ОТВОРЕНО ПИСМО УДРУЖЕЊА “ЋИРИЛИЦА”

Главним актуелним кривцима за разбијање српског језика на више језика и прогон српске ћирилице:

Господину Предрагу Пиперу, секретару Одељења језика и књижевности при САНУ

Господину Срету Танасићу, директору Института за српски језик

Господину Ивану Клајну, председнику Одбора за стандардизацију српског језика

Господину Николи Хајдину, председнику САНУ

Господину Драгану Станићу, председнику Матице Српске

 

ЗАКОНОПРАВИЛО: „Језик је и средина и средство свеколике друштвености, просвете и науке у сваком народу. Језиком као ваздухом живи сав и друштвени и умствени покрет народни.“[1]

 

НАРАВОУЧЕНИЈЕ: „Узмеш ли туђу реч, себе си потуђио!“[2]

 

Предмет: Захтев да се при изради и штампању новог тома Речника српскохрватског књижевног и народног језика тај његов назив, који је САНУ договорила са комунистима (или је то под принудом урадила?) замени изворним називом Речник српског књижевног и народног језика, односно захтев да се у складу са општим начелима Резолуције Парламентарне Скупштине Савета Европе 1096 о мерама за уклањање наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система (усвојена 27. јуна 1996) пониште ефекти комунистичко-лингвистичког инжењеринга над српским народом и његовом културом

 

 

Доказали смо да је Српска краљевска академија 1893. године почела прикупљање грађе за израду речника српског језика, да је Момчило Иванић објавио Српски речник књижевнога и народнога језика (Прилог 1 - Огледно издање бр. 1, Београд, 1913), да је до 1940. године (до Немачке окупације) од српских учитеља и свештеника са целокупног српског етничког простора прикупљено 699.437 листића са око 35.000 речи из народа и да је тој грађи додата обимна грађа о српској књижевности на основу чега је Милош Трифунац 1944. године објавио Речник српског књижевног и народног језика (Прилог 2 - Огледна свеска). Доказали смо и да је грађа прикупљана током целог рада у Српској краљевској академији све до доласка комуниста на власт 1945. године и сортирана на 3.038.453 проверена листића и у делу народног и у делу књижевног језика по карактеру само српска. Такође смо доказали да је по налогу комунистичких властодржаца тој грађи придодат један број књижевне грађе из хрватске књижевности почев од 1948. до 1959. године. И коначно доказали смо да је у првој књизи овог речника из 1959. године објављена грађа само из језика српског народа (баш ништа из народног језика Хрвата) и да и поред налога комунистичких власти да се у грађу убаци хрватска књижевност она чини само 16,3% укупног броја извора за књижевни језик. Односно, доказали смо да је прва књига овог речника објављена 1959. године по свом карактеру речник народног језика само српског народа и да је такође и у делу књижевног језика то речник српског књижевног језика. Доказали смо и да у тој грађи за прву књигу речника објављену 1959. године уопште нема речи народног језика Хрвата (из њиховог чакавског и кајкавског говора) и да у тој грађи нема књижевне грађе писане чакавским и кајкавским хрватским говором.[3]  

После објављивања прве огледне свеске речника под српским именом (1913) Хрвати су приговорили Српској краљевској академији што је тако поступила, а њихов лингвиста Томо Маретић је, чак мало и припретивши, написао: „Srpska akademija može ostati kod samoga srpskog imena svome rječniku, ali neka zna, da će onda to djelo biti ’kamen spoticanja’ mnogim i mnogim ljudma na hrvatskoj strani i izvor zadjevicama i gloženju, čega je dosad među Hrvatima i Srbima dosta i previše bilo. Do srpske akademije stoji, da imenom svom rječniku obilježi novu epohu u književnom i kulturnom životu Srba i Hrvata. Nadajmo se, da će ona to i učiniti.“[4]

Кад се указала повољна политичка прилика, у време комунистичке диктатуре, САНУ је супротно српским националним и културним интересима да би удовољила Хрватима и њиховим националним интересима, послушала Т. Маретића и А. Белића и променила изворни назив речника нашег језика у Речник српскохрватског књижевног и народног језика.

САНУ ЈЕ УВАЖИЛА ХРВАТСКЕ ИНТЕРЕСЕ, А ПРЕНЕБРЕГЛА СРПСКЕ. ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ХРВАТСКОЈ И ХРВАТИМА ОДРЕКЛА СЕ СРПСКОГ ИМЕНА У НАЗИВУ РЕЧНИКА НАШЕГ, СРПСКОГ ЈЕЗИКА.

И од 1959. године у свим наредним томовима тог Речника српскохрватског књижевног и народног језика све до последњег објављеног 2010. године, који су до сада објављени, новододата књижевна грађа је само из српског језика (штокавског дијалекта). У те томове речника никаква нова грађа из народног говора није уношена, већ само она прикупљена до 1940. године.

У овом нашем захтеву осврнућемо се на упорно даље истрајавање САНУ на тој антисрпској работи (употреби назива српскохрватски језик), која је у својој основи дубоко ненаучна (у смислу лингвистике и историје језика), а са аспекта перспективе, односно будућих дешавања у нашем језику и српској култури погубна.

Пун назив поменутог речника нашег језика је РЕЧНИК СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА[5], и то од прве књиге  објављене 1959, па до последње објављене 2010. године.

