Махааавире… Махааавире…! Малтиии… Мал…тиии!
Дозивање је на тренутак престало и чула се само тужна и про-
дорна мелодија свирале бансури. Онда је одјекнуо бубањ – најпре
мали, па онда велики, а онда се опет чуло дозивање: Малтиии….
Махааавире… Малтиии… Махааавире!
Ово је моје друго путовање у Хендегарху. Била сам тамо пре
две године. То тужно дозивање ме је спречило да наставим пут.
Зауставила сам ауто, изашла и батеријском лампом претражила
околину. Спазила сам мршавог старца, који се приближавао те-
турајући се и свирајући у бамбусову фрулу. Кад је спазио ауто, при-
шао је сасвим близу, али како ме је видео, проговорио је: “Јао,
сестро! На време си стигла. Знаш, Махавир и Малти, овде… у овој
шуми… играју се скривалице. Чујеш ли како дозивају једно друго?
Ово је бансури мог сина Махавира, сестро. Јеси ли чула њену
плачљиву мелодију која буди сећање на Махавира? А сад погледај,
сестро, овај мали бубањ!” Онда је неколико пута ударио прстима
по њему и опет наставио: “Бубањ удара Махавир да би саопштио
Малти да долази на састанак. Погледај, сестро, овај бубњић. Мој
Махавир је био најбољи бубњар у Хазирабагу и имао је своју му-
зичку групу. Мој Махавир се баш ту негде изгубио. Хајде, нађи
га, сестро! И Малти је отишла тим правцем!” Неко време је ћутао,
а онда је опет, мењајући глас, почео да дозива час Малтиним
гласом: “Махааави…ре!”, час Махавировим бојажљивим гласом:
“Мааал…тиии!”
Познала сам га. Био је то Махавиров отац, равидасовац Дхо-
кар, које је по свему судећи скренуо памећу. Прекинула сам га ре-
чима: “Зар ниси на послу, Дхокаре? Шта тражиш овде?” Он за-
грме: “До ђавола с послом! Има времена, радићу! Не, сестро, ми
сви треба да поцркамо. Јао, погледај!” Пошто је то изустио, сагао
се на једну страну, као да хоће да се заштити од нечега. Онда је
почео да запомаже: “Ах, као да нас је планина притисла! Сестро,
помози! Помози! Небо ме притишће као огромна стена! Видиш
ли какав камен ми лежи на грудима? Под њим је пригњечен мој
Махавир. Погледај само! Зар не видиш? Камена стена га је при-
тисла. Ах, боже! Помози, помози! Избави нашег Махавира од
ових демона.” Затим је почео да ломи руке говорећи: “Боже, мој
Махавир није уопште крив! Зар је крив само зато што се оженио
са Малти? Он и Малти су се много волели. Ја ћу све да жртвујем за
своју снаху. Кућу и покућство! Све! Пустите ми сина! Свима вама
се до земље клањам и молим вас. Пустите га!”
Била сам збуњена. После сам га ухватила за руку и увела у
кола говорећи му: “Хајде, Дхокаре, идемо твојој кући. Тамо ћеш
ми све рећи.” Седео је ћутке поред мене, али био је доста узне-
мирен. Његово лице је покривао час израз ужаса и безнађа, час
ласкав и молећив израз, а онда се по њему разлило светло неж-
ности и наде.
Како смо колима пролазили поред зграде пањчајата, он поче
да виче: “Е, еее, еј! Погледај, сестро! Махавира су везали! Сви су
тамо!” Мада сам га добро чула, нисам одговорила. Наставио је да
узвикује. Сада смо већ стигли пред његову кућу. Док смо излази-
ли из аута, рекох му: “Нема ничега. Нигде никога нема, Дхока-
ре! Ја нисам ништа приметила. Схвати то да Махавир и Малти
неће доћи. Сад иди кући!” Он поче да плаче: “Сестро, ако ни
ти не видиш то насиље над нама, како ће онда престати да нас
злостављају? Зар никад више неће да дођу Малти и Махавир?
Макар мало помакни ову тешку стену са мојих груди. Видећеш
како ће Махавир одмах да се појави. Он је под тим каменом и
тамо лежи притиснут. Чујеш ли како га Малти дозива? Ах, боже,
боже мој! Ово је неправда! Погледај како су осрамотили моју
снаху. Свукли су јој хаљину! О, свети Равидасе! Спасавај! Скину-
ли су јој хаљину. Она је гола. Сестро драга, онај Арџун ју је жиго-
сао главњом. Спасавај моју снаху, спасавај!”
Опет је почео да говори тако као да пред њим стоји неко коме се
обраћа: “Еј, Будхане, спасавај и ти своје дете! Зар Малти није твоја
ћерка? Да ли је ово наш пањчајат, или су све то неки Дурџодхани?
