Настаје сумрак –
усамљено Сунце
главу наслања
на раме вечери
у бескрајном простору.
Гле, каква сцена –
ко течно злато
у води морској.
Погледај
Сунце се
опет
ослободило
свих светских окова.

Сваки дан

Сваки дан
један грумен земље –
узев у руку,
ја
желим да обликујем
сам себе.
Све што од ње
постане –
ко комад земље
опет у прах нестане
на овом свету.
Оно што је настало,
не изгледа
да то сам ја.
Али
ја немам моћи да то
опет вратим на почетак!
Када се опет прах земље
у груду претвори
желим да обликујем,
нешто
у што бих могао да утиснем
своје биће.
И онда опет један комад земље
у прах се претвара
и не успева
да себи облик да.
Али и оно што стекне облик
не успева
да се сачува заувек.
Овакав ред ствари траје –
ко зна откада.
Због тога је то људе разљутило –
те прах земље у кући не држе –
већ га избаце што пре.

Некад и сад

У мени
некада
са првим кишама свио се лист,
и озеленио.
У његовим свежим жилицама
једно детињство наивно –
невино је лутало.
Пред старијима
се простирала
моја незрела
детиња душа.
Таква је била
зато што
још у време првих киша
се свио тај лист –
који се у мени зеленио.
Седе власи
на слепоочницама
сад мрсим.
Под теретом година
на лицу помолише се боре –
којима сам се најпре
иронично тихо смејао.
Међу тим вијугама
су се кикотали
разнобојни цветови
мога детињства.
Зато што
смисао мога живота
друго име имаше –
првом кишом умивен
онај свеже зелени лист!
Сада кад
једна мраморна стена
лежи на мојим грудима,
над провалијом живота
људи
моје невино детињство
гледају –
погледом који каже
“чудно, али истина”.
Они се смеју
крајичком ока.
Онда
пожелим да опипам тај лист –
који
се свио
за првих киша,
али
под мермерном стеном
ништа не налазим
сем самоће.
Онда тамо
почињу да гамижу
неки црви
такозваних успеха
који се губе
са поодмаклим годинама.
из мога животописа.
Звонки смех –
и чиста спонтаност
ме терају
са својих предела.
Запомажем
“Зашто тако на крају?”
Људи са лажним осмехом
показују прстом
ка мојим грудима –
на стену од мрамора.
Сада
у низовима ми долазе
лекарски тестови –
списак забрана
и поворка ожалошћених!
Чиним све могуће –
грчевито тражим
и можда ћу наћи –
онај лист
који се свио
у време првих киша.
Можда је то он,
можда и није
усред ових заблуда,
окамењен –
који носим
на својим грудима –
ова стена од мрамора.

ЏАЈ СИНХ НИРАД (1954) је индијски књижевни критичар и
песник на хинди језику. Потиче из средишње Индије (област Бун-
делкханд), али живи у Агри, недалеко од Делхија, где на Катедри
за хинди језик и модерне индијске књижевности Амбедкаровог
универзитета предаје Хинди књижевност.
Издао је више књижевних огледа о старој и модерној књижев-
ности те о писцима као што Сурдас, Динкар, Рамчандра Шукла...
Од прозних дела му је до сада изашао један роман (Нарак ке
синг – Рогови пакла) и десетине кратких прича. Аутор је збирки
песама: Меи тумхара аина – Ја као твоје огледало, 2004; Дхалан
пар чархта сураџ – Кад се Сунце пење уз литицу, 2004. и Аг – ек
самбхавна – Још једна могућност огња, 2013.