Предлог да се почне рад на речнику српског језика дао је поводом стогодишњице рођења Вука Караџића председник Српске краљевске академије Стојан Новаковић на скупу 10. септрембра 1888. године, а у посланици под насловом „Српска краљевска академија и неговање језика српског“. Па да се подсетимо шта је С. Новаковић рекао о томе „Шта се обично узима као задатак Академије?“ цитирајући његове речи с почетка предлога о изради речника српског језика:

„Иоле књижеван читалац знаће, како се већ са самом Академијом, са самим тако рећи њеним именом спаја мисао о обради језика, о речнику, о уздигнућу језика на виши научни и књижевни значај.

То је врло природно.

Академије су обично представнице и средишта науке. Језик је и средина и средство свеколике друштвености, просвете и науке у сваком народу. Језиком као ваздухом живи сав и друштвени и умствени покрет народни.“(Подвлачење Ђ. Ј.)[6]

Мислимо да се не може краће, а јасније исказати значај језика за културу сваког народа од овога како је то рекао Стојан Новаковић.

А о вишедеценијској неодговорности српских лингвиста кратко и јасно говори на почетку наведено наравоученије: Узмеш ли туђу реч, себе си потуђио – па они су потуђили (похрватили) „и средину и средство свеколике друштвености, просвете и науке“ српског народа и „сав и друштвени и умствени покрет народни“, односно отуђили су данашње генерације Срба од својих предака давањем речнику нашег језика измишљено име непостојећег језика. 

Поред наведеног српски лингвисти су таквим својим поступањем прекршили и закон – Закон о Речнику Српске академије наука и уметности (Прилог 3 - Службени гласник РС, бр. 110/2005 од 12.12.2005. године).

Овај Закон је донела прва Републичка Влада Војислава Коштунице (скупштинску већину обезбедиле су ДСС, Г17+, Нова Србија, Српски покрет обнове, Социјалдемократска партија и Социјалистичка партија Србије). Законодавац је избегао помињање појма „српскохрватски језик“ и одредио нови назив речника – Речник САНУ.

Али у закону је јасно утврђено да се он доноси „ради обезбеђења сталне бриге о српском језику, као трајном и општенационалном добру“ и да се за то издвајају средства и ту је јасно да је намена финансирање „српског језика“ ради обезбеђења сталне бриге о њему. Никакав се ту српскохрватски језик не помиње, нити финансирање речника тог језика. Чисто да се зна: постоји законска основа да се због ненаменског трошења средстава покрене нечија озбиљна одговорност и тражи надокнада причињене штете.

На страну што је  и ово законско решење накарадно, јер ни у једној земљи у Европи националне академије немају своје речнике већ за сваки европски језик постоје енциклопедијски речници који носе име по називу језика, односно народа чији је то језик, а националне академије или институти су само израђивачи и издавачи тих речника. Али овде само говоримо какав је назив речника нашег језика по важећем закону.

 

Но, српским лингвистима је толико за срце прирастао „српскохрватски“ језик па су наставили да и следеће томове поменутог речника објављују под именом из времена комунистичке диктатуре, а могли су и морали су под именом како је у закону утврђено као Речник САНУ (сав рад на речнику финансира се их буџета Србије). Вероватно би они испоштовали закон да се наша академија зове Српскохрватска академија наука и уметности (СХАНУ) и да је законодавац речник именовао као Речник СХАНУ. Али да се речник објављује без хрватског имена у називу – е то никако не може. Па српски лингвисти су у великој братској љубави са хрватским лингвистима и шта их брига што су Срби, у оба светска рата и овом последњем регионалном, убијани и протеривани из Хрватске, па их је од ¼ укупног становништва, колико их је било крајем 19. века, данас тамо остало тек 2-3%. И шта их брига ако тај српскохрватски језик никад није постојао. И шта их брига за српски језик и српску културу. Па не могу они сад да мењају нешто што су са комунистима чврсто договорили – преврнуће се у гробу њихов почасни академик Јосип Броз. Таман посла да му се тако замерају, па он је њихов друг – академик.

И нису они то тек случајно урадили супротно закону – промишљено и намерно су САНУ и српски лингвисти прекршили поментути закон с краја 2005. године о чему сведочи интервју академика Предрага Пипера дат Вечерњим новостима 7. јуна 2006. године (Прилог 4). У том интервју он каже „да је наш језик боље звати српски“, али „било је много великих људи који су искрено веровали у пројекат интегралног југословенства, а вероватно и данас има оних, сада малобројних, који у то верују без личног интереса. Данас је лако бити жестоки критичар једне идеје која се није остварила, али зашто тек данас и зашто тако жестоко? Нема научника чија мишљења важе за сва времена, али и ако постоје довољни разлози за критичку оцену нечијих погледа, треба то чинити са уважавањем и аргументима. Део пројекта југословенства била је и концепција српскохрватског језика.“ (Подвлачење Ђ. Ј.). И даље академик П. Пипер наводи да данас у Институту за српски језик постоје „четири велика пројекта који имају за предмет српски језик (дијалектолошки, етимолошки, историјско-лексикографски и дескриптивно-нормативистички) и само један пројекат у чијем је називу задржан термин српскохрватски (Речник српскохрватског књижевног и народног језика). И решење да се наслов речника не мења, као и решење да то буде речник српског језика (уз сужавање речничке грађе), имало је и добре стране и недостатке (зашто сужавање обима речничке грађе ако је језик исти, а само се научно исправно именује - примедба Ђ. Ј.). Превагнуло је прво решење. Иако у доношењу те одлуке нисам учествовао, иако ми је нешто ближе друго решење, сматрам да треба поштовати одлуку и радити како је договорено, уместо сталног враћања на почетак. Уосталом, и са оваквом концепцијом и називом то остаје речник српског језика, али је и он више од тога јер обухвата и грађу из дела хрватских писаца.“ 

На страну што академик Драгослав Михаиловић тврди да је покојни академик Предраг Палавестра (тада секретар Одељења језика и књижевности САНУ) фалсификовао записник са састанка[7] на коме је одлучивано о називу под којим ће се речник нашег језика у будуће објављивати (на тако значајном састанку није био академик Предраг Пипер – баш нас занима шта је тог дана за њега било значајније па је био одсутан?) али у овој причи академика Предрага Пипера постоји више питања, а ниједан научни одговор.

