Александра Кубуровић
Свјетлост Божија
Свјетлост Божија с неба кад сиђе,
Па ти у срцу топлина настане,
И као да ниси на овом свијету,
Него негдје тамо, у рају, у миру.
Ал’ авај,
Све то само трен траје,
И опeт те Господ земљи даје,
И поново идеш у нове окршаје,
И поново борба до сљедећег клонућа
И силаска Свјетлости Божије.
И бих и падох
И бих, и падох,
И тад ко да се поново родих.
А до тад све наопако по земљи ходих.
О, Господе, не дај ме ситну и грешну,
О, Господе, у своје наруче ме узми,
И не дај ми далеко од тебе,
Молим Ти се.
Исповест
Овдје је моја земља,
Овдје је мој дом,
И гдје год да сам,
На путу свом,
Овдје сам још увијек.
И отићи ћу у даљине неке,
И срешћу људе и птице далеке,
И послаћу глас:
“Још увијек мислим на вас”.
И драги, и мили,
И другови, и пријатељи,
И љубавници,
И у путу случајни пролазници.
Те очи, гласови, тренуци мили,
Гдје ли сте одсјели?
Да, у овом трену,
Јесам са вама,
И носим вас све у себи ,
Док ме има под сводом овим небеским.
О, звијезде миле,
Какву ли сте судбину мени поклониле?
О, драги људи,
Како бих радо била сад са свима вама.
Како бих радо пошла по нашим планинама.
О, мили моји,о драги тренуци,
О, сви моји љубавници!
И, ево, не могу да спавам,
Ето ко бива овај свој боравак продужавам.
А ваља ми ићи даље,
И кренути на далеке путе,
И звијездама дотаћи скуте.
О, зашто сад, кад сам сама, не могу бити с вама?
О, пјеваћу о вама у својим пјесмама,
О, мислићу о вама и данима, и ноћима.
И вољећу дан, и вољећу ноћ,
И мислићу о вама у поноћ.
И, можда, у сновима ћете ми доћи.
Опростите ми ако сам вас некад повриједила,
Опростите ми ако сам некад на себе више мислила,
Опростите ми ако вам се нисам до краја исповједила.
Ево, сад то чиним,
И све вас волим,
И сваку срећу вам желим.
И ваше очи, и њихов сјај,
Моја душа чува њихов одсјај.
Можда се дуго нећемо виђети,
Можда овде задуго нећу бити.
У сваком случају,
Сретни вам пути.
Будите ми добро и здраво.
И можда некад и нисам имала право.
И помислите некад и на мене!
Софија Лазаревић
Црни лептир
Црни лептир постани,
нећу те се бојати,
руку ћу ти пружити,
на њу срећо долети.
Верујући у симболе
људи стварају границе,
забрањене за срећу,
воле само лептире у пролећу.
Црни лептир постаћу,
због тебе и ја,
за тебе створена.
Ако ме не желиш на дрво ћу пасти,
док се са мном опраштају
сузе са лица им падају.
Црни лептир на моје тело слетеће
и једну сузу пустиће,
то ће бити моја душа,
она што симболе не слуша,
што волела је и када време било није,
сада због тебе лежи
док црни лептир сузе лије,
што те оставља.
Погледај у небо,
видиш ли та два црна лептира,
та два наша симбола?
Не, зар не,
мој лептир рањен је,
од мене се полако опрашта
јер душа остаде без тела.
А ти, рашири крила,
лети, лети високо,
као што лети моја душа
у души без зла,
у души Црног лептира.
Тијана Лазаревић
Чисто срце
Увек тражи боље,
увек тежи вишем,
увек иди даље
али пази да не изгубиш садашњост.
Увек имај циљ,
али пази да не заборавиш
на оне мале ствари
које те чине тим што јеси.
И нису битне године,
није битан пораз,
битно је да останеш свој
и да сачуваш чист образ.
Када имаш много победа
и навикнеш на њих
треба ти један пораз
да поново почнеш да цениш их.
Увек иди напред,
научи да мало није увек мало.
Увек иди напред,
али не заборави оне до којих ти је стало.
И бори се,
и не дај се,
ал’ срце нек ти исто остане.
Срце нек ти чисто буде.
