“Прстенци” и “прстењаци” Светислава Басаре

Одавно записујем фразу на маргинама Басарине прозе: “Басара се
зевзечи”. Записивао сам то и на страницама романа Срце Земље
све до пред крај књиге док ме није јефтино купио сценом пијане
Американке из хуманитарне организације која открива да су све
хуманитарне организације или шпијунске или “тајна друштва
хомосексуалаца”, а мировне мисије “последња етапа у планирању
грађанских ратова и прва у припреми нових”. Тада сам преокре-
нуо ону фразу коју сам почесто записивао и на маргинама стра-
ница овог романа у њену супротност: “Басара се не зевзечи” и на-
писао релативно позитивну критику. На жалост, нећу то моћи
учинити у приказу његове сатиричне драме Нова Страдија.
Од прве странице са списком лица у драми почиње са мањ-
кавошћу. За главног јунака, поред Вође, узима потомка славног
сатиричара Радоја Домановића, са краја 19. века, који живи у Енг-
леској и долази у Страдију почетком 21. века да пише књигу о
земљи својих предака којом ће разбити лажи негативне пропа-
ганде Запада. Овим ликом он се индиректно позива на Домано-
вића и његову сатиричну прозу, а уредник његове књиге га дирек-
тно повезује са Домановићем. Обе тврдње омашују. Домановић
је био самосталан, индивидуалан опозиционар, интелектуално
поштен писац, који се у својим сатиричним приповеткама обра-
чунавао са актуелном влашћу времена у коме живи, а Басара, са
позиције амбасадора партије на власти, партијски се обрачуна-
ва са бившом влашћу коју је, са својим партијским друговима,
срушио и “Вођу Страдије” стрпао у затвор у коме је и умро. Друга
траљавост самог почетка ове драме јесте што међу списком лица
нема “Хакије, са црвеним фесом”, а у драми се често појављује са
“хакијом” (ракијом), без које Вођа не иде ни у Патријаршију ни у
Академију наука.

Домановићева проза је аутентична, језгровита, драматуршки
динамична и добро мотивисана, а Басарина драма је развучена на
преко сто страна, тенденциозна, политикантска, партијски мо-
тивисана, са натегнутим драматуршким решењима и наивном,
каламбурастом игром речима и бруталним псовкама и поступци-
ма. Тенденциозна је и интелектуално непоштена јер се, са позици-
ја актуелне власти, чији је амбасадор, постфестум обрачунава
са представницима бивше власти, из времена “црвене куге”, а о
вођама своје власти, у актуелном времену “жуте куге” не казује
ни речи. У Новој Страдији се исмева бивши вођа, његова жена,
кћери, његови министри, жандари, слушкиње; патријах, Црква
и Бог и његова кћер; академици, њихов Меморандум…

Нарочито се Басара окомио на Академију наука и уметнос-ти
Страдије и на Српску православну цркву. Академијино Начер-
таније Меморандум је извор свих зала у Новој Страдији и, по Ба-
ари, крив је за све што се догодило у Страдији у послењој деце-
нији 20. века. У тој каламбурастом паскшвилу лако се препознају
и скоро упокојени и још живи академици, упокојени патријарх,
ош живи писац-икона, бивши страни амбасадори, цариник… У
карикатуралну Вођину резиденцију упадају и Хрвати и Шипта-
ри, а о америчким и евдропским “бомбицама ни речи”.
Вођа и Врховни бискуп су чак укинули и “класичног Бога”, а
поставили аутентичног Бога Страдије који живи у Академији на-
ука и уметности Страдије, коју Басара назива “АНУС” и објаш-
њава да то није чмар. У том страдијском Богу није тешко препо-
нати истакнутог српског академика писца. Ни његову кћерку
Басара не оставља на миру него јој прецизно пребројава бракове
и разводе.
Полиција и Црква сродне институције аутору Нове Страдије
ер, по њему, обе исповедају, односно ислеђују, па једна другој
могу пуно помоћи.

Врховни Бискуп СПЦ Харалампије (читај: бивши и почивши
српски патријарх, са православним монашким именом, а като-
личким нижим звањем!) не само да је обесвећен, него је кочи-
јашки попљуван у Новој Страдији: “џимрија је и атеиста”, љуби
руку Вођи, “удара престенац сестрама”, страсно броји новце и
игра ЛОТО. Није поштеђено ни Коло српских сестара, нити било
која жена која се појављује у Басариној Новој Страдији. Нема ни
једне којој Вођа, Врховни Бискуп, министар или жандар нису “уда-
рили прстенац” или “прстењак” (спреда или отпозади) па предла-
жемо српским позоришним ансамблима који с поносом изводе
ово Басарино сочињеније као позоришни комад (и у матици и у
расејању) да га преименују у Басарини прстенци и прстењаци.
Од световних битија у Басариној страдији највише је постра-
дао српски језик и писмо. Језик је толико сиромашан, потуђен,
вулгаран и простачки да је пристојном човеку мука док чита ово
штиво. А ћириличко писмо и савршенство његових 30 слова су
рефрен спредње писца Нове Страдије који своју квази-сатиру
штампа југословенском латиницом. Слично је и са послович-
ним српским фразама поноса о “златном есцајгу на Немањићком
двору” и о Душану Силном кога новострадијски писац исмева
као Тушана Моћног”.