Огњен Војводић
СТОГОДИШЊИЦА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ВИШЕИМЕНОВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

 

Век једне традиције

Ове године се навршава стогодишњица почетка Првог свјетског рата, до тада највећих ратних разарaња и револуционарних преврата у свијету, али и стогодишњица првог на свијету преименовања  властитог језика од стране једног народа; наиме, у питању је стогодишњица југословенског двоименовања и троименовања, то јест вишеименовања српског језика. Стогодишњица почетка, на највишем државном и политичком нивоу, српског спровођења културно-политичког југословенског државног и језичког вавилонског пројекта.

На почетку рата,1914. године, док је српска војска водила битке на Колубари, српска Влада и Краљ су, због ратних дејстава, премјештени у Ниш, гдје доносе Нишку декларацију, којом за ратни циљ проглашавају ослобођење и уједињење троименог народа, Срба, Хрвата и Словенаца, што ће довести до формирања потоње Краљевине Југославије. У склопу југословенског државно-политичког пројекта, следеће, 1915. године, у Нишу, у државној штампарији jе штампана, а затим и објављена,књига познатог српског лингвисте и академика, Александра Белића, дугогодишњег радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика, синтетичка студија ,,Србија и јужнословенско питање''. У њој се први пут званично појављују атрибуције: српскохрватски језик, српскохрватска историјска свест, српскохрватска земља, српскохрватска језичка национална мисао, српскохрватски књижевни језик, српскохрватске народне  песме итд.

Стогодишњица троимнеовања српског језика је значајнија тиме што Нишка декларација крунише југословенским ловором и Бечки књижевни договор из 1850. године. Тада су Вук Карџић и Ђуро Даничић, самозвано,а у име српског језика и народа, склопили и потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом српско-хрватском језику и правопису. Бечки књижевни договор је документ који у тренутку потписивања није имао званичног политичког и културног  значаја у Србији и Црној Гори, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација, али је био замајац којим отпочео процес југословенскг језичког вавилонског мијешања.

Док су Влада Краљевине Србије и престолонаследник Александар радили на тексту Нишке декларације, то јест проглашења национално-језичког југословенског пројекта, а Белић, са српскојугословенским следбеницма своје идеје, објављивао лингвистичко оправдање југословенског државног хибрида, на другој страни барикада Хрватски сабор 1914. године доноси одлуку о забрани ћирилице. Забрана коришћења ћирилице је спроведена и у Босни и Херцеговини. Наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и Херцеговину (Гласник закона и наредба за Босну иХерцеговину, XLIX, 11. новембар 1915. године), а Босански сабор је подржао одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору тада рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада” (Окука 2006: 98).

Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по окупацији почетком 1916, а у априлу исте године и у Црној Гори. Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. године. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом су престали да излазе сви листови штампани ћирилицом, (наставио је да излази Глас Црногорца, ћирилицом, у Француској, а касније у Италији).     Послије рата Београд спроводи југословенски језички и политички пројекат, уједињење у државну заједницу са два римокатоличка народа, уз брисање из историје двије православне краљевине, Црна Горе и Србије, као и преименовање српског језика у српско-хрватски. Тако је настало  политичко име тог „југословенског језика“, који је под називом "српско-хрватско-словенски" био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. Српскохрватски је био један од три званична језика и СФР Југославије, био је званични језик у четири бивше југословенске републике - СР БиХ, СР Црној Гори, СР Србији и СР Хрватској (друга два језика су били словеначки и македонски).

Судбина српског језика је до данас одређена пројектом југословенског и Бечког књижевног договора. Првим и последњим културно-политичким пројектом те врсте у свијету. Српско име језика и ћирилично писмо које је преживјело под Отоманским ропством, прогон под аустроуграском окупацијом и римокатоличком мисијом, под теретом југословенске језичке политике ће, за кратко вријеме, доживјети судбину српског самозаборава, то јест  потпуног потискивања ћириличног и православног писања и мишљења.

Ни у најпрактичнијој Енглеској, ни у револуционарној републиканској Француској, ни у Сједињеним Америчким Државама, па ни у Совјетском Савезу, рационалистичка теорија о језику као основи националног идентитета, уз одбацивање свих других чинилаца народног бића и живота, првенствено религије, нигдје није тако банално спроведена као у српско-југословенском пројекту. Утопистичке идеје српске атеистичке и слободнозидарске интелигенције 19. и почетком 20. вијека - ,,јањичара Сорбоне'', како их је називао Владика Николај Велимировић, превазилазиле су сличне идеје у свијету, па и идеје Француске револуције, које су биле више покровитељске према националном јединству и идентитету Француза.

,,Некада је неписменост народа бољи чувар народне особеност, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену'', писао је руски дипломата, племић, мислилац и богослов Константин Леонтјев, у монаштву наречени отац Климент, посматрајући еуфоричну, антиправославну, атеистичку, просвјетитељску еманципацију балканских народа тек ослобођених од османског ропства.

Погрешне рационалистичке теорије 18. вијека о језику и територијалном суверенитету као основи нације до данас су толико пута оповргнуте. Данас најзанешенији рационалисти схватају да важније и суштинскије ствари од језика одређују и чине национални идентитет. Битније и од територије и крвне заједнице, од ,,политике плоти'', како је називао Леонтјев, јесу су вјера и духовни живот, заједничка  историја, једно Предање и памћење, које  народ чини јединственим културно-историјиским типом.

 

Југословенски Бечки књижевни договор                                   

Бечки двор је више пута покушавао да декретом примора Србе у аустроугарском царству да пређу на латинично писмо и народни језик, што су српски представници молбама и преговорима успијевали да одбију. Међутим, оно што није могла да оствари римокатоличка царевина државним декретима остварили су римокатолички мисионари путем културних и реформских пројеката.

Као и данас, међу православне Словене су упућивани унијатски мисионари словенског поријекла, међу Србе Хрвати или Словенци, какав је био и Јернеј Копитар, од Бечког двора опуномоћени секретар за словенско питање Балкана и Украјине, и повјерљиви државни цензор словенских књига у Wieaner allgememe Zeitung. Прозелитску политику латинизације писма је аустро-мађарска царевина  спроводила и у Украјини, такође под руководством Јернеја Копитара.

Копитар је званични цензор државних књига који директно подноси извештаје аустријиском министру унутрашњих послова, Кнезу Метернику, незваничном владару монархије.' У једном свом извјештају 1827. године Копитар пише:"Српска православна цркава , чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек уклоњена. Овим ће нам, временом, сам од себе, Београд пасти у руке''. (Копитарове преписке су преведене на српски и објављене у сабраним дјелима Вука Караџића.)

Јернеј Копитар, дакле, у сарадњи са српским реформаторима Вуком Караџићем, Ђуром Даничићем и Димитријем Давидовићем, спроводи успјешну унијатску мисију, али и револуционарну пропаганду против православне монархије.  Бечки књижевни договор 1850. године је један такав пројекат, уз учешће двојице Срба, Даничића и Караџића, са пет хрватских и једним словеначким представником, о кодификацији народног српско-хрватског језика као говорног стандарда и књижевног језика.