П. Пипер каже: „Део пројекта југословенства била је и концепција српскохрватског језика“. Па грађа за речник је прикупљана само из српског народа и његов радни назив био је „српски речник“ и „речник српског књижевног и народног језика“ (Прилози 1 и 2) и под тим називом га, хвалећи се „својим пројектом“ помиње и Александар Белић у интервју Борби током 1953. године. И тад још постоји Институт за српски језик при САНУ (организован 1947). Па какав је тај комунистички пројекат југословенства са „концепцијом српскохрватског језика“ (назив језика од имена два народа) којим говоре три народа (Срби, Хрвати и Црногорци) и једна народност (Муслимани – данашњи Бошњаци), а за Македонце, тад нови народ, пишу се нови правописи и нове граматике новог дотад непостојећег језика. И то је научни и лингвистички концепт који су Александар Белић и лингвистички другови прихватили!?? Или се до тада А. Белић прибојавао да ће га комунисти уклонити са чела САНУ, па је организовао Институт за српски језик чији је директор био, како би имао одступницу, а после, кад је спровео директиву ЦК КПЈ и потписао Новосадски договор 1954. године, био је сигуран да ће до смрти бити председник САНУ, али је морао испоштовати договор са комунистима и „српски речник“ чијом израдом се пре коју годину и сам хвалио, преименовти у Речник српскохрватског књижевног и народног језика. О тим дешавањима П. Пипер ништа не говори – није лингвистика, па што би говорио. Нека о томе пишу историчари. И писаће – кад тад. И писаће истинито и о А. Белићу, и друговима, и о данашњим лингвистима.

А где се у целој причи П. Пипера изгубила научна логика да се, у лингвистичком смислу о истом језику, истовремено воде „четири велика пројекта који имају за предмет српски језик (дијалектолошки, етимолошки, историјско-лексикографски и дескриптивно-нормативистички) и само један пројекат у чијем је називу задржан термин српскохрватски (Речник српскохрватског књижевног и народног језика), то само он зна. Или је један термин научан или други – оба тешко да ће бити!

А шта тек рећи за тврдњу П. Пипера да „решење да то буде речник српског језика“ има недостатак, јер иде „уз сужавање речничке грађе“? Па кад су А. Белић и комунистички другови одједном цео педесетогодишњи рад више десетина српских лингвиста извођен под називом „Речник српског књижевног и народног језика“ (чијег су последњег уредника, Милоша Тривунца одмах по уласку у Београд комунисти убили), одједном на неком свом састанку променили, коју су то они „огромну“ или „било какву“ грађу додали? А касније, кад је у наредне томове речника нашег језика убацивана грађа из хрватске књижевности, какве су то речи уношене – па исте оне речи српског језика које се налазе у грађи из српске књижевности, јер су Хрвати од краја 19. века за свој књижевни језик узели наш, српски. Зар није тако, академиче Предраже Пиперу?! И зашто такве речи избацивати – просто позивати се само на изворе из српске књижевности и ништа тај речник неће изгубити на квалитету. А може се наставити позивање и на грађу из хрватске књижевности, а у уводу Речника српског књижевног и народног језика саопштити лингвистичку истину да су Хрвати крајем 19. века за свој књижевни језик узели наш, српски народни језик за који се нешто раније Вук С. Караџић изборио да буде српски књижевни језик. ЗАР СЕ БОЈИТЕ ДА НАУЧНУ ИСТИНУ САОПШТИТЕ И ПОТПИШЕТЕ?

Откуда код П. Пипера толика љубав према „грађи из дела хрватских писаца“ и зар нема бар мало љубави према „грађи из дела црногорских писаца“, па мало и према „грађи из дела бошњачких писаца“, и бар мало према „грађи из дела буњевачких писаца“, и бар зрнце љубави према „грађи из дела војвођанских писаца“? Зар поменути писци пишу на шест различитих језика или, можда, на једном истом језику лингвистички (научно) посматрано?  

Слично као према хрватском може се САНУ поставити и према бошњачком, црногорском и буњевачком језику и књижевностима на тим језицима. Могла би то САНУ кад би она била српска институција и кад би лингвисти били научници, а не политиканти – тад би она имала и храбрости и научних капацитета да тај свој став брани пред европском и светском лингвистиком. Но, она даље од граница бивше „Југе“ ни не гледа – доста је њој „српскохрватски“ оквир и таман посла да она расправља са европским и светским лингвистима.

Но, о односу „концепције српскохрватског језика“ и „српске културне баштине“ прозборићемо коју нешто касније.

Морамо ипак признати да је од интервјуа П. Пипера датог Вечерњим новостима прошло, ево, пуних осам година, па је ред да се осврнемо на нешто актуелније.

 

*       *       *

 

„Ћирилица“, Нови Сад, се 17. јула 2014. године обратила српским лингвистима (на исте адресе којима упућујемо и овај захтев) са Захтевом за јавно изјашњење о томе да ли је „српскохрватски“ језик икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“?

                  У том нашем захтеву доказали смо да „српскохрватски“ језик никад није постојао и да Срби никад нису говорили „српскохрватским“ језиком?