Погледај, твоја ћерка је гола. Све су са ње скинули. Зашто ништа
не говориш?” Мало је застао а онда је почео да виче: “Не! Не!” а
онда се бацио напред, као да пред њим неко стоји, и као да он
руком некога вуче к себи. Одједном се ту стропоштао. Пао је тако,
као кад да га је неко из све снаге нагло гурнуо. Подигла сам га. У
то време су сви његови укућани већ били изашли из колибе.
Кад ме је виде његова жена, поче гласно да запомаже: “Тако
ти он сваки дан стално понавља, сестро, све оно што се те ноћи
десило. Син је страдао, а сада поред све те муке и муж ми је по-
лудео.” Кад је чуо женин глас, Дхокар приђе ближе и рече: “Еј,
старешино, еј судијо! Смилуј се на мога сина Махавира! До земље
ти се клањам. Немој да ме бијеш! Ни мене ни њега! Заустави, ста-
решино, овога зликовца Сохну Махтоа!” Како је био на земљи,
окренуо се на другу страну као да тражи милост додирујући
челом нечија стопала.
“Хеј, старешино, цео живот смо твоје слуге. Цела наша поро-
дица. Избави нашег сина од ових злочинаца! Добро, одведите
ви своју ћерку. Она припада вашем роду. Мог сина пустите. Ја сам
крив пред свима вама. Доста сте га тукли. Оставите већ ту мотку.
У вашем селу је само десет наших кућа. Каква смо ми то опасност
за вас?”
Онда је почео да се расправља сам са собом: “Добро, у селу
од четристо домова, наших кућа је само десет. Није то никакав
број. Радићемо шта ви кажете. Само реците и ми ћемо напустити
насеље! Немојте убијати нашег Махавира!”
Неколико тренутака је био у несвести. Његова жена га попр-
ска хладном водом, те му се врати свест и он исколачи очи. Из-
гледало је као да ће му очи испасти из очних дупљи.
Поче да виче: “Еј, стој, стој! Престани! Остави тај камен! Немој
да га удараш каменом! Еј, Арџуне, еј, Накуле! Поштеди га! Маха-
вир је био твој друг!” Онда је ваљајући се по земљи почео да удара
челом о земљу и да рида:
“Ми смо скроз пропали! Осам хиљада рупија су узели од нас,
онда врећу пиринча и још толико грашка. Једу наше намирнице и
још пред нашим очима усмрћују мог сина.”
Сада се ударао песницом у груди говорећи: “Крив сам, сестро!
Ја сам тај који је платио за изнајмљени ауто на четири дана. Пла-
тио сам за гориво и храну и још сам послао свог млађег сина Лак-
шмана да нађе мог Махавира да би га убили. Ја сам тај који је то
предложио у пањчајату. Ја сам кривац. И Махавир је крив! Сада
му изреците казну коју ви сматрате одговарајућом. Нисам знао да
ће га убити.”
Није престајао да рида. Непрестано се из садашњости враћао
у прошлост и опет из прошлости у садашњост и понављао у круг
све што се оне ноћи одиграло пред његовим очима… Пре две го-
дине, када је на збору 400 људи помамљенo лудилом кастинске
недодирљивости усмртило камењем његовог сина Махавира,
приморали су га да стави отисак прста на папир на коме је писало
да је сина сам убио. Онда су га укућани одвели, а преостали се-
љани остали су са мном, те су причали о околностима тог убиства.
Били су радознали како ће се све то наставити. Вратила сам се тек
пошто је пала ноћ.
Путем сам и даље размишљала: Када ли ће доћи крај овој кас-
тинској лудости? Када ће доћи крај те злобе међу људима? Када ће
срца милиона људи напустити зебња и страх? Када ће Махавир
и Малти моћи слободно да шетају без ичијег ограничења? Када
ће поново да се чује љупка мелодија Махавирове свирале? Била
сам утонула у мисли, кад одједном осетих као да су Махавир и
Малти негде ту, у мојој близини. Усред приче о њиховој љубави
учини ми се да чујем неко дозивање. То место ми није било непо-
знато, јер сам и раније пролазила овим шумским путем када сам
посећивала ова далека села.

***
Љубав између Малти и Махавира је достизала свој врхунац. О
њој се причало свуда, по њивама за време пољских радова, у хла-
довини сеновитих сарни, унутар трошних кућерака и на сеоским
сокацима. Баш тамо се двоје младих састајало после школе, а онда
су почели да се састају и у својим кућама, док су очеви били на пос-
лу. И међу пријатељима у Махавировој бубњарској групи почело
је да се шушка о томе, али укућани су се правили да ништа не
знају. Значи њихови родитељи нису имали ништа против те везе.
Једнога дана је двоје младих видео неки сеоски намћор, који је
био члан пањчајата. Тек тада се дигла велика прашина.