срби по-
купљени из других околних места, јер сам Бихаћ није имао толико
становника. Ту су убијени Срби из Босанске Крупе, Босанског
Петровца, Цазина, Велике Кладуше, па чак и из удаљених места,
из Лике, као што су Доњи Лапци, Кореница и Слуњ.
Хрватски и муслимански злочинци су се трудили да униште
трагове овог страшног покоља, али трагове убијања толиког бро-
ја људи не могу се избрисати и затрпати. Зна се да је само неколико
жртава успело да побегне и преживи и они су били живи сведо-
ци овог ужасног покоља. Генерал Коста Нађ, као командант Опе-
ративног штаба за Босанску Крајину, у свом извештају од 4. но-
вембра 1942. године, пише Врховном штабу НОВ Југославије да је
код једног заробљеног Хрвата нашао наређење за клање Срба и
цифру од 12 до 15 хиљада ликвидираних гркоисочњака на под-
ручју Бишћа. На овом документу се налази печат усташког логора
Бихаћ. Наслов документа је Налог за војника Раму Малкоча “…
да има све влахе, били сумњиви или не, поубијати. То има из-
вршити јер сам данас добио налог великог жупана да се побију
сви од 16 до 100 година. И влахиње које су сумњиве, које вам до-
ђу под руку, не пуштајте”.
Документ се налази у зборнику Војно-историјског института
у Београду – том 4, књига 8.
Стање у коме се налази стратиште Гаравице у Бишћу, у најмању
руку, незадовољавајуће је. Запуштеност, смеће, травуљина и оста-
ле гадости дају се очистити. То није тежак посао. Потребно је што
пре извршити судско-антрополошко истраживање масовних гро-
бница, бар оних које су најугроженије. Сваку гробницу треба обе-
лежити јасним натписом. Постојеће камене обелиске треба очи-
стити, али они ништа не говоре о стратишту, о томе ко су жртве, а
ко убице, колико је људи страдало, ко су и одакле су, нити пак по-
стоји датум злочина или када је истребљење вршено. Зато треба
на том брегу, који се зове Гаравице, подигнути једну спомен ка-
пелу која не мора да буде велика, али која треба ту да стоји као
трајни споменик жртвама које су ту побијене, само зато што су
биле Срби православне вере. У тој капели треба да стоји натпис са
свим познатим историјским подацима. На Гаравици нису стра-
дали људи зато што су били некакви антифашисти, политички
противници усташке или крижарске идеологије, зато што су пру-
жали отпор држави Хрвата, већ само зато што су били српске на-
ционалности и православне вере. Нема потребе да се на Гарави-
цама подиже црква. У њу нема ко да долази, јер су у току прошлог
грађанског рата преостали Срби истребљени. Власти Федерације
Босне и Херцеговине морале би да заштите место страдања Срба
које се налази на њиховој територији.
То од њих захтева не само међународна заједница, већ и основ-
ни етички и морални кодекс понашања сваке цивилизоване власти.
Лидија Глишић
Говорити у име оних чија је ћутња вечна
Академик проф. др. Србољуб Живановић је науком почео да се ба-
ви још 1954. године као студент медицине, имајући срећу да већ на
другој години студија дође до значајних научних открића. То га је
определило у избору животног позива, тако да се анатомијом чо-
века бавио читавог живота. У том првом раду било је и елемената
антропологије, што је младог Живановића заинтересовало за ову
комплексну науку о човеку у времену и простору.
Одмах по завршетку факултета, 1959. године почиње да ради
као асистент проф. Бранка Шљивића, а затим прелази на новоос-
новани факултет у Новом Саду.
Животне и светске околности водиле су га од једног до другог
града, чак до далеке Уганде, где је наставио своју професионалну
каријеру с обзиром да му у својој земљи, због непристајања на ус-
лове тадашњег режима, као и због учешћа у истраживању јасено-
вачких злочина, као најмлађем доктору наука, није било места. У
то време Африка је била оаза за антропологе, јер су на подручју
овог необичног континента откривена значајна налазишта.
