Никола Глигоревић
АААНУУУ!
Деда шета по соби. Говори нешто тихо и неразумљиво, иако осим њега нема никога у соби. Одједном зазвони телефон из ходника. Деда оде да одговори.
Деда: Ааанннууу!
Глас: Хало! Је ли ово деда?
Деда: Јесте, јесте!
Глас: Не знам како да кажем … Требало би да платиш грејање…
Деда (Прекину га): Какво сад грејање? Ја сам платио.
Глас: Мислим, док смо били стану, нисмо платили пола године.
Деда: Па шта сад?
Глас: Па да ви платите да вас не би искључили.
Деда (повишеним гласом): Ја да плаћам твоје грејање!
Глас: Па неко мора. Ја немам пара.
Деда: Немам ни ја! Ја сам пензионер!
Глас: Имају ваше кћерке, нека оне плате.
Деда (љутито): Моје кћерке да плаћају?! Ти си твоје дупе грејао, а оне да плаћају!
Глас: Али, деда, ово је Павле!
Деда: Који Павле?!
Глас: Па, Павле, твој унук.
Деда: Ма да си ми унук сто пута, моје кћерке неће плаћати твоје грејање! (Тресну слушалицу. Љутито шета по соби и маше рукама).
Деда: Чуј да му моје кћерке плаћају грејање! Ко мени плаћа? Добро кћерке, али оне су моје…
А онда застане, насмеје се и каже: А Павле, вјеру му његову! Сад ћу га пријавити мајци!
Деда окреће бројчаник телефона али, од узбуђења, не може да погоди прави број. Спусти слушалицу и шапуће нешто неразумљиво, шета по соби и стално понавља оно његово ”ааанннууу, ааанннууу, ааанннууу…”, као да га зуб боли, али га осмех на лицу одаје да му је драго.
Коментари