Идеја Бечког књижевног договора је била да се, србизацијом хрватског мањинског дијалекта и двоименовањем српског језика у српско-хрватски, постепено изврши унијаћење већинског православног српског становништва.  Србима је требало наметнути простонародни дијалект за књижевни језик, а писмо уподобити хрватској латиници.  Хрвати су већ почели да користе народни језик као књижевни, уз, наравно, и латинично писмо; дворска канцеларија је, још од времена Марије Терезије, форсирала увођење простонародног језика. Језик латинске верске традиције и патриција је био латински, такода код Хрвата није долазило до прекида са аристократским и религиозним римокатоличким наслеђем.

Српско-хрватски језичким пројектом римокатоличка мисија је одвајала Србе од православне Цркве и православне већине – царске Русује, а приближавању поунијаћеним Словенима- Хрватима. Бечки књижевни договор је прихваћен у Хрвата,  а Вук Караџић 1861. године проглашен за почасног грађанина Загреба.

У прозелитском процесу је било потребно да се српски алфабет, фонетски и бројем писмена, уподоби хрватској латиници ради лакшег приближавања и прелажење православних Срба на латинично писмо. Прво је кренуло избацивање карактеристичних српскословенских и црквенословенских слова која су га повезивала са правописом православног словенског свијета. Вук Караџић је 1845. године ту идеју формулисао овако: ,,Ми сви ваља да се трудимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Словенским и од Словенскијех слова Латинскима, па ћемо онда и само онда бити један народ и имати једну књижевност''.

Језички пројекат асимилаторске и прозелитске политика Бечког вора и римокатоличке мисије прилагођаван је идеологији српских рационалиста и револуционара о народном језику као основи националног идентитета и права. Српски реформатори су тако обављали посао римокатоличке мисије, тј. римокатоличког ментора српских реформатора, Јернеја Копитара. ''Чистили“ су српски језик од православних „наслага“ црквенословенског језика и писма, стандардизовали простонародни језик као књижевни, потискивали српско писмено предање Православне Цркве из ,,нове српске књижевности'', одвајали православне Србе од православних руских професора и уџбеника.

Увођењем у српско-хрватски пројекат релативизован је културни и вјерски идентитет српског народа. Вук је реформу језика релативно брзо спроводио, без обзира на отпор Српске православне цркве и српских културних институција. Вук је обавио задатак ''чишћења'' српског језика од црквенословенских ''наноса'' и враћање у ''предправославно”, ”југословенско“ стање ''природног језика''. Древно српско писмо је фонетски (гласовно) изједначио са хрватском латиницом, а књижевни језик свео на простонародни.

Политички српски национализам, заснован на језику и племенској политици наметања српског имена хрватском језику, ван православног предања и религиозно-историјских посебности ( рецимо, Вуков текст ,,Срби сви и свуда''), за римокатоличке интеграције Словена није представљао сметњу.

Римокатолички мисионари су подстицали Вука и на сакупљање народних пјесама, ради прављења пандана црквеној књижевности и језику. То је Вуковој реформи донијело највећу популарност, и на тој  слави, слави „народне књижевности“, он је однио побједу.  Значајним европским писцима, попут Гетеа, народна књижевност је од стране Вукових покровитеља, попут Копитара, нуђена да о њој пишу и прикажу је као алтернативу црквеној литератури. Српска епска поезија је злоупотребљена и пред српском јавношћу, и приказана као Вукова свјетска слава.

Вук је упрошћено примијењивао језичке принципе европских рационалиста, као што је принцип њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: ,,Пиши као што говориш'', који су Вукове присталице касније програмски приписивали Караџићу. Принцип упрошћавања језика и писма, у циљу максималне функционалности и српско-хрватског споразумијевања, коришћен је зарад српско-руског удаљавања.

Вуково преузимање латиничног слова Ј већина Срба памти кроз комичну анегдоту из Вукове реформе ''неког црквеног језика'', којим је замијенио ''сувишну и стару'' црквенословенску ''оптерећујућу'' ортографију, и направио ред у ''хаотичном“ српскословенском правопису. У ствари, он је избацио битна српскословенска слова која су имала своју прецизну функцију у одговарајућим контекстима. Зато је Црква била против увођења латиничног слова Ј, то јест против замјењивања и избацивања из српског правописа црквенословенских слова богате предањске ортографије, то јест прекида са традицијом православне писмености. Тиме је нарушена сложена структура ћириличног правописа, такозвана ''двојезичност'', која је онемогућавала злоупотребу народног језика, док је истовремено  подржавала укупност српског језика, и оног „вишег“ и оног „нижег“.

 

Југословенски језички пројекат                                                          

После рушења Хазбуршке монархије у Великом рату, Београд као ратни побједник практично спроводи Бечки књижевни договор, пројекат вавилонског мијешања језика и народа, релативизујући религију кроз синкретистички југословенски екуменизам. Југословенским језичким пројектом је спровођена и латинизација српског писма, успјешније него у Хазбуршкој монархији  или под  мјерама аустромађарске окупације.

Док је у Аустроугарској римокатоличка мисија потискивала ћирилично писмо, културним и политичким институцијама Краљевине Србије овладавали су кадрови слободнозидарских и револуционарних усмјерења, припремајући терен за извођење свог југословенског културно-политичког пројекта.

Такав културни званичник Краљевине Србије био је и Јован Скерлић, који се залагао да се, зарад југословенства, Срби одрекну ћирилице, а Хрвати ијекавског изговора и да пређу на екавски. У својој Историји нове српске књижевности, у којој је негирао вриједности српске православне средњовековне књижевности, Скерлић пише да се ,,старе  преграде руше, стапају се народи и културе једне српско-хрватске књижевности''. На другом мјесту наставља: "Наша култура и књижевност почиње од XVIII века, излажење из Средњег Века и улажење у модерно доба, одвајање од византизма и прилажење Западу, напуштање средњевековне црквене писмености и стварање савремене, световне, праве књижевности".

Скерлић је умро 1914. године не доживјевши спровођење својих идеја у дјело 1918. Оне се нијесу у потпуности оствариле у Краљевини Југославији, али јесу у СФР Југославији, збијањем римокатоличких и револуционарних редова. Године 1954. организован је Новосадски књижевни договор којим се покушало потпуније уједначавање хрватског и српског на правописној и терминолошкој основи. Плодови тог договора су уродили на српској страни прелажењем већине Срба на латинично писмо.