Милош Петковић
Перунов хроничар
Бројна дружина изашла је на платформу и неколико тренутака
уживала у погледу на дворану Богокраљеве капије. Стотине сте-
пеница водиле су до подножја простране, сеновите дворане. Горе,
на таваници, међу оштрим пећинским драгуљима, крило се мнош-
тво рударског камења које је бацало снопове благе светлости. Ку-
пали су хладни камен и оштре стене, попут скривених светиони-
ка који усамљено стоје на рубу неприступачних хридина. Сваки
сноп падао је на једну од уздигнутих могила, прекривених сивим
пепелом и црним камењем. У узглавље сваке беху пободени ду-
гачко копље, мач, масивна ратна секира или маљ украшен рунама.
С висине, ово гробље палих гмурских хероја подсећало је на бојно
поље посуто оружјем несталих бораца. Тек негде у даљини, могао
се назрети лучки свод Богокраљеве капије, Звездан помисли да
личи на дугу која се после кише појављује над Дивљаном.
Уздах задовољства дошао је од Валијана Сурог: “Ево нас. До-
бродошли у дворану уснулих гмура. Хајдемо, али будите тихи,
да не узнемиримо духове прошлости што обитавају доле, међу
могилама палих хероја.”
Дуго су силазили низ степенице да би на крају ступили на
шљунковито тле. Кад су дошли до могила, Звездан је приметио
да су крснице мачева и држаље секира, маљева и копаља укра-
шене минијатурним барјацима са симболима кланова. Осетио
се почаствованим јер се нашао на овом месту, где почивају хе-
роји о којима бардови испредају легенде. Сетио се прича које је
кришом слушао под прозором “Врча”, о патуљачким ратници-
ма који не презају ни од змајева, о прадавним ратовима са сен-
кама и псоглавима и о магичним ковачницама скривеним под
земљом. Сада су се те приче обистиниле, сада је био део једне
такве, сада је… Престао је да размишља о томе кад му поглед
ухвати Богокраљеву капију. Још увек је била далеко, али сваким
кораком расла је у његовим очима и очима сапутника.
На кожи су му почивали погледи невидљивих хероја, у глави
се комешали шапати добродошлице Изабраном. Срце је лудач-
ки тукло у грудима, а душа се отварала пред налетом светости
овог места, које ће му заувек остати у сећању. Кад су зашли у
сенку лучког свода, патуљци клекоше на хладно тле и оборише
главе. Положили су оружје преда се и запојали тако дубоким
гласовима да се чинило да допиру из магленог амбиса. Дружина
је стајала иза њих, заједно с гмурима, који су немо посматрали
древно здање. Само на трен, светлост с таванице заблешта. Сада
грготавим, помало нејасним гласовима, патуљци запеваше оду
Богокраљевој капији.
Шапат је то што уснуле буди,
Шапат је то што дозива хероје,
Да се из вечног сна пробуде,
И древну нам капију отворе.
Чујте нас, о, хероји из давнина!
Дођите нам из Прагориних бескрајних дубина!
Некад су вам оружја нестварно сјала,
А сада ваше душе позивамо из раја,
Да нам донесу Пламенчеве крхотине,
Што ће Изабраном показати пут у праскозорје.
Молимо вас, о, уснула браћо!
Отвор’те нам свод каменог лука,
Што је исклесала некад праотаца рука,
Тако вам руна и старога мача.
Чујте краљев глас, Валијан Сури сада вам поје,
Крај њега Огњило и главешине не стоје…
Не стоје већ клече, поштовања пуни,
И певају сада да им се жеља испуни.
И гноми у сенци понизно стоје,
Остаде слово на њих троје,
Опсенари моћни и ткачи ноћи,
Да прекујемо мач, они ће помоћи.
Ако не чујете сада глас наше оде,
Отвор’те очи, нек оне вас воде,
Јер стигао је он, носилац руне,
Изабрани ратник, судбинске круне,
Онај који ће пресудити Мразлу,
И Морани послати душу му празну.
Дарујте нам крхотине старога мача,
Да наша нада постане јача,
О, уснула браћо, ту нам је спас,
Одазовите се, чујте наш глас!
Невидљиви одјеци појања нестадоше и мртва тишина опколи све
у дворани. Патуљци нису устали, већ само подигоше главе како
би погледима обасули Богокраљеву капију. Испод каменог лука,
долазећи ниоткуда, искре заплесаше пред очима оних који су
их призвали. Њихов број се брзо повећавао, све док се ти чудни
свици не стопише у огањ из којег сукнуше пламенови.
