Никола Глигоревић
АААНУУУ!
Деда шета по соби. Говори нешто тихо и неразумљиво, иако осим њега нема никога у соби. Одједном зазвони телефон из ходника. Деда оде да одговори.
Деда: Ааанннууу!
Глас: Хало! Је ли ово деда?
Деда: Јесте, јесте!
Глас: Не знам како да кажем … Требало би да платиш грејање…
Деда (Прекину га): Какво сад грејање? Ја сам платио.
Глас: Мислим, док смо били стану, нисмо платили пола године.
Деда: Па шта сад?
Глас: Па да ви платите да вас не би искључили.
Деда (повишеним гласом): Ја да плаћам твоје грејање!
Глас: Па неко мора. Ја немам пара.
Деда: Немам ни ја! Ја сам пензионер!
Глас: Имају ваше кћерке, нека оне плате.
Деда (љутито): Моје кћерке да плаћају?! Ти си твоје дупе грејао, а оне да плаћају!
Глас: Али, деда, ово је Павле!
Деда: Који Павле?!
Глас: Па, Павле, твој унук.
Деда: Ма да си ми унук сто пута, моје кћерке неће плаћати твоје грејање! (Тресну слушалицу. Љутито шета по соби и маше рукама).
Деда: Чуј да му моје кћерке плаћају грејање! Ко мени плаћа? Добро кћерке, али оне су моје…
А онда застане, насмеје се и каже: А Павле, вјеру му његову! Сад ћу га пријавити мајци!
Деда окреће бројчаник телефона али, од узбуђења, не може да погоди прави број. Спусти слушалицу и шапуће нешто неразумљиво, шета по соби и стално понавља оно његово ”ааанннууу, ааанннууу, ааанннууу…”, као да га зуб боли, али га осмех на лицу одаје да му је драго.
Милорад Никић
КАМЕН
По њему трагови,
Очева наших и моји.
Чујан је једино бат
Корака мог.
А камен крај стазе уске,
У њему Бог
Кроз дело руку својих,
Збраја, ниже и броји
Потомке стада свог,
Животе и векове људске.
У ТЕБИ СНУЈУ
Камена стено, ти што у срцу
Векове баштиниш и тугу дубоку,
Над тобом је небо и звезде падалице.
Уместо руку и крила,
Вести ти ветрови доносе и птице.
У теби снују сунчеве мене и била.
Ти знаш где туче муња и гром.
У киши што те јутром поји, шкољкин
Ти бисер пева, и разапети Прометеј.
Ни једна суза заискрит’ неће.
Ти увек ћутиш. Каква ли је слика
Света у оку твом каменом?
Лидија Петровић
ПОКЛАЊАМ ТИ МОЋ НЕЗАБОРАВА
Видиш ли ове речи?
Коштају нас заборава.
Зато ти пишем стиховима
Да постану лепши вечности.
Немо испеваћу ти песму.
Без речи бићу ти драга
Јер упутих ти је срцем.
Поклањам ти моћ незаборава,
Све осећаје уплетене у мисли.
Поклањам ти песму уз звук гитаре,
Не дај да је испева неко други.
ЈЕДНОМ
Само један осмех кад се спотакне о реч
Великим сновима испише се сан
Само један корак кад истроши свој траг
Маленим стопама у нови дан
Само један звук кад профијуче уз ветар
Одуштвим песму новим стихом
Само један додир да ме сети
Како сузе теку с првим рифом
Само један уздах кад склизне низ груди
Стане ми време
Само један поглед кад доведе очи до неба
Далеко моју душу од мене
Само један осмех кад се спотакне о реч
Великим словима испише се сан
Да једног дана лице ми сија
Само један зрак почетка да ми прија
Владимир Рајак
ИЗНАД СВЕТА
Небесима предај очи
Нека тајну шапну теби
”Осећаш ланце на себи?
Кдрени онуда ка слободи”
Крени напред ка свету
Освоји га својим срцем
И нека те читавим путем
Уметност води у лету
Крени храбро, прати судбу
Не дај наду да ти узме
Усправи се и пођи сад
Лети са једног на други крај
Својим сновима у загрљај
Јер још си данас тако млад
Марко Михајловић
СИСТЕМ
Ја сам роб система у квару
Систем је и сам ваздух око нас
бирократија постаје демократија
Блентава маса је хипнотисана
између нас струји иста апатија
Ја сам роб система у квару
Тежак је притисак ципеле на штикле
сурове су кравате незадовољних чиновника
Ланчана реакција, хемијски процес,
изазивају бунт, режирану победу војника
Ја сам роб система у квару
Они понављају исте грешке
ја сам роб система у квару
Сукоб интереса кад је празна кеса
слушам опет фору стару
Убзо постајем роб у квару
ВИРТУАЛНА ЗЕМЉА
У мрачној џунгли великог света
лутамо ”каналима” тражећи спас
Земља без територије која има свој сајт
химна без оркестра која има свој mp3
Застава је слика у фото шопу
главна пошта је e-mail
Сувише је осетљива за спољни свет
најскупља је реч за ”ћаскање” у ”мрежи”
Нова историја је расписана на тендеру
церемоније имају лиценцу запада
Под стакленим звоном живи
тужна је у том ропству
Јер историја је избрисана једним ”кликом”
а злочин се понавља са “copy paste”
Све везе су пресечене са “cut”
а будућност јој кроје са “ctr+alt+delete”
На екрану гласник сриче слова
да нам каже да је тужан статус К’ОСКВА…