Срби говоре данас као што су говорили њихови очеви и као што су говорили њихови прадедови, чукундедови.... језиком који се значајније није мењао у последњих неколико стотина година – говоре српским језиком.

 И свој језик српски народ је у својим кућама увек називао „српским језиком“, а само су се српски лингвисти  поигравали његовим именом и силили више генерација српских ђака у школама и на факултетима да га називају „српскохрватским  језиком.“[8]

Наша Српска православна црква је од свог постања наш језик српским именом називала и ћирилицом га писала и обоје за српско потомсто сачувала.

И тврдимо да „српскохрватским језиком“, како сигурно није постојао, никад није говорио ни један народ већ је тај појам измишљотина хрватских и српских лингвиста направљена са циљем да се пред светском научном јавношћу и посебно српским народом прикрије „крађа српског језика“ коју су крајем 19. века извршили Хрвати.

Тим „српскохрватским језиком“ никад ни један народ није ни говорио, ни писао, јер он једноставно никад није ни постојао - о српском језику се ту ради.

И врло брзо огласили су се српски лингвисти – ред је био да нешто кажу, а не да о тако великим темама нашег језика говоре чланови неке „месне заједнице“ како они поспрдно називају удружење „Ћирилица“. Нису споменули да говоре поводом нашег захтева од 17. јула ове године, али су се изјашњавали о ономе за шта смо их прозвали – говорили су о њиховом српскохрватском језику.

У интервју, у рубрици Под лупом: речници, кажу, чувају језик, земљу, душу у додатку „Магазин“ уз недељну Политику од 24. августа 2014. године о речнику нашег језика говорио је др Срето Танасић, директор Института за српски језик, и уважавајући значај теме о којој је говорио, цитирамо његове речи:

„О имену језика и речника више пута сам говорио, али у вези с тиме треба се подсетити да је од  почетка двадесетог века, нарочито у двема Југославијама, све ишло у правцу српско-хрватског језичког јединства, то је било и у политици српске владајуће елите у новоствореној држави Јужних Словена – то је било виђење и многих српских интелектуалаца, то је обновљено и након стварања друге Југославије под комунистима; тада српска интелигенција, десеткована у рату и револуцији, није имала снаге ни храбрости да се не сагласи са поновним оживљавањем те идеје. Српско-хрватско језичко јединство не треба схватати као да су два језика, хрватски и српски, на неки начин спојена, већ тако да су Хрвати почели и пре стварања Југославије да се служе српским књижевним језиком (који је створио Вук С. Караџић) додавши му уз српско и хрватско име. Због тих чињеница Срби нису имали никакву потребу да додају хрватско име уз име свог српског језика. За нас је био и остао српски језик, те је и Речник – речник српског језика. Међутим, то је сад осврт уназад и накнадна памет, где видимо погрешку из заблуде, али та памет не може служити да сад ударамо по тадашњим нашим филолозима и интелектуалцима, пре свега требало би да нам буде наук за будућност – да се не одричемо својих темеља зарад неизвесних добитака, наук да своју језичку политику водимо, као део националне политике, у своме интересу. За нас је био и остао српски језик, па је и Речник – речник српског језика (италик и сва болдирања, подвлачења Ђ. Ј).“[9]

Па да из цитираног текста издвојимо неколико тврдњи др Срета Танасића и да их онда анализирамо!

Прва тврдња да „српска интелигенција, десеткована у рату и револуцији, није имала снаге ни храбрости да се не сагласи са поновним оживљавањем“ идеје српскохрватског језичког заједништва начелно је тачна ако се посматра „српска интелигенција“ као целина, али ми све време говоримо само о српским лингвистима, или још конкретније, о Александру Белићу и друговима, јер су многи српски лингвисти наслагање са комунистима и А. Белићем „платили“ уклањањем са свих значајнијих функција, а неки, богме, и прогоном. Није тајна да је само једна трећина позваних српских лингвиста дошла на Новосадски договор 1954. године – дошла да се поклони А. Белићу. Они који нису дошли, врло брзо су посмењивани са позиција на којима су били. За Милоша Тривунца и данас се не зна да ли су га комунисти убили зато што је речник нашег језика објавио под српским именом или постоје и неки други разлози!

Друга тврдња др Срета Танасића да „Српско-хрватско језичко јединство не треба схватати као да су два језика, хрватски и српски, на неки начин спојена, већ тако да су Хрвати почели и пре стварања Југославије да се служе српским књижевним језиком (који је створио Вук С. Караџић) додавши му уз српско и хрватско име“ је тачна, али то не пише ни у једном једином тексту на сајту Института за српски језик (http://www.isj-sanu.rs/) којим он руководи, а не пише ни у једном једином уџбенику српског језика од основне школе преко свих врста средњих школа до свих факултета на којима се српски језик изучава. Зашто то тамо не пише ако је тачно, треба да српској јавности саопшти др Срето Танасић?

Трећа тврдња да због претходно наведених чињеница: „Срби нису имали никакву потребу да додају хрватско име уз име свог српског језика.“ је такође тачна, али др Срето Танасић дугује српској јавности одговор зашто су нешто за чим немају потребу ипак урадили. Ниједан разуман човек не ради ствари за којима нема потребу, и још ако су на његову штету, што је овде случај, а српски лингвисти само то раде!?