 

Прећутно о новосадском договору                                              

У свом раду ,,Новосадски договор – удружени злочиначки подухват'', професор Жељко Филиповић наводи у, српској лингвистичкој историји прећутане, чињенице о том договору. Филиповић, поред осталог, пише:

Године 1954. комунистичке власти су задале најснажнији ударац српској ћирилици обзнањивањем Новосадског „договора“./…/Данас видимо шта је иза себе оставио тај „договор“ (необјављени циљеви – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом), а за шта се пред народом издавао (објављени циљеви – „равноправност писама и богатство двоазбучја“).   Документ је народу приказан као „договор књижевника и лингвиста“, који су се у јавности и појавили као његови потписници. Међутим, књижевници и лингвисти су овде били само декор у представи за јавност, и употребљени су да својим звучним именима послуже као пропаганда онима који су стварно стајали иза ове подвале, онима који су иза завесе повлачили конце и били њени стварни наручиоци и наредбодавци –највишем државном и политичком руководству!

Ево како је хрватска страна забележила за своје потомство улогу државних власти у организовању тог „договора“, а што је српска страна – прећутала:

Poslije završene Ankete, zapravo preslikane Ankete Jovana Skerlića iz 1912., održanje pod visokim pokroviteljstvom ministra unutarnjih poslova Aleksandra Rankovića sastanak na kojem je zaključeno kako je jezik Hrvata, Srba i Crnogoraca jedan jezik, pa je i književni koji se razvio oko dva središta, Zagreba i Beograda, jedinstven s dva izgovora: ijekavskim i ekavskim, da je u nazivu jezika u službenoj upotrebi nužno istaknuti oba njegova dijela (i hrvatski i srpski), da su ravnopravna oba izgovora (ijekavski i ekavski) i oba pisma (latinica i ćirilica), da je potrebno izraditi priručni rječnik hrvatskosrpskog/srpskohrvatskog književnog jezika, terminološke rječnike i zajednički pravopis. Na temelju tih zaključaka izrađen je zajednički pravopis koji je 1960. Matica hrvatska izdala ijekavski i latinicom pod naslovom Pravopis hrvatskosrpskog književnog jezika s pravopisnim rječnikom, a Matica srpska ekavski i ćirilicom pod naslovom Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika sa pravopisnim rečnikom. U „Novosadskom“ pravopisu stoje potpisnici Novosadskogа dogovora, prešućujući ogradu Stjepana Ivšića (jednog od najuglednijih hrvatskih jezikoslovaca), koji je svoj potpis uvjetovao time da Novosadski dogovor neće poslužiti potiskivanju ijekavsko-štokavskoga i latinice u javnoj uporabi.

 

Јован Дучић о југословенској језичкој политици

О римокатоличкој језичој политици хрватизације српског језика писао је српски писац, дипломата Краљевине Југославије, Јован Дучић, свједок слома Краљевине Југославије, али не и њеног културног  концепта. У свом дјелу ,,Југословенска идеологија'' Дучић каже:

,,Илиризам је хтјео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтјев да тако помоћу заједнице језичне наметну другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најприје брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.''

Процес екавизације српског језика, започет у Краљевини СХС, а разрађен у СФРЈ, на основи међусрпског племенског сукоба око престижа, што је довело до још једног раскида у српској језичкој и књижевној традицији,  Дучић критикује у свом политичком есеју ,,Вјерујем у Бога и у српство'', као београдско-југословенску политико-административну подјелу ијекавског и екавског српског наречја, којим су ијекавско наречје српског језика и књижевност дата Хрватима.

 

Суштина римокатоличког плана

Римокатолички план је био поступно потпуно преименовање српског језика и народа у хрватски. Ширење нове народности и језика довело би до потискивања и поништавања православославног живља и имена српског, које је историјом постало синоним православне припадности.  О некадашњој поистовјећености српског имена са православном припадношћу пише руски дипломата и историчар Алексадар Фјодоривич Гиљфердинг, у дјелу “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“:

“Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.”

 

Последице по Србе                                  

Данашњи Срби су, после 150 година југословенске културне политике, стекли и ванправославни залог српског историјиског идентитета, наслеђе ванправославног памћења, тако да само српско име, без наведеног православног презимена, више није само за себе залог православне припадности као некада.

Савремени Срби гаје равнодушан односа према употреби латиничног писма. Свједоци смо, и после ратног распада Југославије, југословенске оданости Београда Бечком књижевном договору. Многи Срби који се издају за православне вјернике не маре што Српска православна црква искључиво користи ћирилично писмо.

Док се у Хрватској протјерују преостали Срби, ломе ћирилични натписи, праве петиције, скупштински предлози и јавни протести за забрану ћирилице, у Београду се у протекле три године уклањају табле са ћириличним натписима улица и постављају нове са двојезичним натписом – ћириличним и латиничним. Водеће културне државне институције Србије, и послије донесеног уставног члана о ћирилици као званичном писму, ударнички воде југословенску борбу са ћирилицом.

После распада Југославије све републике су увеле своје школске програме матерњег језика и писма, а дјеца у Србији и даље, од првих разреда основне школе, равноправно уче латинично са ћириличним писмом. Дакле, ни економски интереси нијесу српску власт и културну политику окренуле српској ћирилици и традицији, већ упорном одржавању југословенског тржишта на подручју Србије за хрватску и бошњачку књижевну продукцију; док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу одавно затворено, још у СФРЈ, како због познатог хрватско-божњачког антићириличкног става, а данас због  непознавања ћириличног писма генерација школованих послије распада Југославије.

 

Српски језик у Црној Гори прије и послије Југославије: Рађање црногорског језика из духа Вукове реформе

Питање српског језика у Црној Гори је данас политичко и културолошко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година, при успостављању језичке политике Краљевине Југославије и троименог језика и народа. Све до присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, службени језик у Црној Гори је био српски. У Закону о Народнијем школама у Краљевини Црној Гори, штампаном на Цетињу, у краљевској државној штампарији, 1911. године, пише:

Члан 1.

Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.

Зато питање српског језика у Црној Гори данас морамо сагледавати у историјском процесу југословенског стогодишњег политичког језичког пројекта, али, и његове предјугословенске идолошке припреме, од ,,азбукопротреса'' Сава Мркаља и Вукове реформе српског језика и правописа до данас. Да бисмо судили о актуелном црногорском језичком питању морамо сагледати токове југословенске и предјугословенске језичке политике. Историчарима је познато да слични језички пројекти немају историјског полазишта у историји Црне Горе, до појаве Југославије. Наиме, актуелни проблем преименовања српског језика у Црној Гори морамо посматрати као последицу, а не првенствено као плод политике актуелне антиправославне црногорске власти, већ као наслеђе ванправославне југословенске језичке политике.

Да ли то значи да су присталице уједињења и учесници Подгоричке скупштине били за српско-хрватско-словеначко уједињење и језик? Не значи. Мало је ко знао какав се франкенштајнска креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и културног пројекта. Нико није слутио да ће Краљевина Југославија спроводити римокатоличку латинизацију писма којој се српски православни народ у Црној Гори вјековима одупирао и одолијевао колико и отоманском ропству.

У свијету до тада нијесу постојали слични примјери, посебно не у 20. вијеку, да неки народ, макар и племенске зајенице централне Африке, а камо ли народи древне историје,  мијењају назив свог језика. Историји су до тада били непознати примјери добровољног преименовања језика, или преласка са свог вјековног алфабета на друго и другачије писмо.