Иза завесе саткане од ватре пружао се поглед у вилајет индиго
боје. Иако је изгледао као глатко огледало без одраза, посматра-
чи су могли да наслуте дубину која је сезала у недоглед, до гра-
ница бескраја. Из тих дубина, помало ненадано, допре музика
чиста као кап јутарње росе, пријатна и наизглед горда. Није
ту било гласова, песму су стварали инструменти невидљивих
бардова. У истом трену када је песма кренула, оружје с могила
поче да светли у одговор. Тај калеидоскоп светала заслепи их
на трен и они осетише благо подрхтавање тла под ногама. На
крају, ватре утихнуше, песма престаде и Богокраљева капија би
затворена, с једном једином променом. На шљунковитом тлу
подно свода, балчак Пламенца и крхотине бритког му сечива
чекали су да Валијан Сури приђе и поново их узме, после толико
година. Гмурски краљ је то и учинио, тако споро и нежно, као
да је у питању каква крхка фигура од стакла. Подигао је златни
балчак изнад главе и победоносно узвикнуо: “Хвала вам, уснула
браћо!” Гледао је около и захваљивао палим херојима. Иако су
га његова браћа сматрала живим божанством, он, Валијан Сури,
захваљивао им је као једнакима.
“Сада смо један корак ближи победи, а оно копиле Мразло
својој мајци, проклета да је. Пророчанство ће бити испуњено.”
Затим се Валијан окренуо ка Огњилу: “Брате мој, имате се-
дам дана и седам ноћи да прекујете мач, док се војска наша не
сјати под барјаке кланова. Онда ћете кренути ка Тужној шуми,
да пробијете Изабраног до Мећавника. Нека му онда Звездан од
Дивљане пресуди сам.”
Тада су све очи биле упрте у легендарног ковача. Он је, мирног
погледа, стајао под сводовима Богокраљеве капије. Уместо одго-
вора, пришао је свом краљу и узео балчак Пламенца. Подигао
га је изнад главе, погледао у Звездана и рекао: “Нека буде твоја
воља, Валијане Сури.”
Стефан Ланчушки
Између срца и равнодушности
Да ли ми желимо да поверујемо да је овај свет сломљен?
Да ли можемо?
Да ли се то десило оног дана када се савршено спотакло о нетакнуто?
Постоји нешто што нико никад не може да вам узме?
Ваши снови…
Нико никад неће направити корак оним путем који је ваша
чежња уткала.
Неки људи, ипак, не досегну своје циљеве и снове.
Кроз читав живот не успеју да воле оно што раде и уживају у
оном што се пружа.
“Један кратки тренутак трајања у сновима о љубави, вреднији је од
целога живота славе”.
Стално се трудимо да убедимо себе: агонија и трагедија су нам
узеле све.
Нису…
Трагедија је губитак, понекад добитак, а агонија носи име смрти.
Јер добити оно што желиш, значи изгубити тежњу за оним што
можеш.
А не веруј савести. Можеш више!
Понекад можеш много више од очекивања пуке среће, јер срећа у
рукама другог је коцка.
На свој живот утичемо сами.
Ако икада убедите себе да је неко успео да вам упропасти дан –
варате се!
Онај ко није нешто створио, не може ни да вам узме.
Јер дан почиње светлошћу чија је намера племенита.
Отворите очи… али срцем.
И гледајте испред себе.
Дан може да спута само оквир сопствених жеља и очекивања да
ће све одвијати онако како сте замислили и пожелели.
Трагедија би узела све када би прекрштених руку лежали и раз-
мишљали шта је следеће.
И шта онда остаје?
Љутња на стварност што није онаква каквом је замишљамо?
Свесно и рационално корачајући даље, покушајте да оставите сре-
ћу иза себе.
Пар корака…
Она ће увек бити ту, за вама…
Пратиће вас, ако знате да је чувате…
Али јој не прилазите преблизу…
Пазите само да ваша животна енергија не почне да јењава, дозво-
ли срећи да утекне…
Јер корак је дуг…
Брз, и неспретан.
Када се чује корак сенке нечијег срца које тумара око вас, не до-
зволите да од њега остане само одјек.
Ја кораке и не чујем, јер светлост ме приморава да гледам. У очима
ти је сан, али ти си будна.
Одлазиш шапатом сене,
А не знам ти име.
Ја ћу те звати “туга”.
И одавно је прошла ноћ.
Али ја не спавам.
Чекам јутро које ће ми донети твој глас.
“Стварно је дуг пут, непрегледно је”
“Не, то је само брдо…”
Добро, хајде да га пређемо заједно!