Е, следећа тврдња др Срета Танасића кад каже: „За нас је био и остао српски језик“ и она одмах за њом да је отуда „и Речник – речник српског језика„ су неистините (лажне, преварне, обмањујуће) што ћемо врло јасно и брзо доказати. Друга од ове две тврдње је очигледно „свесно изречена неистина, намерно извртање чињеница, неистина уопште, обмана„ о чему сведочи сам назив Речника српскохрватског књижевног и народног језика. С. Танасић каже да је речник речник српског језика, а у називу тог речника стоји српскохрвтско име. Никакве ту логике нема и ни о каквој науци ту не може бити речи.  У самом том Речнику при разјашњењу значења речи, такве тврдње и такво поступање именују се као лаж. Ни прва од последње две наведене тврдње да је за њих (српске лингвисте) наш језик „био и остао српски језик“ није истинита. СРПСКИ ЈЕЗИК ЈЕ БИО И ОСТАО СРПСКИ САМО ЗА СРПСКУ ПРВОСЛАВНУ ЦРКВУ И СРПСКИ НАРОД КОЈИ ГА НИКАД ДРУГАЧИЈЕ НИСУ НИ ИМЕНОВАЛИ.  У нашем Захтеву за јавно изјашњење о томе да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“ доказали смо да су српски лингвисти сасвим супротно тврдили да српски језик никад није постојао и да Срби никад нису ни говорили ни писали тим језиком, већ да су прво говорили старословенским, и од 11. века говоре и пишу „српскохрватским језиком“, да су богослужбене књиге Немањићке цркве (православне цркве Срба) написане „српскохрватским језиком“ и да су правни списи српских владара из лозе Немањића написани на том „српскохрватском језику“. Баш тако – па цитирали смо српске лингвисте, а ми не плагирамо и не фалсификујемо и др Срето Танасић је то могао проверити. И не само да су тако говорили, него тако и даље и говоре, и пишу. Па и на сајту Института за српски језик (http://www.isj-sanu.rs/), којим др Срето Танасић руководи, за наш језик изнесен је званичан став те институције: „Језик којим говоре Срби најчешће се у науци назива српскохрватским. Њиме се служе осим Срба и Хрвата и словенски муслимани у Босни и Херцеговини, као и у Санџаку (некада Новопазарском), одн. Старој Рашкој (појас дуж већег дела садашње границе између Србије и Црне Горе), а у прошлости је било и других етничких група које су говориле тим језиком, а нису имале ни српско ни хрватско опредељење. Хрвати називају тај језик хрватским, а Срби српским.“ (подвлачење Ђ. Ј.). ЈАСНО РЕЧЕНО ДА СРПСКА ЛИНГВИСТИКА ЗА НАШ ЈЕЗИК И ДАНАС КАЖЕ ДА ЈЕ СРПСКОХРВАТСКИ, А, ЕТО, САМО ГА МИ, СРБИ (НАРОД) НАЗИВАМО СРПСКИМ. ОНИ ЗНАЈУ ДА ЈЕ ТО СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК, А СРПСКИ НАРОД НЕ ЗНА КОЈИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИ. И ДР СРЕТО ТАНАСИЋ ЈАВНО ГОВОРИ ДА ЈЕ ЗА ЊИХ, СРПСКЕ ЛИНГВИСТЕ, НАШ ЈЕЗИК „БИО И ОСТАО СРПСКИ.“ БОГМЕ ОВДЕ ЋЕ ДР СРЕТО ТАНАСИЋ ИПАК МОРАТИ САМ ДА ОДЛУЧИ КАД ГОВОРИ ИСТИНУ, А КАД ЛАЖЕ -  у интервјуу, у Политикином додатку „Магазин“ или кад на сајту Института за српски језик износи званичан став те институције. Ми му ту никакву помоћ пружити не можемо – ми увек једино истину говоримо.

ОВО ПИТАЊЕ ВАЖИ И ЗА СВЕ СРПСКЕ ЛИНГВИСТЕ АКО ЈЕ ЗА ЊИХ НАШ ЈЕЗИК БИО И ОСТАО СРПСКИ ПА ШТО ГА ОНДА И У НАУЦИ ТАКО НЕ ЗОВУ ВЕЋ ГА И ДАЉЕ ПРЕМА ДОГОВОРУ СА КОМУНИСТИМА НАЗИВАЈУ СРПСКОХРВАТСКИ?

Но, да видимо како и друге наше значајне научне институције данас говоре о језику српског народа.

У САНУ постоји Одељење језика и књижевности на чијем челу је сада као секретар, академик Предраг Пипер (http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/Odeljenja.aspx). Кад су пре више година српски лингвисти на некој фантомској седници расправљали како да именују речник нашег језика, П. Пипер је имао важнијих послова, па није био присутан, а са сајта видимо да води неко одељење које се бави неким језиком и неком књижевношћу.

И у Матици српској постоји Одељење за језик и књижевност на чијем челу је сада као секретар, др Марко Недић (http://www.maticasrpska.org.rs/category/naucna-odeljenja/odeljenje-za-knjizevnost-i-jezik/) који такође води неко одељење које се бави неким језиком и неком књижевношћу.

У АНУРС која је организационо нешто „скромнија“ постоје Одбор за књижевност (предсједник академик Љубомир Зуковић) који се бави неком књижевношћу и Одбор за језик (предсједник академик Слободан Реметић) који се бави неким језиком (http://www.anurs.org/81/anurs/Odbor/za/jezik).

Две СРПСКЕ академије и једна Матица СРПСКА  се баве НЕКИМ језиком и НЕКОМ књижевношћу, а ми мислили да се те институције, кад их већ Срби финансирају баве српским језиком. Неки пријатељи нам рекоше да се те институције стварно баве српским језиком, ми нисмо истраживали, па ајде да им поверујемо.

