Swеет Movie

Бојан Ж. Босиљчић: “Модерна времена”, “Стубови културе”,
Београд, 2012.

Ова, најновија, седма по реду, књига филмских критика Бојана Ж.
Босиљчића, садржи сто и једанаест текстова посвећених актуелној
америчкој, углавном холивудској, кинематографији, сврстаних у
двадесет и два поглавља, врло занимљиво и особено кодирана,
и баве се филмовима који су, апроксимативно, настали у првој
деценији двадесет и првог века (прецизније, у периоду 2001–2011).
Циклуси су, наиме, сложени тако да сваки сегмент чини одређену
– хронолошки уређену – тематску целину, али у организацији це-
локупне књиге, та хронологија бива осујећена фактом да у сваком
појединачном поглављу читалац може путовати кроз године које
обележавају временски хабитус почетка столећа.
Читајући ово Бојаново штиво, констатовао сам, са огромним
задовољством, између осталог, и следеће: Босиљчић – из књиге у
књигу – остаје исти, али се и мења. Наречена истост, наиме, значи
да је он задржао базичне референце свог стила, ерудицију, анали-
тичност, духовитост, одмереност, луцидност, али и да их је над-
градио озбиљнијом, а истовремено и екстензивнијом дискурзив-
ношћу. Његови прикази сада су опширнији, али некако згуснутији,
сажетији, што јесте својеврсни парадокс. При томе, аутор се не за-
држава тек на вивисекцији филма који приказује. Није то само
дескрипција, нити ефемерна цртица о каквом кинематографском
постигнућу. Ту је и изразито критички (и објективни став) о савре-
меној холивудској продукцији, која производи и лоше продукте,
али и ремек-дела. Уз то, аутор своје рефлелексије на изглед фабу-
лозног предграђа Ел-Еја не износи острашћено (нити има ишта
против Холивуда), већ рационално, сведено, аргументовано.
Иако поприлично габаритан, овај низ филмских критика ни-
је обремењен такозваним замором материјала. Наротив. Посве-
ћени читалац са задовољством ће га прочитати. Прво, и поред
мноштва филмова о којима Бојан пише, уочљиво је одсуство по-
новљених ставова или преписивања себе самог. Сваком оства-
рењу аутор прилази потпуно одговорно и аутохтоно; то, наравно,
није ни лако ни једноставно, поготово што је – неретко – прика-
зивао различите филмова истих аутора, разноврсних по естети-
чком и поетичком хабитусу (Ларс фон Трир, Оливер Стон, Квен-
тин Тарантино, Мајкл Мур, Стивен Спилберг, Ридли Скот...). То
му је, истовремено, омогућавало да прати и развојни пут одре-
ђеног редитеља, као и да – методом спорадичне упоредне ана-
лизе – укаже на сличности и разлике у редитељевом приступу.
Даље, сви ти филмови што настањују простор Модерних времена
нису истог ранга, значаја и квалитета. Ту и такву неуједначеност
Босиљчић је виспрено амортизовао стилском уједначеношћу вла-
ститог промишљања о ономе што је гледао у биоскопима. На тај
начин, обиље ових инструктивних и надахнутих писанија чини
једну монолитну целину, која се зове – књига. Јер, књига није са-
мо прости збир текстова, него нешто би требало да има своју уну-
трашњу логику, танку црвену нит која повезује, своју логичку
структуру, избалансираност речи, мисли и интенционалних раз-
лога – како у текстуалном, тако и у концепцијском смислу. Овај
критеријум аутор је уверљиво остварио (и постварио), и то на
више нивоа. Наречена “танка црвена нит” исказује се маниром
којом се говори о кошмарној страни америчког сна, и заправо
носи концепт сличан америчком филмском опусу данског аутора
Ларса фон Трира, који је у својим дјелима приказао Америку
управо онако како је доживио гледајући холивудске филмове и
ТВ-шоове, како је то Бојан луцидно експлицирао у једном свом
интервјуу. Контекст се, дакле, шири, али и сужава. Овај пара-
докс лако је објашњив чињеницом да, савремени филм – и када
је забава, и када пледира за уметнички изричај – постаје (и) ствар
политике. Па и пропаганде, често сервиране на “невидљив” начин.
Међутим, оно што збиља плени у овој књизи јесте ванредна
интеракција занимљивости, ерудитности, духовитости и лите-
рарности. Босиљчић није тек компетентни експерт за филм, већ
и врсни стилиста. Његови текстови нису само прикази, већ и
својеврсне приче, аплициране есејистичким изричајем. Изузетно
занимљиво је, али и поучно, читати их. Модерна времена (одли-
чан наслов; упућује – како на почетак новог столећа и миленијума
– тако и на фабулозност имена, лика и дела Чарлија Чаплина)
читаоца воде ка многоструком низу различитих информација
и ауторових ставова који се тичу историје и естетике филма, уз
један фини иронијски отклон, и то из идеалне позиције неког ко
живи у америчком суседству, али у култури толико различитој од
земље са којом се граничи. Довољно близу, али и довољно далеко.
Ваља напоменути и то да Бојан – иако у основи непристрасан,
ипак не крије чињеницу да је неке од приказаних филмова ви-
ше или мање заволео. То препознају само они читаоци који су по-
свећенији естетици филма, нарочито оног који се продукује у Хо-
ливуду (а и шире).
Модерна времена. Овде. Сада. Тамо и овамо. Читати и разуме-
вати. Већину приказаних филмова и сâм сам одгледао. Било ми је
огромно задовољство да упоредим Бојанове објекције са власти-
тим. Ту су, негде.