Таквом политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини. Нестале су са мапе свијета двије православне краљевине, Србија и Црна Гора, а српски језик је троименован у Уставу нове државе. Као што су Срби у аустромађарској царевини писали ћирилицом и били православне вјере, и звали се Србима, а после 80 година југословенства многи постали Војвођани и пишу латиницом ( јављају се и иницијативе за увођење војвођанског језика!) , тако се и велики број Срба у Црној Гори под стогодишњом политиком српско-хрватског југословенског екуменизма прометнуо у прохрватске и пролатинске Црногорце – Монтенегрине, а језик је одбегао у нову римокатоличку грану Славистике – Монтенегристику.

Актуелна језичка политика црногорске власти само је доследна југословнској језичкој политици и вуковском принципу упрошћавања језика, увођења простонародног говора као књижевног језика, а игнорисања аргумената струке и науке, Цркве и традиције. Ријеч је о игнорисању историјских чињеница и наметању новог имена језику, управо онако како је рађено на Бечком књижевном договору и у току Вукове реформе, без слушања гласа Православне цркве и српских научних ауторитета тога времена. Новоцрногорска лингвистика не иде за Његошевим узорима писма и језика, као што није ишао ни Вук, ни Вукове присталице нису ишле за Његошем, већ иде за ,,просто-народним овчарско-говедарским говором'', како га је називао племић и митрополит Стеван Стратимировић.

„Језикословци“ Монтенегристике се позивају на Вуков принцип и суверено право да пишу као што говоре, а одрекну се имена и писма предака.  Тако у језичком српско-црногорском сукобу срећемо вуковске принципе и присталице на обије сукобљене стране. Упитајмо се зато, у којој мјери је српско противљење црногорском правопису и језику заправо одбрана вуковске и југословенске језичке доктрине, а у којој српске и православне?  Као да је дијелу Срба мање битно преименовање српског језика и латинизација писма од додавања два слова и гласа у правопис, иако их у Црној Гори сви, а и ван ње многи, Срби користе?

Зар нам то не указује на југословенску српско-храватску усмјереност већине Срба, али и на српско-црногорску племенску нетрпељивост њихових православних сународника? Наиме, на неправазиђени племенски престиж и менталитетску мржњу унутар српског народа; она је и данас у многоме окосница у многим стварима српског политичког и културног живота. Умјесто да смо радили на зближавању свих Срба свуда, ми смо своју слогу запоставили ради изграђивања српско-хрватско-словеначких „екуменистичких“ и „толерантних“ односа.

Замислимо да су се Срби у доба Вукове реформе супроставили првом двоименовању српског језика, српско-хрватском језичком уједињењу и латинизацији српског писма са одлучношћу којом се боре против именовања српског језика црногорским! Или да су се томе супротставили оном жестином којом се крве наши сјеверњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и нагласака! Или оном жустрином и преданошћу којом београдски штампани и електронски медији сто година ревносно екавизују све ијекавске текстове Срба из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Републике Српске Крајине и Републике Српске (чак и у цитирању управног говора)! Сигурно не бисмо имали данашње проблеме око српског језика и правописа.

 

Даничићево двоименовање српског језика

Прво двоименовање српског језика, у складу са Бечким књижевним договором, спровео је Ђура Даничић у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика''. Ђура Даничић је рођен као Ђорђе Поповић у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882. године.  Своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, а завршио је протестантску гимназију у Пожуну (Братислава). Свој „Ријечник“ је радио и објавио у Загребу, а штампан је латиницом. Рјечник је изашао у Загребу послије његове смрти. Даничић је за хрватску латиницу преуредио неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ - g, G, за њ - ń Ń, за љ - ļ Ļ (речником нијесу обухваћене ријечи из кајкавског и црквенословенског).

Као и Вукова реформаторска дјелатност, ни Даничићева није пролазила без противљења српских националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког политикантства писао је Лаза Костић, поручујући Ђури Даничићу да: "... не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком'', истичући да је једначење ,,истога са истијем'' политичка, а не лингвистичка ствар” и даље аналитички анализира Даничећеве мотиве:

Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена'' каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским''. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички''.   „Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага...    

... По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић,није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за правозамолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.

(Лаза Костић: Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме – Летопис Матице српске 1880.г)

Прије Бечког књижевног договора хрватски говор, којим је говорила релативно мала хрватска заједница,  сматрао се дијалектом словеначког језика (говор Загораца је дијалекат словеначког језика.) Зато бискуп Штросмајер позива Даничића у Загреб да направи српско-хрватски рјечник, да се језик многољудног српског православног живља на Балкану преименује у хрватски. Тако је требало да би се православни Срби преобратили у нову народност - Хрвате, ''правовјерни'' римокатолички народ.

У својој реформаторској мисији одвајања од православне традиције правописа и језика, Даничић је  радио и на превођењу Светог писма Старог завјета на народни језик. Кључна доктрина протестантске реформације је било одвајање Светог писма од Цркве, изузимање од ,,власти свештенства'', да га ''народ'' сам ''слободно'' тумачи. У нашем случају, циљ је био одвајање народа од Православне цркве и саборности протестантским принципом свођења вјере на приватну ствар појединца.

Наиме, Даничићев, као и Вуков, превод Светог писма на народни језик није имао за циљ христјанизацију народа, напротив, већ свођење Светог писма на обичну књигу. То је обесвећивање Светог писма, изношењем из Цркве, да га свако тумачи по своме, без духовног тумачења Светих Отаца, ван православног Предања. Даничић дјела доследно Лутереовој девизи ,,sola scriptura'' – само Писмо, што је негирање Предања Цркве, чији је Свето писмо само један дио, и не може се одвојено тумачити и разумијевати ван цјеловитости духовног Предања и саборности .

Како што је ''доситејевштином'', како је називао Свети отац Јустин Ћелијски антицрквени рад Доситеја Обрадовића, одвајана Црква од школе, тако су Вук и Даничић радили на одвајању Светог писма од Цркве. Ултимативни прелазак са словенског на простонародни језик као књижевни није нас осрбио, већ расрбио, кроз промену имена језика, као и удаљавање од Православне цркве и прелазак на латинично писмо. Тако нас ни преводи Светог писма на простонародни, свима разумљив језик, нису приближили Цркви, већ управо, по протестантском правилу, удаљили од Цркве и свештеног православног тумачења Библије.