АЛИ АКО СЕ СВЕ ТЕ ТРИ ИНСТИТУЦИЈЕ БАВЕ СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ И СРПСКОМ КЊИЖЕВНОШЋУ, ПА ШТО СВОЈА ОДЕЉЕЊА И ОДБОРЕ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ПО СРПСКОМ ИМЕНУ НИСУ НАЗВАЛИ – ЗАР ИХ ЈЕ СРАМОТА, ЗАР СЕ СРПСКОГ ИМЕНА СТИДЕ?

А ЈОШ САДА И ЈАВНО САОПШТАВАЈУ ДА НИЈЕ БИЛО ПОТРЕБЕ ДА ИМЕ НАШЕГ ЈЕЗИКА МЕЊАЈУ И ДА ЈЕ ЗА ЊИХ НАШ ЈЕЗИК УВЕК БИО СРПСКИ.

МИ МИСЛИМО ДРУГАЧИЈЕ, ДА ТРЕБА ДА ИХ ЈЕ СРАМОТА ШТО СРПСКО ИМЕ У НАЗИВУ ОРГАНИЗАЦИОНИХ ДЕЛОВА КОЈИ СЕ НАШИМ ЈЕЗИКОМ И НАШОМ КЊИЖЕВНОШЋУ БАВЕ НЕМАЈУ.

НО, БИЋЕ НЕШТО ДРУГО МНОГО ОЗБИЉНИЈЕ У ПИТАЊУ.

ДО ПРЕ ДЕСЕТАК И ВИШЕ ГОДИНА И У САНУ И У МАТИЦИ СРПСКОЈ У НАЗИВУ ТИХ ИСТИХ ОРГАНИЗАЦИОНИХ ДЕЛОВА СТОЈАЛО ЈЕ „СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ“ (КАКО СУ СЕ КОМУНИСТИ И СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ПОСЛЕ 1954. ДОГОВОРИЛИ)! КАД ЈЕ УСТАВОМ И ЗАКОНОМ НАШ ЈЕЗИК НАЗВАН НАШИМ, СРПСКИМ ИМЕНОМ, КАКО И ЈЕСТЕ, И ИСТО ТАКО И НАША КЊИЖЕВНОСТ, НИ САНУ НИ МАТИЦА СРПСКА НИСУ ХТЕЛЕ ДА НАШЕ СРПСКО ИМЕ ПОМЕНУ У НАЗИВУ СВОЈИХ ОРГАНИЗАЦИОНИХ ДЕЛОВА.

НЕКА БУДЕ НЕКОГ ЈЕЗИКА И НЕКЕ КЊИЖЕВНОСТИ САМО ДА СЕ СРПСКО ИМЕ НЕ ПОМИЊЕ.  

КАКВА ДРСКОСТ И ПОНИЖАВАЊЕ СРПСКОГ НАРОДА ОД СТРАНЕ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ НАУЧНИХ И КУЛТУРНИХ ИНСТИТУЦИЈА СРБИЈЕ.

 

*       *       *

 

Дијагноза понашања САНУ и Матице српске (па и послушне АНУРС) при давању имена поменутим организационим деловима је иста као и за именовање речника нашег језика који се већ деценијама објављује. Ту дијагнозу дали смо у Захтеву за јавно изјашњење о томе да ли је „српскохрватски језик“ икад постојао и да ли су Срби икад говорили „српскохрватским језиком“, а овде је само понављамо.

Већ неколико генерација српских лингвиста и неких других српских интелектуалаца говори и пише о српскохрватском језику (језику који никад није постојао) и чак је српска лингвистика у Историји српског народа устврдила да Срби никад нису говорили срским језиком – до 11. века су говорили старословенским, а од тог времена до данас српскохрватским језиком. И тако и дан данас стоји на сајту Института за српски језик којим руководи др Срето Танасић.

НЕ ГОВОРЕ ОНИ ТАКВЕ ГЛУПОСТИ ИЗ НЕЗНАЊА, ВЕЋ ЈЕ РАЗЛОГ ЊИХОВОГ ТАКВОГ ПОНАШАЊА ДРУГАЧИЈЕ ПРИРОДЕ – ТАЈ РАЗЛОГ ЈЕ ОПАСНИЈИ ПО СРПСКИ ЈЕЗИК И СРПСКУ КУЛТУРУ ОД СВАКЕ ГЛУПОСТИ.  

Мило Ломпар је „дух самопорицања“ као културни образац српске елите одредио као порицање српства (српске националне идеје) било југословенством, комунизмом или данас европејством (тачније евроатлантизмом), при томе дао приказ спровођења хрватске културне и језичке политике у Србији, али се ограничио на период титоизма и његове данашње следбенике окупљене око Латинке Перовић. Он се није осврнуо на један веома битан, дугорочнији, узрок, а и чинилац преовлађујућег културног обрасца наше интелектуалне елите. Наиме, није разматрао претходни процес удаљавања српске грађанске елите од Српске православне цркве, као дотадашњег вишевековног духовног предводника српског народа, који је започет у другој половини 19. века, настављен у време владавине Карађорђевића када се већ претворио у отворени сукоб да би се по доласку комуниста на власт велики број интелектуалаца јавно или прикривено укључио у прогон српског свештенства и супростављање православљу и његово омаловажавње поставио као принцип понашања српске елите. Следствено таквом принципу ћирилица је посматрана као знак српског православља и „бизантизма“, те је се као неподесне српска елита масовно одриче и своја дела штампа на хрватској латиници. Већина данашњих академика и професора свих факултета у Србији и даље се руководи тим принципом и своје књиге и факултетске уџбенике штампа латиницом, јер, по њима „савремене потребе културе и науке и комуникације (с доминацијом латиничких култура) – учинили су да сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба.“ (Правопис српског језика, Матица српска, 2010, стр. 15). Зар се комуникације међу различитим народима и културама не обављају преко језика, па чему онда превођење са једног језика на други ако се то просто решава узимањем туђег (хрватског) писма? Зар Србија не може комуникацију са свим другим народима (и онима из бивше СФР Југославије) обављати ћирилицом, на свом, српском језику и на енглеском језику?[10]

Тај лингвистички ток спровођења хрватске језичке политике успостављен Новосадским договором из 1954. и данас влада српском културом и разара је исто онако како канцер разара здраво људско тело. За такав културни образац М. Ломпар оправдано каже: „Он је ту, дух самопорицања, најмрачнији покрет српске културе...“[11]

Тај „дух самопорицања“ је оно што се десило академику Павлу Ивићу кад је писао радове за Историју српског народа и од те заразне болести и данас болује већина српских лингвиста.

