Душа у пепелу

(Oдломак из романа)

...Не прогоне ме авети мртвих непријатеља. Не залазе ми у снове
и не уходе ме из сенки њихова унакажена лица и распаране у-
тробе. Њихове згасле зенице. Мирно спавам. Остали су тамо где
су и пали. Не осећам кривицу ни за чију смрт, чак и ако сам
је ја проузроковао. Јер... Мора да је неког закачило и моје зрно?
Човек тешко препознаје свој грех, но верујем да бих се досетио
да сам починио злочин. Зло можда, али злочин не. Верујем да би
ме прогањала таква спознаја. Добро је да тога нема. Можда сам
убио – можда и нисам – рат је, гине се и убија... Кога сам могао –
поштедео сам, кога сам могао – спасао сам; ништа лично. Без
мржње и без освете, јер се зло злом не укида. Да човек сачува
душу, да буде у миру са самим собом, треба да не ужива у туђој
патњи и да прихвати свој бол.
Остале су слике, али детаљи бледе, памтим тек понешто... Уко-
ченост, непокрет њихових лица, као маске чуђења усред изненада
прекинутог крика. Имала су израз бескрајног, првог стида, као у
деце затечене доласком неког веома старог и мудрог. У последњем
тренутку те потпуне самоће, можда то беше Бог лично... Разумео
сам тада да сам то могао да будем и ја – укочена лутка са замрзну-
том гримасом чуђења и стида. Ваљда зато што сам их разумео,
они ме и не прогањају... Тако некако.
Задах се не заборавља. Враћа се, пришуња, заскочи; без пово-
да и јасне асоцијације: за ручком – у испарењима кокошије супе;
у току разговора или у самоћи; у шетањима парком; у игри с де-
тетом... Одједном долебди у дашку ветра – воњ. Скрива се у про-
маји иза отшкринутих врата, у хладу северног зида застртог махо-
вином и пужевима; у мирисима земље или после пролећне кише;
испод преврнутог камена у игри стонога и даждевњака; у зимс-
ким јутрима; у безнадном скоку жабе крастаче у подножју на-
трулог плота. Помислим: и овде је била стара кума. Привилегија
је то познанство. Први пут – у оно бабље лето деведесет прве (и не
памим такво лето, топло, благо, издашно, плодно, раскошно) – мир
дана ремећен канонадама или наглашаван чвакањем далеког снај-
пера, који чврка негде попут детлића, а заправо сеје смрт. И слу-
шао сам све те звуке лежећи у хладу и грицкајући травку у тра-
жењу предаха, чудећи се нашој вештини да упропастимо ваисти-
ну најлепше лето и јесен наших живота... Упознах је у Кореји, на
путу ка фабрици. Упознавање је трајало само неколико минута.
Видео сам је још издалека; с обале Дунава, ближе Симеонове куће.
Мине, тамо на путу ка фабрици, послате издалека, падале су као
по пољу крупан град... Прва, друга, трећа., четврта, пета... Видех
људе како безглаво тумарају попут мрава; а после их мимоиђох
хитајући тамо – уплакане и стиснутих усана. Тела погинулих и
рањених, умотана у ћебад и шаторска крила, већ су однели. На ас-
фалту су остале локве усирене људске крви и комади меса, парчад
исцепаних униформи и делови војничке опреме. И тај задах –
слаткаст, лепљив, продоран, постојан; неизбрисив, није имао куд
да оде... Рана јесен је била мирна – топла и без покрета ваздуха.
Крв рањеника није се тако осећала. У њој је још увек постојала
потка живота. Смрт је та која има мирис.
А у магловито, зимљиво, новембарско јутро исте године, у не-
обраном пољу кукуруза, лежали су мртви хрватски гардисти. Уна-
кажени мецима и шрапнелима. Тада сам први пут видео непри-
јатеља; живог или мртвог. Лежали су наспрам наших бункера и
траншеја, ни тридесет корака удаљени. Задах њихових мртвих те-
ла ушуњао се у измаглицу јутра. На лицима, ако су их имали,
остао је грч неверице (нико не верује у своју смрт), неки су били
попут новорођенчади узнемирене у сну.
Тада ништа нисам осећао. Радозналост је иницијално надвла-
дала сваку емоцију. Ти лешеви подсећали су на лутке искренутих
удова, напуштене после игре. Слика је била већа од мене – збуњу-
јуће јасна – смрт је прошла туда. Ноћ и дан и ноћ и дан, отварали
смо ватру по тој утрини, следећи наређења која су нам као у перо
стизала преко везе и на основу којих смо насумично правили не-
видљиву шару по атару, иза села. “Пирот двадесет један, запраши
мало по свом левом крилу, на петсто – тамо ми се нешто комешају...
Пошаљи две тамо; тренутне... Пирот двадесет један, прочешљај
мало ПАМ-ом тај кукуруз испред...” – обраћао ми се Чигра без-
брижно и присно, као да се познајемо годинама (два дана пре тога
сам први пут срео тога чудака) и као да садимо тикве.
Трећу ноћ је све стало. Хрвати су коначно одустали од напада.
Одспавао сам неколико сати у најближој кући, по први пут у три
дана, онако обучен и у чизмама.
“’Ајде са мном” – пробуди ме Милан – “’Оћу нешто да ти пока-
жем”. Одвео ме у поље, по коме смо три дана тукли, а да ништа
нисмо видели ни чули. Хладно је било, али се с поља, свеједно,
разлегао мирис. Пружао се ниско по пољу, упрео се у маглу и росу.
Лежали су тамо...
Како су дани пролазили, навикао сам на спознају да су можда
баш граната из нашег топа, метак из нашег ПАМ-а и митраљеза
и зрно из моје пушке могли да буду разлог нечије смрти... Питао
сам се да ли сам имао избора... Заправо, да ли сам имао право да
изаберем улогу војника, а не цивила, или затвореника, или избе-
глице, или калуђера. Да ли је могуће да се оправда било која од тих
одлука? Сме ли ратник да размишља о тим стварима? И после сам
наилазио на мртве, али сам их већ заобилазио као лутке полуот-
ворених очију. Није то смрт у постељи, или у сну. Војничка смрт
је намрштена и страшна, бесмислена, била то и смрт непријатеља.
Исто колико стремиш да их убијеш што више, да их онеспосо-
биш у јеку борбе, и не поимајући тај чин убијања као зло, и док
гледаш како твоји саборци крљају напред или падају, копрцајући
се у самртничком ропцу или у рањеничкој агонији – кад све то
стане и замре, у тренутку отрежњења, осетиш, макар у делићу се-
кунде, нешто као стид што си био део тог лудила, што си пристао
на то и што су они пристали да буду твоји непријатељи и да се с
тобом кољу.