Знајући из искуства других да ако дуже буде остао у Африци,
која се указивала као рај за научни рад једног антрополога, до-
вољно неистражена, као идеално место за човека кога су и радоз-
налост и жеља да упознаје непознато довели до овог удаљеног кон-
тинента, неће пожелети да је икада напусти, проф. др. Србољуб
Живановић одлучује да се отме овој омамљујућој привлачности
Африке и врати на Стари континент. Покушај да се врати у Бео-
град није успео, али га зато позивају на Лондонски универзитет
као већ чувеног научника, на Медицински факултет Светог Варто-
ломеја, који је основан давне 1123. године, на коме су предавали
Хочкин, Харвеј и други научници и проналазачи светског гласа.
За члана Краљевског антрополошког института изабран је 1963.
године, а 1995. и за редовног члана Међународне словенске акаде-
мије наука и уметности.
Проф. др Србољуб Живановић је члан Међународне комисије
за истину о Јасеновцу и директор Института за изучавање исто-
рије древних Словена у Лондону.
Ви сте међу првим стручњацима, пре изградње Спомен обележја
у Јасеновцу, имали прилике да учествујете у ископавању и анали-
зи скелета усташких жртава на подручју јасеновачког логора. По
Вашем сведочанству, тада је, као и данас, све рађено да се истина
коју сте откривали не сазна или заташка?
Србољуб Живановић: Непосредно по завршетку рата булдоже-
рима и тенковима је сравњен логор у Јасеновцу. Када смо дош-
ли да истражујемо подручје Јасеновца и Доње Градине 1964. годи-
не затекли смо мочварни терен, њиве под кукурузом и никакве
трагове. Захваљујући употреби специјалне бургије којом је могла
да се буши земља и из дубине извлаче узорци проналазили бисмо
гробнице, јер никаквих обележја гробова и жртава није било.
Што се тиче власти оне су се трудиле да о томе нико ништа не
говори. У школама се никада о томе није учило, али је народ о стра-
шним злочинима у овом логору знао, јер је много њих изгубило
своје најближе у Јасеновцу. Ти су људи у потаји о томе шапутали
тако да се име Јасеновца у народу повезивало са нечим страшним,
грозним. Када је коначно тај шапат постао гласнији почела су и
прва истраживања. Нажалост, циљ који су власти имали није био
да се дође до истине.
Извештаји комисија које су истраживале у Јасеновцу никад
нису објављени. У Хрватској су се и представници државе и Римо-
католичке цркве трудили да униште сва документа и књиге са
сведочанствима оних којима је суђено за злочине у овом злоглас-
ном логору. Таква је била и судбина и књиге Магнум кримен Вик-
тора Новака, тако да је тек мали број примерака сачуван. Таква је,
уосталом, била судбина и наших извештаја који су нестали и нико
није могао да их нађе све до деведесетих година.
Моје колеге и ја који смо радили у Јасеновцу договорили смо се
да свакодневно водимо дневнике, да затим урадимо више копија
тих дневника, да сви испотписујемо све копије и да свако од нас
задржи свој примерак. Моја копија је тако путовала са мном по
свету, све док једнога дана нисам помислио да је доста да се о томе
ћути, па сам те своје извештаје предао пријатељу који је у то време
био директор Архива Београда.
Међутим, био је то само део извештаја, јер се остатак, који је
касније пронађен у архивама, изгубио. Постоји и трећи део изве-
штаја који никада није објављен и који ће бити објављен у Бања-
луци на Четвртој међународној конференцији о Јасеновцу у мају
идуће године.
27. новембар 2009. у 23.10
Како су текла сама истраживања с обзиром на околности које сте
поменули и шта сте тада открили?
Србољуб Живановић: Они који су нас позвали да радимо труди-
ли су се да ништа не урадимо. Приступ медијима и новинарима је
био забрањен, нико није могао да снима, ни са ким нисмо имали
контакт, једва смо пронашли гумене чизме које су нам биле неоп-
ходне. Знате, то је рађено двадесет година по ослобођену логора и
задах је био грозан.
У лобањама су се налазили остаци мозга и они су послати на
обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. Ја сам једини имао
медицинско образовање у комисији и написао сам извештај о