                  ТАЈ „ДУХ САМОПОРИЦАЊА“  ЈЕ РАЗЛОГ ШТО САНУ, МАТИЦА СРПСКА И АНУРС ИЗБЕГАВАЈУ ДА СВОЈЕ ОРГАНИЗАЦИОНЕ ДЕЛОВЕ КОЈИ СЕ БАВЕ НАШИМ ЈЕЗИКОМ И НАШОМ КЊИЖЕВНОШЋУ НАЗОВУ ПО НАШЕМ СРПСКОМ ИМЕНУ!

ТАЈ „ДУХ САМОПОРИЦАЊА“  ЈЕ РАЗЛОГ ШТО САНУ ИЗБЕГАВА ДА РЕЧНИК НАШЕГ ЈЕЗИКА НАЗОВЕ ПО НАШЕМ, СРПСКОМ ИМЕНУ!

Како се у временима ширења заразних болести (куге, колере..) у овим крајевима као једна од мера примењивао карантин препоручујемо држави Србији да све „заражене“  издвоји у један контумац (уклони са јавних функција) и предузме озбиљне мере излечења, разуме се, без икаквих притисака, само уз сагласност оболелих. У супротном, зараза се може толико раширити да доведе у питање и сам опстанак српског народа.

Крајем 19. и почетком 20. века српска грађанска елита (српски лингвисти као предводници) је за један од најважнијих својих задатака поставила борбу против православља и Српске православне цркве како би смањила и ако је могуће потпуно отклонила њен утицај на српски народ. Данашњим жаргоном речено: они су своју визију и мисију одредили као свој задатак да Србе удаље од Истока (православља и Русије) и привуку Западу (унији и римокатолицизму). Они су одлучили да нас отргну из ћириличке културе, из византијског круга и убаце у хрватску латиничку културу – одлучили су се за самоубиство наше културе. И скоро да су у својој намери успели.

Пишући о секти назарена и њиховој мржњи на православље, др Ђоко М. Слијепчевић каже: „У другој половини XIX века извршена је у Србији дубока духовна преоријентација. У духу рационалистичких и материјалистичких стремљења XIX века напуштени су наши исконски духовни и морални основи и широм отворена врата поплави тада модерних идеја и схватања. Према православној цркви и вери те идеје су биле изразито непријатељске. И црква и вера оглашене су за нешто преживело, застарело и, у новом времену, ником потребно (подвлачење Ђ. Ј.).“[12]

Даље Ђ. Слијепчвић каже: „Тек што је била успела, да бригу о одржању нације преда новој српској држави, чијем је стварању и изградњи и сама врло допринела, православна црква у Србији била је одбачена и нападнута од нових људи и идеја, које су донесене са стране и накаламљиване на нашу патријархалну средину, која није имала унутарњих предуслова, да из њих издвоји и узме оно што би нама, у то време, могло користити, а одбаци оно што није било за нас.“[13]

Ми додајемо и кажемо да САНУ, од како су у њу комунисти ушли и за почасног академика изабрали Јосипа Броза, шири мржњу на православну цркву и да су Александар Белић и другови једва дочекали сукоб Југославије са ИНФОРМБИРООМ (Русијом) како би наш народ од ћирилице и православља удаљили, а тиме, у ствари расрбили. Због православља академици и професори факултета и ћирилицу мрзе – па ћирилица је писмо православља. На нашим факултетима незнатан број професора своје уџбенике на ћирилици штампа. Да су академици атеисти или агностици, то би разумели – научницима је својствено да сумњају, а не да верују. Али мржњу на српску православну цркву не разумемо. А тек како да разумемо мржњу наших лингвиста на српску ћирилицу и како да разумемо да је САНУ на једвите јаде натерана да поштује закон о службеној употреби ћирилице. Да ли неко може да замисли да Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј уђе у САНУ, баш онако како су његови претходници улазили у Српску краљевску академију и да му се сви академици клањају, а понеки верујући (надамо се да и таквих има) и руку пољуби? Тешко да се то данас може замислити – но, до таквог времена САНУ  неће бити српска већ комунистичка, или масонска, или ко зна чија.

У свом интервјуу „о имену језика и речнику“ др Срето Танасић каже: „то је сад осврт уназад и накнадна памет, где видимо погрешку из заблуде, али та памет не може служити да сад ударамо по тадашњим нашим филолозима и интелектуалцима, пре свега требало би да нам буде наук за будућност – да се не одричемо својих темеља зарад неизвесних добитака, наук да своју језичку политику водимо, као део националне политике, у своме интересу.“[14]

Ми кажемо да су српски лингвисти све смишљено урадили – никакве заблуде ту није било, већ је то била смишљена намера српских лингвиста.

