Поређење социјаних елемената у комадима “Траг људских зуба”
Мирјане Ојданић и “Тhe Middle Place” Ендрјуа Кушнира

Опсједнутост извлачењем поука и закључака углавном је својстве-
на свој позоришној публици. Наравно, мислим на оног уопште-
ног, просјечног гледаоца, који у позориште долази врло ријетко,
а тада кад дође, жели да види причу о нечему што му је препо-
знатљиво и из чега ће му наравоученије бити сервирано, чисто
да би схватио шта је гледао, јасније објаснио ако га неко пита, и
осјетио како није узалуд потрошио паре на улазницу. Предста-
ве које су прављене веома једноставно, настају понекад из такве
мотивације – да се приближе и допадну просјечном гледаоцу. Са
друге стране, једноставност представе може потицати и из чисто-
те приче и из снаге материје која се разматра, јер је некада тема
представе толико јака да је непотребно прљати је и компликова-
ти. Двије такве једноставне а моћне приче испричане су у тексто-
вима “Траг људских зиба” Мирјане Ојданић, и “Тhe Middle Place”
Ендрјуа Кушнира.
У “Трагу људски зуба”, двије жене, З. К. и Гроздана, се сријећу
у сигурној кући за жене. Текст је написан у Београду 1999. Распад
Југославије, грађански рат, НАТО бомбардовање Србије и Црне
Горе. Нико не може порећи да је то вријеме било веома тешко за све
становнике Србије. Међутим, писац ове драме се намјерно фокуси-
рала на тему која је, иако присутна у свакодневници (што сви ми
из тог времена и са тих простора можемо да посвједочимо) била
врло мало заступљена у писаном облику, што у црним хроника-
ма тога времена – у штампи или на телевизији, што у умјетности.
Тема је насиље према женама, посебно породично насиље. Тра-
диционално су такве приче биле прећуткиване. Кроз историју су
се жене бориле за своје мјесто у друштву, тако да је и за овај пери-
од и подручије било карактеристично да су остаци тог ултрапат-
ријархалног система још увијек преживљавали. Наше двије ју-
накиње обије су жртве породичног насиља, обије су малтретирли
споствени мужеви. Гроздана је “повратница”, жена која је једном
већ спасила главу нашавши уточиште у поменутом склоништу.
Са друге стране, З. К. је побјегла од мужа по први и последњи пут,
како касније сазнајемо, јер му се никада послије није вратила.
Разлика између јунакиња јесте основна подлога комада. З. К. је
грађанка, образована и еманципована, размишља о будућем жи-
воту своје кћерке у материјалном и социјалном контексту, пре-
узима одговорност за своје поступке и даје себи за право да кри-
тикује и осуђује друге. Гроздана је потпуно супротан тип, жртва
по сопственом признању, жена која са 44 године већ има унучад,
која није успјела да заврши ни средњу школу, која цијели зивот ди-
ринчи трчећи за мужем и за дјецом, без икакве контроле над соп-
ственом судбином. Кроз дијалог сазнајемо да Гроздана често по-
казује здраворазумно резоновање које интригира З. К. Али зашто
онда таква особа наставља да живи живот патње и мучеништва?
Једна од најстрашнијих и најупечатљивијих теза око које се
јунакиње препиру јесте концепт брачне тортуре. З. К. сазнаје да
Гроздану муж силује, намјерно подвлачећи разлику између брач-
не бруталности и цивилизованог брачног живота.

“ГРОЗДАНА: Он падне с кревета, ‘нако го и тако спава сатима на
поду и никад се не пре’лади! Бог чува будале! После батина ми
држи говоре и тражи… оно…
(стиди се. Пауза)
ЗК: (након паузе. Схвати да Грозда неће наставити) Које?
ГРОЗДАНА; Па, знаш… оно…
ЗК: Тражи да водите љубав?
ГРОЗДАНА; Коју јадну љубав! Ми смо 27 година венчани! То
ви фини свиленгаћасти можда водите љубав. Оваки прости се са-
мо истресу. Измрцвари ме, упрља и заспи ко крмак! Тако ми је сву
децу направијо!
З.К.: Па он тебе силује сваки дан, црна жено!
ГРОЗДАНА; А, не сваки дан, далеко било, једаред, дваред ме-
сечно кад се нароља… Раније је чешће… кад је бијо млад… Сад,
обично око пуног месеца.
З.К.: Али те силује!
ГРОЗДАНА; Ех, мене мој силује, а тебе твој милује! Ја сам, бре,
његова законита жена…
З.К.: Па, јел’ уживаш ти у томе, кад си “законита”?
ГРОЗДАНА: У чем’?
З.К.: У батинама. И после батина.
ГРОЗДАНА; Јес’ ти луда?
З.К.: А јеси ти свесна да је он садиста?
ГРОЗДАНА: Не, бре, он је месар…”