 

 Петоимени српски језик

Једном дато право двоименовања српског језика довело је до  политичке злоупотребе имена српског језика. Социјалистичка Југославија је разрадила језички пројекат Бечког договора и Краљевине Југославије према програму и захтјевима новопроглашених авнојевских република, покрајина и народа. Године 1946. пише се граматика ''македонског'' језика. До Другог свјетског рата ''македонски'' језик је сматран српским јужноштокавским наречјем. Бугари га до данас не признају и сматрају наречјем бугарског језика.   Двадесетчетири година од распада Југославије, југословенске политичке нације су и даље у потрази за својим аутохтоним језиком. Разочаране чињеницама  које сведоче о српској језичкој основи својих језика, посежу не само за предхришћанском историјим, већ су спремни на повратак у предцивилизацијско стање, стање дивљаштва. Али, ствар није  у новопаганском тренду повратака вјеровању предхришћанских предака, већ у еуфорији југословенског бјежања од свега православног, црквенословенског, ћириличног, источно-византијског, ка римокатоличком, латинском, западноевропском.

Историја нам свједочи, а и сами смо свједоци, да је Вуков језички принцип био замајац језичког југословенског мијешања, преименовања и нестајања српског језика и писма. Језик и правопис су препуштени „слободно-демократском“ начелу, култури максималне економичности и функционалности; тако су постали основа „вавилонске пометње“ у „лонцу за топљење“ глобализма, а не очувања српског националног идентитета и језика.

 

Гасити ватру бензином                                                               

Вуков Рјечник је речник реалија села,"далеко од градова", без обзира што је веома значајан и мада је постао средство и основа националне културе, пише Меша Селимовић. И данашњи сукоб српско–југословенских ''језика'' није друго до сукоб различитих речника ,,реалија села'', пресељеног у градове и школе као ''основа националне културе''.

Погубно је бранити ћирилицу и српски језик принципима Вукове реформе, средствима њиховог потирања. Бранити Вуковим принципом српски правопис од новокомпонованих правописа је исто што и гасити ватру бензином. Позивати се на реформаторе који су двоименовали српски језик и покренули процес југословенског вишеименовања српског језика, сравнили ''нову ћирилицу'' са хибридном хрватском латиницом, значи  прикривати узроке и мазохистички се борити са последицама, фаталистички остајући на погрешним полазиштима српског правописа и језика.  Српско лингвистичко лицемјерје и даље превазилази праксе преименовања српског језика југословенских језикословаца. Наши лингвистички лицемјери мијењају име Ћириловог писама, ћирилице, у ''Вукову ћирилицу'', реформисану и скраћену ''ћирилицу'', као почело српске ћириличне писмености, скраћујући јој вијек, а Вука проглашавајући ''оцем српске писмености''. Свјесно и богоборно они тиме одбацују творце српске писмености, Свете Ћирила и Методија, који су положили животе управо у борби за словенску ћириличну православну писменост.

 

Београдски новоговор  

Последице вуковске језичке и културне револуције и даље разарају српски језик.  Југословенски новоговор, настао на вуковским принципима наметања простонародног говора, еволуирао је у подстицање простачког говора. Стандард је језик који се ствара и формира договором лингвиста, а потом учи у школама, али вуковским принципима он се до данас у Срба спроводи обрнутим правилом, увођењем језика улице у школу и књижевност.

Најактивније грађен у стогодишњој престоници Југославије и југословенства – Београду, неутралан, ван српских нагласака и наречја, доследан вуковским принципима упрошћавања, супростављен црквенословенској традицији, али и народном говору, београдско-југословенски новоговор води најгорој пошасти, банализовању смисла језика.

Говор нове површности генерација отуђених од народног и црквеног језика, прилагођен кафанском и уличном жаргону, утолико опаснији јер се крије под лажном заставом „српског језика“, гута Београд и Србију, стремећи да поравна преостале, преименоване и непреименоване, српске говоре.

Вавилонско расијање језика је била Божја казнаа, али и благослов, јер је циљ био да помути језике оних који граде кулу упркос Богу. Библијском логиком, пошаст данашњег четвороименовања или шестоименовања српског језика, можемо разумјети и као благотворну казну због скрнављења и одрицања свештеног црквенословенског језика и правописа, светог слова светих православних предака. Можемо га схватити и као брану од архитеката неког новог југо-вавилонског мултирелигиозног пројекта и југословенског језика.

 

Његош и Вуков језик

Однос Вука Караџића и владике Петра II Његоша можемо посматрати као однос Вукове реформе и Православне цркве, иако постоји устаљено мишљење да су Вук и Његош били другови по перу и правопису. Однос Вука и Његоша је програмски површно представљан. Прећуткивана су њихова суштинска размимоилажења, док је однос Вука и Доситеја Обрадовића програмски представљан као ривалитет два европска идеолошка праваца између којих је пожељно да се Срби опредјељују.

Владика Његош јесте употребљавао народни језик, али не на Вуков начин, као мјеру и извор књижевног језика, при чему Вукову реформу и правопис никада није признавао. Његош је остао вјеран црквенословенској и славеносербској ортографији и језичкој традицији. Супротно Вуку и Даничићу, Његош управо наставља православно предање црквенословенског, ћирилометодијевског правописа, које су они прекинули. Зато је Његошево дјело ''превођено'' на савремени српски. Зато се данас „Горски вијенац“, а поготову „Луча микрокозма“, штампају уз тумачења обимнија од самог дјела.

Његош, иако највећи српски пјесник, и на народном језику, ниjе видиo основе народности и националне свијести само у језику, већ прије свега у вјери, у Косовском завјету и православом Предању. Његош позива превјерене суплеменике на повратак свом роду и племену, али не само преко језика и крвне заједнице, већ путем православних предака. Он их призива свештеним језиком и писмом, витешким дјелом и подвигом предака палих ,,за крст часни''.

Када је Вук тражио подршку митрополита Петра II Његоша за свој превод Новог завјета, јер је није добио од митрополита Стефана Стратимировића (који је, по месту на коме је био, имао важност патријарха Српске цркве и који је био највећи противник Вукове реформе ), Његош му писмом одговара: ,, Ја бих био веома рад да се није ополчила српска јерархија на ваш превод Новога Завјета. У том послу неима се рашта моје мненије тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам. Стога моје мненије не би важило ништа како неопитно и неосновно''.                 

Однос владике Његоша према црквеној традицији и просвјетитељским-рационалистичким идејама тог времена се јасно види и из писма из 1837. године кнезу Милошу Обреновићу, у којем захтијева од кнеза Милоша да не штампа дјела Доситеја Обрадовића, који је био персонификација српског антицрквеног, то јест модерног европског, духа, називајући га непријатељем рода српскога, и подлим оружјем непријатеља православне вјере.

Наведимо још једну преписку владара двије српске државе тога доба, кнеза Милоша Обреновића и владике Петра II Његоша. Милош је писао Његошу 20. октобра1836. године:

"Има једна рђава секта, вуковска названа, која дебело 'јер' изоставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, а ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем дебелог 'јер' и увођењем некаквог 'ј' одводи од православља и приводи к римокатоличанству (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите да не дође до нечастивих ушију). Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то усогласију с Г. Митрополитом Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове књиге уватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши".

