Свјетлост Божија с неба кад сиђе,
Па ти у срцу топлина настане,
И као да ниси на овом свијету,
Него негдје тамо, у рају, у миру.
Ал’ авај,
Све то само трен траје,
И опeт те Господ земљи даје,
И поново идеш у нове окршаје,
И поново борба до сљедећег клонућа
И силаска Свјетлости Божије.

И бих и падох

И бих, и падох,
И тад ко да се поново родих.
А до тад све наопако по земљи ходих.

О, Господе, не дај ме ситну и грешну,
О, Господе, у своје наруче ме узми,
И не дај ми далеко од тебе,
Молим Ти се.

Исповест

Овдје је моја земља,
Овдје је мој дом,
И гдје год да сам,
На путу свом,
Овдје сам још увијек.
И отићи ћу у даљине неке,
И срешћу људе и птице далеке,
И послаћу глас:
“Још увијек мислим на вас”.
И драги, и мили,
И другови, и пријатељи,
И љубавници,
И у путу случајни пролазници.
Те очи, гласови, тренуци мили,
Гдје ли сте одсјели?
Да, у овом трену,
Јесам са вама,
И носим вас све у себи ,
Док ме има под сводом овим небеским.
О, звијезде миле,
Какву ли сте судбину мени поклониле?
О, драги људи,
Како бих радо била сад са свима вама.
Како бих радо пошла по нашим планинама.
О, мили моји,о драги тренуци,
О, сви моји љубавници!
И, ево, не могу да спавам,
Ето ко бива овај свој боравак продужавам.
А ваља ми ићи даље,
И кренути на далеке путе,
И звијездама дотаћи скуте.
О, зашто сад, кад сам сама, не могу бити с вама?
О, пјеваћу о вама у својим пјесмама,
О, мислићу о вама и данима, и ноћима.
И вољећу дан, и вољећу ноћ,
И мислићу о вама у поноћ.
И, можда, у сновима ћете ми доћи.
Опростите ми ако сам вас некад повриједила,
Опростите ми ако сам некад на себе више мислила,
Опростите ми ако вам се нисам до краја исповједила.
Ево, сад то чиним,
И све вас волим,
И сваку срећу вам желим.
И ваше очи, и њихов сјај,
Моја душа чува њихов одсјај.
Можда се дуго нећемо виђети,
Можда овде задуго нећу бити.
У сваком случају,
Сретни вам пути.
Будите ми добро и здраво.
И можда некад и нисам имала право.
И помислите некад и на мене!