Ојданић безрезервно и упечатљиво осликава брачни пакао у ко-
јем Гроздана живи. Она налази и претечу тога, причајући причу
о томе како ју је муж испросио док је испијао литре ракије са ње-
ним оцем, и како ју је силовао да би је приморао да трудна на-
пусти средњу школу и уда се за њега. Поред свих ових примјера
звјерске бруталности логично би било запитати се зашто је Гроз-
данин муж икада пожелио да се ожени њоме? Одговор нам даје
З. К. којој је јасно да је тај човјек садиста, који је хтио жртву а не
жену. Ужасне слике ропства, за које нам је тешко да повјерујемо
да могу да буду стварне у двадесет првом вијеку, нису ништа при
Грозданином трагичном признању да она за другачији живот и
не зна, и да се потпуно мири са ситуацијом.
Непрофитне организације у Канади увијек траже нове начи-
не да помогну у искоријењивању социјалних неправди, а те на-
чине често налазе под окриљем умјетности. Тhe Middle Place је
пројекат који је настао као продукт два таква пројекта: Humanity
и De-Shelter. Вођама пројекта је било јасно да драма може помоћи
људима у склоништу (првенствено младим људима и тинејџерима)
да преброде неке од траума које су их пратиле. Овај занимљив и
амбициозан пројекат показао се као веома успјешан за учеснике,
али је отворио и врата за свој даљи развој. Организатори су слу-
шали и прикупљали приче младих људи из склоништа, а онда им
је пало на памет да би те приче можда биле још ефективније ако
би изашле у јавност. Тражили су дозволу од људи које су интервју-
исали, позвали су младог драматурга Ендрјуа Кушнира да их
повеже у смислену цјелину, и тако је настао комад. Наслов подразу-
мијева да су се актери прича нашли у средини између живота
какав су водили и неке замишљене будућности према којој теже.
А у међувремену, тај међупростор, тј. склониште јесте све што
имају. Четири глумца играју све ликове. У продукцији коју сам ја
гледао, сценографија не постоји, већ су све промјене ријешене упо-
требом свјетла и сценског покрета.
Тhe Middle Place је урађен као резултат утицаја вербатим позо-
ришта. Вербатим позориште се дефинише као врста документар-
ног позоришта у којем је текст настао дословном употребом интер-
вјуа или исповијести стварних људи. Ликови, на основу чијих при-
ча је настао овај комад, били су становници Омладинског центра
Рексдејл, у Торонту. Преко дубоко личних прича о разлозима ко-
ји су довели до тога да потраже смјештај у Центру, преко свако-
дневнице Центра – од борбе за територију и савјетовања са особ-
љем, до заљубљивања и прављења планова за будућност, све ли-
кове доживљавамо као реалне и није нам тешко да схватимо и
осјетимо њихове дилеме и размишљања. Поред шеснаест ликова
из склоништа, у комад су укључена и три савјетника, тј. радника
у Центру, и један добронамјерни аутсајдер. Оно што је очиглед-
но кроз овај комад је да се сви ликови осјећају одбачено и угро-
жено, што је крајње логично и што се може рећи за све особе ко-
је су морале да прођу кроз склониште. Али је мени запала за око
и једна мање уочљива одлика овог комада – ликови посебно осје-
ћају отуђеност, што је везано за средину која је ван склоништа.
Потпуно је видљиво, актери комада нам преносе осјећања неко-
га ко је изопштен из друштва и јасно нам је да ће ти људи увијек
ности жиг некога ко је био у склоништу. Са друге стране, има-
мо актере “Трага људских зуба”, који нису погођени таквом си-
туацијом, и то из два разлога. Први је то што су то одрасле жене,
наспрам углавном тинејџера које видимо у Међупростору, које
имају своје животе, животе који се неће драстично промијенити
њиховом посјетом склоништу, гдје се задржавају само то једно
вече. А други разлог је што једноставно нико никада неће сазна-
ти да су биле у склоништу. Стигма око склоништа још је већа у
мањим срединама, тако да је готово сигурно да оне неће причати
никоме о свом искуству. Сигурна женска кућа је на селу, гдје их