Иако штампа књиге у Европи и путује Европом, Његош је ,,трагични јунак косовске мисли''. Поруке и визије његовог дјела нијесу усмјерене Риму, Бечу и Загребу, већ Пећкој патријаршији и Призрену, историјској слави Немањића и Хребљановића, Високих Дечана и Студенице. Његоша не води југословенска идеја и српско-хрватски Бечки договор, већ Косовски завјет. Зато Његошев језик и писмо, као најбоље решења за формирање српског књижевног језика и правописа, није био прихваћен од тадашњих српских, тј. већ југословенских лингвиста, ни од Вука и његових сљедбеника. Можемо рећи да је у односу на усмјерење и ставове тадашњих србојугословенских рационалиста и револуционарних реформатора српског језика и правописа, Његош био трагични јунак православне староставне црквенословенске мисли језика и писма.

Да су Његош и Вук до данс остала два различита језичка и духовна правца најубједљивије и надахнуто образлаже Меша Селимовић у својој студији ,,За и против Вука'':

„Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил.

Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цезуре, без кидања и пада, крепак, целовит. Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма...

   ... Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска, Вуково полазиште је била борба за статус његовог друштвеног сталежа, а код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, тражења смисла изван обичног и познатог, за садржајан симбол, за универзални смисао...                                                                                              

... Не заборављамо да су језик и мисао у тој револуцији изгубили један део својих могућности, да је у извесном смислу потиснута мисаона страна и запостављено богатство духовне многостраности, да чак ни на путу великог Његоша није било следбеника, макар у погледу језика и општег хтења. Али Вук ''није за то крив'', мада је његова реформа основни разлог таквог стања…

    ... Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његош.''

*

Дакле, Вуков духовни сапутник и саборац није био православни владика Петар II Његош, већ римокатолички мисионар Словенац Јернеј Копитар, тадашњи Јелко Кацин, супервизор и секретар за политичко-религиозну асимилацију и интеграцију јужних православних Словена. ,,Аустрофил, ревностан римокатолик, који је желеода путем уједначеног језика и латинице да створи основу за реализовање идеје о аустријском словенству умјесто словенства рускога, римокатоличког умјесто православног '', како пише Селимовић у истом дјелу, наводећи и тврдње Љубе Стојановића, ,,да је Копитарова намера била да, увођењем народног језика и заменом црквенословенског и славјанског, одвоји Србе од Руса, и тако створи услове за остварење своје аустро-словенске политике.''

Није истине ни да је Црква били против народног језика; она је била против избацивања из употребе црквенословенског језика и правописа. Познато је да су, као и владика Његош, и митрополит Стефан Стратимировиоћ, архимандрити Лукијан Мушицки и Стефан Рајић сакупљали српске народне епске пјесме, али су били против одбацивања дотадашњег српског књижевног језика, које је значило револуционарни раскид са православном традицијом, а што су спроводили Копитар и Караџић.

Дакле, док се сукобљавао са Православном црквом и владикама, српским истакнутим националним дјелатницима, Вука су подржавали римокатолички и протестатски мисионари. Зато је Вук од Православне цркве нападан као "хроми антихрист", "агент римске пропаганде" плаћеник који помаже да се Срби поунијате, и „слијепо оруђе Копитарово.''

 

Дар говора

 ,,Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име; И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској'', вели Свето писмо Старог завјета...” - Прва књига постања.

   Како читамо у Библији, пошто је створио свијет и човјека, Господ човјеку доводи ,,све звијери пољске и све птице небеске'', да им човјек надјене имена. Језик је, по библијском свједочанству, Божији дар човјеку, као боголиком и словесном бићу. Човјек језик није артикулисао из немуште природе, у сукобу са природом, кроз еволутивни процес одвајања од природе, или кроз потребу за преживљавањем и међуљудском комуникацијом.

Језик је, условно речено, људска тековина, јер човјек није сам својим разумом развио моћ говора, као ''најсавршенија животиња''. Човјек наслеђује и преноси дар говора, за разлику од бесловесних животиња које се споразумијевају урођеним инстиктивним начинима комуникације.   Иако потенцијално словесно биће, без словесног васпитања, препуштен природи, човјек постаје сличан животињи, без свијести о језику и писму, подражавајући звукове природе.        

  Човјек је чувар богомданог дара језика. Лингвиста зато мора да се бави и вишим смислом језика, а не само регистровањм ''звукова из природе'', такозваног ''природног говора'', као сакупљач ономатопејских кованица припитомљених или полудивљих људи. Лингвиста чува и чисти језик као драгоцјени Божији дар, сабира, усавршава и ослобађа од безбожног, задивљалог, примитивног говора.

Језик није простор „демократске“ слободе, како тврде модерни лингвисти, нити је лингвистика наука која само описују језик и употребу истог. Смисао лингвистике није само биљежење ,,како људи говоре и користе језик'', без прописивања правила о коришћењу језика. Лингвисти рационалисти уче да лингвистика не треба да исправља и усавршава језик, него треба да га налази као слободни елемент у природи, и описује као природну појаву. Својство природних наука јесте да описују стварност, а не да је прописују, али лингвистика није  природна наука, нити је лингвиста научник природњак који пасивно приступа језику као појави у природи и описује је као такву.

Језик није ''неутрално средство комуникације'', размјене информација, већ нешто много више, оно што изражава човјекову боголикост. Свођењем језика само на средство комуникације обесмишљава се богомдани смисао језика, и увијек може бити злоупотребљен, на штету човјковог призива и послања. Зато Господ Бог руши Вавилонску кулу и расијава језике онима који су дар језика употребили у циљу безбожног вавилонског јединства.

 

Смисао слова               

,,Ријеч је звучна мисао''. Ријеч се ствара у процесу мишљења, а потом говора. Ријеч је прво израз човјекове мисли о одређеној ствари, а посредно знак ствари који именује. Мисао је старија од ријечи, претходи ријечи. Као што божија промисао претходи створеном свијету, тако словесном језику и говору претходи човјекова мишљење.

Мисао о ствари или појави коју човјек именује, или описује, уписује се у слову, као символу за одређену мисао. Као словесно и разумно биће човјек даје имена стварима, али и тумачи њихов смисао, ,,трудећи се да нађе симболе за мисли'', јер је, како смо навели у библијиском тексту, од Бога постављен за домаћина на Земљи.

,,Ако је, међутим, језик стихијна творевина, у основи исти као гласови животиња и звуци природе, онда је непотчињен разуму, јер га разум није ни створио, него крута потреба и стихијна невоља. Онда га и региструјемо пасивно, и примамо ухом, поштујући његову природну аутентичност. Разлика је, према томе, и у правопису: да ли треба писати оно што се чује или оно што се зна - што се мисли,'', како је писао Јован Хаџић, противник Вуковог правописа, у свом дјелу ,,Кључ језика српскога''.

Писмена никада нијесу била, као ни данас у већини писама, прост регистар гласова; она нијесу имала функцију фонографа, већ су сведочење о јединствености одређене културе, симболи једног културно-историјског типа. Сложеност древних писама је изражавала древност културе народа, управо кроз своју јединитост,  а не сличност са другим писмима.

