Ранко Рисојевић
Гдје cи, Павле
Хтједох и ја, неприсутан тамо,
Да се увјерим у слике којима сам био преплављен
Од јутра, до јутра, све тако, до овог часа,
Када одјурих тамо, мада сам остао овдје.
Видјех земаљску власт на испраћају,
У црним одијелима чланови влада,
Неки рецимо краљ, принчеви и свита,
Видјех злато на одеждама црквеним,
Сву силу свијета
Који дође по дужности
Да се опрости од онога
Који је ишао својим путем
А ови да ли само понекад збијали шале.
Попут јуродивог, у лику оне с марамом
Која се проби, Бог сам зна како,
И цјелива лијес, одежду, руке –
Сам се нагнух да видим је ли то Он,
Плашећи се да ће бити.
Већ су ме хватали за одјећу,
Вукли да се одмакнем, кад угледах све јасно –
Нема га ту, нема, отишао је сам, на свој начин,
Пјешице до манaстира, гдје ће да их сачека,
Онакав какав је био и какав ће заувијек остати.
Васкрсење
Говори Христос:
Све је готово,
а ја не могу да се смирим
док не васкрснеш у себи, човјече!
Дуго већ чекам, никако да се покренеш,
толико лијености нисам очекивао.
Вријеме је дошло, можда јутрос, човјече,
док једеш рибу, поврће и хљеб,
док пијеш вино, двориш дјецу,
погледаваш на жену и свијет с оне стране прозора.
Можда мислиш да ћеш мог оца тим купити,
баш јутрос, човјече, сав изван себе,
сав у прашини ничега, које ти је све.
Погледај мало, разгрни своју помрчину,
има ли свијетло мјесто, као врх игле,
гдје би могао да се смјестиш сав,
не мислећи о посту, о дјеци, о жени,
остављајући јутро изван прозора,
свијет изван себе, себе напокон у себи?
Издаја
Коме год да се у очи загледаш – Петар!
Заспаће баш кад ти треба.
Оставиће те самог усред глуве ноћи.
Све тако траје од постања –
Сам за себе не можеш да тврдиш –
Чврст сам и ништа ме неће помести.
Све у себи видим, као да сам ти а не ја,
Двоструко преломљено,
Двоструко увеличано,
Двоструко остављено.
Како да се било коме закунем,
Ево, као што ме видиш, вјеруј ми,
Бићу чврст, мислићу само на тебе,
У сваки час мога садашњег живота.
Од тога нема ништа, чему обећања.
Небо над Голготом
Видје ли ико икада то небо
Онога дана, када је Мученик, безгласно,
Звао оца који га је оставио?
Знају се они на брду,
Дочара се шири видик, сликарски,
Све до Варнаве, у густишу неком,
Мада тог густиша на Голготи
Никада није било.
Колико Марија бијаше?
Је ли то Њега бринуло?
Је ли звао некога од њих?
Је ли своје џелате спомињао?
Гледао је према Небу,
Гдје су били његови ближњи,
Који му досудише Пут и Страдање.
Ко је тамо био, тог дана?
Анђели на балкону?
Да ли још неко?
Не могу да се смирим,
Од притиска слике које нема.
На њој је све, без нас.
Да ли и без Њега?
Свеоко над Светим брдом
Божије око, душина припека – у храм иди!
Тамо ћеш сазнати ко си и куда ћеш.
Али, све је храм на овом светом брду.
Под сваким дрветом један олтар,
И почетак небеских љестви.
Колико брежуљака, толико храмова –
Свеоко не трепће, не спава,
С тобом се пење, у теби свијетли.
Не затварај се овдје, не бјежи,
Према теби је све срезано –
Звоне присоји, трсе се виногради,
Све је порта, икона и кандило.
Погледај лист, чији се лик на њему сја?
Крушедол, Крушедол, звони у гранама.
Ремета, Ремета, јечи у доловима.
Хопово, Хопово, брује вјетрови.
Божије око, правда свијета, плаче над нама.
Не сакривај се, не бјежи, брдо је заклон!
