Каталог осујећених
Посвећен несрећној судбини многих Срба у 20. веку,
а пре свега Његовој краљевској екселенцији, принцу
престолонаследнику Александру Карађорђевићу III

Свеска ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА Н°1
Увод
Будан ждрал бди са каменом у канџи
на прагу Мале магазе
и једним оком гледа како
мајстори зидају као у сну
и како облаци доносе деловодне протоколе,
регистре и спискове, затурене на Отпадима,
таванима, шупама и подрумима надлештава
осуђених на милост и немилост влаге,
мишева, одаxија, пандура
и других помоћних службеника.
Овде много шта само себе чува
(кречни амонијум нитрат, врпце, изношена одећа, стара обућ
свлак змаја и змије чуваркуће, гребени, пафте, тапије, уговори,
вериге и др. )
(Овде ЈЕДНО ДРУГО ЧУВА –
вук магарца и магарац вука!)

Посвећено дрво – Запис

Сви су путеви Господњи милост и истина.
Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж. Бога су тамо
сместили у Музеј, а овде на брежуљке,
не да би га задржали на уздама.
Јер Бог више воли живописне пределе,
тргове, цркве, манастире,
врхове брда и долине,
обичне људе, најобичније, најнезнатније,
села и засеоке, изворе и бачије.
Бог је вечно на ногама.
Бог нам иде у сусрет.

(Богојављење, 1995, Београд)

Кушање апсолутног
песника у пустињи

Дух ме је одвео у пустињу да ме ђаво куша.
Историја се понавља, понавља.
И постивши петнаест година,
напослетку огладнех.
Приступи ми ђаволова кћер (куртизана)
и рече : Ако си апсолутни песник,
реци да ове књиге силне које си написао хлебови
постану.
Рекох јој истину старију од мене, Истину мога Оца:
Не живи човек о самом хлебу,
но о свакој речи која излази из уста Божијих.
Па ме одведе на врх на руб бездана,
на саму ивицу руба памети, и рече:
Ако си апсолутни песник, скочи доле, у понор!
Одговорио сам јој: отац ме је научио:
Немој кушати Бога својега.
Повела ме је на горе високе, пирамидалне,
на врх Копаоника,
и показала ми царство овог света и славу његову.
И шапну ми: Све ће ти ово бити дато,
ако паднеш на колена и пољубиш ме у д.
– Иди од мене, проклетнице, сатано!
Тада ме Заводница остави,
и гле, јата гавранова и врана из правца Иван-куле
закликташе и приступише ми,
кружећи ми над главом…
Ђавоља Варош потону у маглу јутарњу…

Веровали или не

Бог се вратио овде као руски војник
који је одслужио пуних двадесет и пет година рока,
изишао из војске и пошао да лута светом.
Има необичну торбу (пуна је свега и свачега).
И карте којима може надиграти свакога.
Чим отвори торбу и каже: УЛАЗИ ОВАМО!
и веверица, и змија, грлица и сама смрт
саме уђу.
У тој торби носи и моју главу.
Бог је отворио торбу и каже: ИЗЛАЗИ, СМРТИ!
Искочила је, као дивљи зец.
– Јеси ли жива, смрти? – пита Бог.
– Жива сам.
– Помози ми! – виче моја глава из торбе.
Али смрт ни да чује: побеже главом без обзира!

Змија бела као снег

Све можеш.
Да откријеш прави предео,
место у заклону под брдом
које прескаче кошава,
живи извор и добру подлогу.
Да дозовеш Мајсторе Мале магазе.
Да отпочнеш зидање Праве куће
на правом месту –
у којој су садржане све куће
на тој страни света,
у којој је свемисао прави домаћин,
а газдарица – свезана времена.
И да подигнеш поток изнад тока
и да га скренеш у врт изван годишњих
доба, у рибник, где су зова и лабудови
увек код своје куће.
Све можеш, осим,
да подигнеш тај праг стари
под којим је скотурена
змија бела као снег.