У писму се сабира културно-историјско искуство једног народа.Оно одражава његово духовно стање, постојаност или површност. Слова и писма су некада графички прављена према религиозном стилу архитектуре храмова и религиозног сликарства. Кроз промјене писма пратимо развој културе народа; у историји правописа видимо његове историјске успоне и падове, али и културне могућности.

У Житију Светок Ћирила пише да се Константин - Ћирило повукао на молитву и после молитве сјео и направио писмо. У хришћанској вјери писмо је богонадахнута ствар, а не само световна. Као што је говорио Серафим Роуз, да је ,,у писмености примарна богонадахнутост.'' По Константиновом житију, прве ријечи којима је започео писање првих словенских ријечи биле су: ,,У почетку бјеше Слово' ', превод почетка Јеванђеља Светог апостола Јована. Тако је хиљду година црквенословенским и српскословенским језиком превођена грчка ријеч „логос“ - у хришћанској теологији обогаћена смислом о предвјечном Слову, Сину Божијем – Логосу.

Вукова реформа писма и језика се није била само у одбацивању црквених ''сувишних слова'', већ и смисла хришћанског правописа. Тако је, мимо благослова Цркве и смисла предања православног превода, као и Даничић, и Вуков превод Новог завјета имао за циљ удаљавање Светог писма од Предања Цркве.У свом преводу Новог завјета он је ријеч Логос превео са Ријеч, прекинувши хиљадугодишњу традицију црквенословенског православног превода Јеванђеља.

Таква промјена превода појма Логос имала је за циљ помјерање духовног тежишта са богочовјечанског на само човјечанско значење. Скренуло се од појма предвјечног божанског Слова –Логоса, на човјека, на ријеч по себи, као моћ говора и језика као таквих, ван Бога. Тиме је дата могућност вишезначног, произвољног и ванрелигиозног тумачења појма Логоса, не више као Бога – Логоса, који је у почетку свега; тиме је посредно релативизован смисао слова и писма.

У полемикама око  погрешног превода Новог завјета, као и у самом предговору свог превода, чије  је ширење међу православним Србима Црква покушавала да спријечи, Вук Караџић не крије своју равнодушност за мишљење Цркве, као што пише и у једном свом полемичком одговору: ,,А ова књига моја нити је за цркву нити и за какву потребу црквену, него само да је читају људи као и другу књигу, и за то управо нијесам ни мислио , као и сада што не мислим, да се она не може штампати и читати, ''без саучастја'', ''какве црковне власти.'' (,,Граматички и полемички списи Вука С.Караџића'', књига 3, свеска 2, Штампарија Краљевине Србије, Београд 1896. )

Да би се избјегла произвољна и погрешна тумачења Светог писма, Свети синод Српске православне цркве је у новом преводу Новог завјета, пошто је послије стогодишњег прекида са црквенословенском писменошћу изгубљено поимање смисла свог древног језика, упрошћено разумијевање правописа и појма слова и словесности, исправио Вуков превод  ријечју Логос.

 

Богословље и слово

О богословској важности Писма и превода Светог писма, могућности двосмисленог разумијевања и тумачења превода, и злоупотребама језика која су се јављала и у ранијим вјековима Цркве, најбоље нам свједоче Свети Оци. Навешћемо незаобилазно штиво о смислу и појму слова и ријечи Светoг Василијa Великог, из његових чувених Бесједа. Реч је о Бесједи другој на ријечи "У почетку бјеше Слово" (Јн.1,1): ,И наш разум поставља питање:

Ко бјеше у почетку". Каже се: "Слово". Које слово? Да ли људска ријеч, или анђелска ријеч? Рекавши: ”Ако језике човјечије и анђелске говорим..”. (1.Кор.13,1), апостол нам је открио да и анђели имају свој језик. Међутим, смисао ријечи је двострук: постоји ријеч која се изговара гласом и која након изговарања ишчезава у ваздуху, а постоји и унутрашња ријеч, затворена у нашим срцима, тј. мисао.

Уосталом, постоји и вјештачка ријеч. Пази да те не обману слична значења ријечи. Како би на почетку могла бити човечија ријеч, када је човјек постао тек позно? Пре човјека постојале су звијери. Прије човјека постојале су и животиње, и сви гмизавци, и све што живи на копну и у води, и птице небеске, и звијезде, и сунце, и мјесец, и биљке, и сјемена, и земља, и море, и небо. Услед тога, у почетку не беше човечија реч, као што не бјеше ни анђелска ријеч. Сва творевина је, наиме, млађа од вјекова будући да је почетак свог бића добила од Створитеља.         

  И ријеч која постоји у срцу млађа је од свега мисленог. Ти, међутим, богодолично схвати Слово. Јер, онај ко ти саопштава о Јединородном, назвао га је Словом, као што га је назвао и Светлошћу, а нешто касније и Животом и Васкрсењем. Чувши ријеч "свјетлост" ти не помишљаш на чулну свјетлост која се може видети очима. Чувши реч "живот", ти не подразумијеваш заједнички живот, којим живе и бесловесне животиње. И када чујеш "Слово", буди опрезан да се, услед слабости разума, не спустиш до приземних и ниских појмова. Напротив, испитај смисао реченог.

  Зашто "Слово"? Да се покаже да произилази из ума. Зашто "Слово"? Стога што је рођен бестрасно. Зашто "Слово"? Стога што је образ Оног ко га је родио и што собом показује васцелог Родитеља, ништа не одвојивши од Њега и будући сам од себе потпун, као што и наша ријеч у потпуности изображава наша поимања. Ми оно што смо помислили у срцу износимо ријечју, а оно што је изговорено изображава мишљење које постоји у срцу. Јер, ријеч се изговара од преизобиља срца. Наше срце слично је неком извору, а ријеч која се изговара бујици које тече из њега.

  Стога и истиче онолико колико је првобитно изливено. Осим тога, какво је оно што је скривено, такво је и оно што се показује. Он га је, дакле, назвао, Словом да би ти представио бестрасно рађање од Оца, да би ти богословствовао о савршеном постојању Сина и да би ти показао безвремено сједињење Сина са Оцем. И наша реч је пород ума који се бестрасно рађа, тј. који се не одсеца, не удаљује и не истиче. Напротив, васцели ум пребива у свом устројству, стварајући целовиту и потпуну ријеч. И ријеч која проистиче садржи у себи сву силу ума који ју је породио.                                                                                 

Оно, дакле, што је побожно у казаноме о ријечи прихвати ради богословствовања о Јединородном, а оно што ти се учини неодговарајућим и погрешним одбаци и на све начине избегни. У почетку беше Слово. Да је рекао: "У почетку беше Син", теби би се, с именовањем Сина, поткрао и појам страсти, будући да се оно што се рађа од нас рађа у времену и са страшћу. Он је предострожно казао "Слово" да би спријечио недоличне претпоставке и да би твоју душу сачувао неповријеђеном.                              