Сунчица Денић
Изгон
Године из којих смо прогнани
ново је доба
Већ лебдимо
за простор неспремни
сакати за време
Играчи на жици
хватачи снова
Такви какви јесмо
Без палчева
руке пчеле негују
фрулу свирају
Малим се прстом куша вечност
Јерма
Јерма, Јерма
Разумем помало твоју самоћу
и гнев
Ромориш бесповратно, причаш
плачеш уз пут
одлазиш никуда
Чиме си, водо, копала и носила
затварала и отварала ране
ако не капима
Многе испусти одозго
јасика и јаблан
врба и јоргован
Липа испред похараних двора
Понајвише вековни дуд
исцелитељ монаха
нада убогих
Капи је много
Отежаће обале и ограде
Преосталу потопићеш чељад
Под пазухом, Пандора
Расу косу Пандора
Низ стрмину чудо расплетено
Сабра свет свој под пазухом
Понесе кљасте и убоге
пастире и псе
пчеле и прве зубе
Под пазухом куполе и точкове
Ноћи
Јутра кишна
Звезде скривене
Дно покрише повоји и ратници
Не види се ништа са Истока
Само суви ветар и прашина
По који кртичњак и мравињак
заборављени брлог
Не види се ништа код Пандоре
Не чује се ништа до коса
ране љуте
Вилајет
Ромиња небо над југом
забаве се гомилају
збегови
Душманину част и вериге
што поверова госту
и априлском снегу
Еј
Ко сад може веровати
да Биљана платно белеше
да Сулејмана отхранила мајка
да давори још Косово равно
Мој мејтефе
мој вечити свете
Цепају васиону птице луталице
Морско дно гњурци нападају
Капије окивају под наметом
А Биљана бели
бели и пева
ни на земљи
ни небу
Бела Tукадруз
Змија бела као снег
Каталог осујећених
Посвећен несрећној судбини многих Срба у 20. веку,
а пре свега Његовој краљевској екселенцији, принцу
престолонаследнику Александру Карађорђевићу III
Свеска ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА Н°1
Увод
Будан ждрал бди са каменом у канџи
на прагу Мале магазе
и једним оком гледа како
мајстори зидају као у сну
и како облаци доносе деловодне протоколе,
регистре и спискове, затурене на Отпадима,
таванима, шупама и подрумима надлештава
осуђених на милост и немилост влаге,
мишева, одаxија, пандура
и других помоћних службеника.
Овде много шта само себе чува
(кречни амонијум нитрат, врпце, изношена одећа, стара обућ
свлак змаја и змије чуваркуће, гребени, пафте, тапије, уговори,
вериге и др. )
(Овде ЈЕДНО ДРУГО ЧУВА –
вук магарца и магарац вука!)
Посвећено дрво – Запис
Сви су путеви Господњи милост и истина.
Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж. Бога су тамо
сместили у Музеј, а овде на брежуљке,
не да би га задржали на уздама.
Јер Бог више воли живописне пределе,
тргове, цркве, манастире,
врхове брда и долине,
обичне људе, најобичније, најнезнатније,
села и засеоке, изворе и бачије.
Бог је вечно на ногама.
Бог нам иде у сусрет.
(Богојављење, 1995, Београд)
Кушање апсолутног
песника у пустињи
Дух ме је одвео у пустињу да ме ђаво куша.
Историја се понавља, понавља.
И постивши петнаест година,
напослетку огладнех.
Приступи ми ђаволова кћер (куртизана)
и рече : Ако си апсолутни песник,
реци да ове књиге силне које си написао хлебови
постану.
Рекох јој истину старију од мене, Истину мога Оца:
Не живи човек о самом хлебу,
но о свакој речи која излази из уста Божијих.
Па ме одведе на врх на руб бездана,
на саму ивицу руба памети, и рече:
Ако си апсолутни песник, скочи доле, у понор!
Одговорио сам јој: отац ме је научио:
Немој кушати Бога својега.
Повела ме је на горе високе, пирамидалне,
на врх Копаоника,
и показала ми царство овог света и славу његову.
И шапну ми: Све ће ти ово бити дато,
ако паднеш на колена и пољубиш ме у д.
– Иди од мене, проклетнице, сатано!
Тада ме Заводница остави,
и гле, јата гавранова и врана из правца Иван-куле
закликташе и приступише ми,
кружећи ми над главом…
Ђавоља Варош потону у маглу јутарњу…
Веровали или не
Бог се вратио овде као руски војник
који је одслужио пуних двадесет и пет година рока,
изишао из војске и пошао да лута светом.
Има необичну торбу (пуна је свега и свачега).
И карте којима може надиграти свакога.
Чим отвори торбу и каже: УЛАЗИ ОВАМО!
и веверица, и змија, грлица и сама смрт
саме уђу.
У тој торби носи и моју главу.
Бог је отворио торбу и каже: ИЗЛАЗИ, СМРТИ!
Искочила је, као дивљи зец.
– Јеси ли жива, смрти? – пита Бог.
– Жива сам.
– Помози ми! – виче моја глава из торбе.
Али смрт ни да чује: побеже главом без обзира!
Змија бела као снег
Све можеш.
Да откријеш прави предео,
место у заклону под брдом
које прескаче кошава,
живи извор и добру подлогу.
Да дозовеш Мајсторе Мале магазе.
Да отпочнеш зидање Праве куће
на правом месту –
у којој су садржане све куће
на тој страни света,
у којој је свемисао прави домаћин,
а газдарица – свезана времена.
И да подигнеш поток изнад тока
и да га скренеш у врт изван годишњих
доба, у рибник, где су зова и лабудови
увек код своје куће.
Све можеш, осим,
да подигнеш тај праг стари
под којим је скотурена
змија бела као снег.