Руке

Само што сам се удала, свекрва ми се стално чудила и гунђала:
“Kакве нежне и мале руке имаш!” Она је чак по целом комшилуку
носила моје рукавице које сам имала на свадби: “Погледајте ове
рукавице, као да су за лутке. Зар ове руке могу да раде?”
Комшинице су додиривале и посматрале те рукавице. Смејале
су се гласно.
“Није страшно”, смиривале су ми свекрву, “снајка ти је лепотица!”
“Ле-по-ти-ца! Пa шта сад треба да радимо!”, намрштено је ко-
ментарисала, “Нама радне руке требају.”
Двориште, где смо ми живели било је пространо, испред сва-
ке мале куће стојала је клупа. Од почетка пролећа до касне јесе-
ни жене су ту кувале, прале веш, прале вуну и пратљачом је про-
тресале, шиле јоргане, крпиле, везле... и то у дворишту пред свима.
По некад би се приближавале нашој клупи, кришом гледале у нас
да виде како ја стојим поред свекрве, љуштим кромпире и сецкам
зелене зачине.
“О Господе!”, узвикале су комшинице, “Какве руке, ко да су спе-
цијално направљене. Штета би било да се униште или пропадну.“
“Рад ништа не уништава.”, одговорила би свекрва.
Једног дана једна Курдкиња донела је у наше двориште овчије
млеко. Није била лепа, имала је густе обрве, а руке су јој биле
грубе и испуцане.
“Вардух”, обраћао се брат од Курдкиње, чика Петрос, мојој све-
крви. “Теби је оваква снајка потребна. Док трепнеш оком, сви по-
слови су готови!”
Свекрва је стискала уста, ни да, ни не, није проговорила.
Чика Петрос се можда и шалио, али ја сам ушла у шталу и од
срца заплакала.
Прошло је годину дана и родила сам првенца. Једног дана
били смо окупљени око стола и ручали. Свекрва ми је у тањир
ставила један котлет и пржени патлиџан. Кад сам појела све из
тањира, желела сам још. Стидела сам се, али на крају сам скупила
храброст и пружила сам виљушку до тањира са котлетима на
сред стола.
“Марало!”, вриснула је свекрва.
Ја, сва изгубљена, вратила сам руку назад.
Сви су зачуђено гледали час у мене час у свекрву. Сва сам
поцрвенела!
“Марало.”, мало смиреније, али узбуђено, поновила ми је
свекрва. “Руке као да су ти порасле!”
Сви су свој поглед упрли у моје руке.
“Стварно”, рекла је свекрва некако радосно и са лакоћом, “ко
да су порасле.”
Свекрва је устала, пришла ка орману и донела моје чувене рукавице.
“Хајде пробај.”, наредила ми је.
Лева ми је рука једва ушла у рукавицу, а десна ми је била уска
и чак сам је мало поцепала.
“Овај `леб је сведок”, победнички је вриснула моја свекрва,
“стварно су порасле.”
Свекрва ме радосно потапша по рамену.
“Па да не урекнем, шта мислите да наздравимо овим поводом?
Вардух.”
Кренула је полако до марана и донела једну флашу црног вина.
“Надам се да моја снајка коначно има нормалне и људске руке.”,
рекла је високо држећи чашу у рукама.
Пили смо чашу за чашом и ја сам се баш добро осећала.
Прошле су године. Сада не живимо у старом дворишту, него
у четвороспратној згради. Имам четверо деце и унучад. Чувам
луткасте рукавице, које су толико узнемиривале моју свекрву и
забављале комшинице. Руке су ми постале грубе и на њима су
искочиле вене.
Ни лакирање нити креме не помажу.
“Постале су радничке руке”, викнула ми је стара мајка. “Бар
намажи глицерином...”
Али ја сам задовољна својим рукама, мада их понекад сакријем
од туђих погледа.
Без њих, шта бих радила у овој породици?
Свако јутро на папир стављам све што имам да обавим рукама
у току дана.
Завршим један послић, пређем на следећи: “Шта има још да се
ради? Шта још? После шта има?”
Понекад кад чистим под или кад скидам прашину са наме-
штаја, заустављам се испред слике већ покојне свекрве и показујем
јој руке.
“Погледај”, шапућем тихо, “Видиш каква сам постала? Сад
имам радне руке. А ти, толико патријархална, скроз опијена оби-
чајима, притом толико имућна, ниси ме сматрала достојном, и
ниси желела да на прст своје младе снајке ставиш веренички
прстен, па чак ни најпростији. Можда ме сад сматраш достојном?”
Ћути ми свекрва, монолог траје бројне секунде. Рука ми крпом
прелази са кухињског намештаја, до музичког стуба, по полицама
за књиге, и већ сам заборавила те старе повреде, те већ одавно у
камен претворене мале ране. Заједно са малим и великим ранама,
нестају из сећања!
“Брзо, брзо”, обраћам се својим рукама, “још брже.”
Сама их хвалим.
“Живели!!!”
Бар може неко да их хвали, или не...

Превела са јерменског Гохар Харутјуњан Секулић