 

Закључак            

Писмо је графички приказ духовног и културног стања једног друштва. Култура народа се одражава у сложености и богатству писмена, живом и живописном писаном наслеђу, а нестајање народа и културе у осиромашењу, графичком обогаљивању писма, поједностављивању, до једнобразности вавилонског стапања. Када би сврха писма била брзина и економичност, ефикаснија комуникација, функционалност, онда бисмо могли прећи на брзопис или стенографију, и увијек бисмо могли пронаћи практичније и функционалније писмо и језик.

Гласовно (фонетско) писмо вуковског типа је оно које није плод одређеног културног односа према свијету и животу, већ простог регистровања гласова. Једно слово један знак, лако се учи, али се лако и заборавља, и прелази се на неко друго, још простије, писмо. Нема напора умног савладавања особеног смисла писма и језика. Писмо које нема своје симболичке равни, и културног става, осуђено је на ишћезнуће . Писмо без особене мисли о језику је само фолклор без суштине.

Нажалост, најбаналнији прогресивистички приступ ортографији, приступ револуционарног презрења и одбацивања прошлости, као ни у једној другој култури и народу, примијењен је на српски језик и писмо. Одбацивање књижевног, а увођење простонародног језика, што није био случај баш ни у једном језику, довело нас је и до монтенегринске и бошњачког језика, на које се српски „вуковци“ толико љуте. Заправо, све је почело Вуковом реформом кад је направљен раскид не само са средњовјековном писменошћу, већ са  књижевним језиком савременика, до мјере да „корисници“ ''народног'' језика и писма у 19. вијеку нијесу разумијевали своје интелектуалне савременике и непосредно наслеђе дотадашње српске писмености.

За мало балканско племе направљено је писмо са локалним племенским фолклорним шарама, да лакше пређу у припремљени културно-политички резерват.Данас лако можемо видети исходе Бечког договора и резултате Вукове реформе, учинак језичког српско-хрватског пројекта, број Срба који користи латинично писмо,  који се равнодушно односе према православљу и папизму.

Језик је, реформисан на силу, постао залог губљења националног идентитета и јединства. Увођење простонародног језика као књижевног је довело до раскида не само са хиљадугодишњом црквенословенском писменошћу, него и са српском народном епском поезијом, до неразумијевања и отуђења од језика епике. Увођење ''народног'' језика као књижевног умјесто јединству послужио је „простонародном“ стварању нових, вјештачких језика.

Уведени принцип промјенљивости у српски језик и писмо створио је претпоставке за даљу разградњу српског језика и писма. Настала су нова раслојавања српског језика према политичким стапањима и раслојавањима глобализације.

Сврха спровођења принципа Вукове реформе, тачније револуције, прилагођавање језичке ствраности ''практичним потребама'', је заправо била одбацивање језика вишег сталежа и Цркве. Вук на много мјеста напада и омаловажава више сталеже, као у свом познатом чланку ,,Виша класа народа нашега'', због чега је у комунизму мит о Вуку узгигнут до култа - човјека из народа који је побиједио вишу класу, што најбоље говори о духу Вукове реформе-револуције.

Укидањем културе језика коју је развијао виши сталеж разорена је његова структура и сложеност. Реформом је избрисана српска изграђена философскабогословска и филолошка терминологија, те се морало ослањати на њемачке и друге темеље. Отворено је поље за уплив страних ријечи и израза, многобројних појмова за које у простонародном језику није било одговарајуће замјене.

Принципи Вуковог правописа данас представљају допринос и политици глобализма, стварању културе глобалне једнообразности и просјека. Архитекте глобализма могу да завиде српском вуковском моделу правописа, као најпрактичнијем принципу прилагођавања опште и високе писмености потребама прогреса, естетици и култури максималне економичности, профилу и потребама савременог просјечног потрошача, који  срубљују сложену древну ортографију до свог просјека, с циљем да се сви описмене без труда, преко ноћи, убрзано, мимо традиционалних токова и смисла писмености и језика.

Принципима вуковске реформе је извршено поравнавање свега са свачим, брисањем разлике између пијачног и професорског, световног и светог говора. Вуковом реформом је уведен принцип промјенљивости правописа и назива језика, али и својеврстан принцип непромишљања о језику. Писмо је сведено на вјештину чулног регистровање гласова, а језик је упрошћен, чиме је и мишљење угрожено, свођењем на раван инстиктивног.

Тековина вуковског наслеђа је и ''полемика'' путем потсмијеха. Вук је противнике ''побјеђивао'' подсмијехом, а не научним аргументима. Није се обраћао ученом сталежу, већ паланачком просјеку, читачима жуте штампе, револуционарно насторјеним интелектуалцима, и издавачима који су и тада тражили скандале и сензацију. Тако је, поред простонародног језика, у наш културни живот убачен и примитивизам, утемељен на пакости, исмијавању и омаловажавању неистомошљеника.

Прекидање вјековног културног и религиозног континуитета, преиначење вјековног смисла превода Светог писма, избацивање из српског језика и ријечника ријечи и појмова који изражавају духовну димензију живота, мисаону и метафизичку страну човјековог бића, а прикупљање простачких израза и ријечи, који подстичу на примитивне пориве и навике, довољно говори о мрачној мисији Вукове реформе, као и његових свјесних и несвјесних следбеника.

Усвојени принципи и идеје Вукове реформе писма и језика произвели су у Срба укупне антикултурне процесе, погрешне претпоставке вођења културне, али и националне и државотворне, политике. Они су довели српски народ до трагичних југословенских културних и државних пројеката, који га и данас  воде путем културно-историјиског и националног нестајања.

Једини пут опстанка српског језика и народности, од коначног нестајања у југословенском језичком вавилонском вртлогу, јесте пут повратка православним, црквенословенским, светосавским, ћирило-методијевским источницима предања писмености и језика. Потребно је обнављање и успостављање прекинутог историјског духовног и културног континуитета. Тако бисмо повратили јасну и потпуну представу о својој прошлости, а тиме и своје будућности. Тада, као народ древне културе, не бисмо као очеве писмености славили реформаторе и богоборце, већ богомнадахнуте Свете Оце и учитеље Цркве, који су српски народ благословилии просвећивали светим Словом и писменошћу.

 

Литература:

1. Свети Василије Велики – Беседе, Света Царска Лавра Хиландар, библиотека Хиландарски путоказаи; Света Гора Атос 2002.г.

2. Меша Селимовић:  За и против Вука, БИГЗ, Београд- 1987.

3. Вук Стефановић Караџић: Сабрана дела, Преписка I (1811-1821),"Просвета", Београд, 1988.

4.Вук Стефановић Караџић: Сабрана дела, Преписка II (1822-1825), "Просвета", Београд, 1988

4. Јован Скерлић - Историји нове српске књижевности, Београд

5. ,,Граматички и полемички списи Вука С.Караџића'' књига3.;свеска 2.; Штампарија Краљевине Србије, Београд 1896.

6. Лаза Костић:Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме – Летопис Матице српске 1880.г.

7. Константин Јиречек: Историја Срба I-II. "Слово љубве", Београд, 1978.