АКАДЕМИЈЕ, ПА И САНУ, ИНСТИТУЦИЈЕ СУ КОЈЕ СЕ БАВЕ СТРАТЕШКИМ ПРОБЛЕМИМА И ПИТАЊИМА У СВАКОЈ НАУЧНОЈ ОБЛАСТИ, ПА И У ЛИНГВИСТИЦИ. ТЕ ИНСТИТУЦИЈЕ СВОЈЕ ОДЛУКЕ ДОНОСЕ БЕЗ ЖУРБЕ, ПОСЛЕ ДУГОТРАЈНИХ ПРОЦЕСА РАЗМАТРАЊА И УСАГЛАШАВАЊА, И ИСТО ТАКО ИХ ПОСЛЕ УПОРНО И ДУГОТРАЈНО СПРОВОДЕ.

ЗА НЕПОТРЕБНУ ПРОМЕНУ ИМЕНА НАШЕГ ЈЕЗИКА (И ДР СРЕТО ТАНАСИЋ ТО КАЖЕ) СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ОДЛУЧИЛИ СУ СЕ БЕЗ ИКАКВИХ ЗАБЛУДА, СВЕСНО, СА НАМЕРОМ ДА СРБЕ УДАЉЕ ОД РУСА (ПРАВОСЛАВЉА) И ПРИБЛИЖЕ КАТОЛИЧКИМ ХРВАТИМА. ИСТО ТАКО СВЕСНО И НАМЕРНО ПОСЛЕ СУКОБА СА РУСИЈОМ 1948. ГОДИНЕ (ИНФОРМБИРООМ) ДОГОВОРИЛИ СУ СЕ СА КОМУНИСТИМА ДА У СРБИЈУ УМЕСТО НАШЕ, СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ УВЕДУ ХРВАТСКУ ЛАТИНИЦУ, ДА СРБЕ УДАЉЕ ОД ЋИРИЛИЦЕ И ПРАВОСЛАВЉА, ДА ИХ ПОЛАТИНИЧЕ И ПОЛАТИНЧЕ, ОДНОСНО ПОУНИЈАТЕ И ПРИБЛИЖЕ ВАТИКАНУ. СВЕСНО СУ УРАДИЛИ ОНО ШТО СКЕРЛИЋ НИЈЕ УСПЕО 1913. ГОДИНЕ.

И ЗБОГ ТЕ ЊИХОВЕ НАМЕРЕ СРБИЈА ЈЕ САДА САМО ИСТОЧНА ПРОВИНЦИЈА ХРВАТСКЕ ЛАТИНИЧКЕ КУЛТУРЕ ЈЕР ЊИХОВО ПИСМО ПРЕОВЛАЂУЈЕ НА ТЕРИТОРИЈИ НАШЕ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ.

У ЗАБЛУДИ МОГУ БИТИ САМО ДЕЦА И АДОЛЕСЦЕНТИ, АЛИ АКАДЕМИЦИ У ЗРЕЛОЈ ДОБИ ИЛИ СТАРОСТИ НЕ.

ПРИЧА О ЗАБЛУДИ СРПСКИХ ЛИНГВИСТА ЈЕ НЕМОРАЛНА, ЈЕР ПО СВОЈОЈ СУШТИНИ ПРЕДСТАВЉА ИЗБЕГАВАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ ЗА УЧИЊЕНЕ ГРЕШКЕ И ПРОПУСТЕ, И БЕЗОБЗИРНА, ЈЕР СУ ПОСЛЕДИЦЕ ТИХ ГРЕШАКА ПОГУБНЕ ПО СРПСКУ КУЛТУРНУ БАШТИНУ И ПО СРПСКУ КУЛТУРУ ДАНАС И У БУДУЋЕ.

А да Александар Белић није био ни у каквој заблуди кад је са комунистима договорио и спровео директиву ЦК КПЈ да се у Србији, и у Срба, српска ћирилица замени хрватском латиницом, да он није био имун на опаке работе, сведочи и његово фалсификовање приступне беседе Милана Решетара (написане и послате А. Белићу, јер је аутор био болестан када је 1940. године у Српску краљевску академију приман), чувене студије Најстарији дубровачки говор, у којој каже: „кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику увијек српски“, кад је ту ауторову тврдњу из штампане верзије својеручно избацио (Прилог 5).[15] То је, поред осталог о чему је говорио, о А. Белићу недавно саопштио академик АНУРС-а Слободан Реметић.

Са ставом др Срета Танасића да грешке (он каже: заблуде) пре свега треба да нам буду „наук за будућност“, „наук да своју језичку политику водимо, као део националне политике, у своме интересу“, у потпуности се слажемо – па и народна пословица каже: „Паметан се учи на туђим грешкама, а будала на својим“.

ЗАТО ПИТАМО:

Академика Слободана Реметића да ли је НАТО забранио АНУРС-у и њему лично да Одбор за језик којим председава носи српско име или је то одлука неког другог, можда неког нашег српског моћника или групе или клана моћника? Чија је то одлука и зашто је донесена?

Питамо и проф. др Дргана Станића алијас Ивана Негришорца (стварно исти човек, само у односу на већину других људи има и измишљено име – баш као што српски лингвисти за наш језик измишљају друго име да би наш језик био непрепознатљив) да ли је НАТО забранио Матици српској и њему лично (можда онда кад је порушио Жежељев мост у Новом Саду) да Одељење за језик и књижевност у институцији којом руководи носи српско име или је то одлука неког другог, можда неког нашег српског моћника или групе, или клана моћника? Чија је то одлука и зашто је донесена?

Питамо и академика Предрага Пипера да ли су НАТО или Европска унија забранили САНУ и њему лично (јер само њих и слушају, а глас српског народа не – у то смо сигурни) да Одељење за језик и књижевност чији је секретар носи српско име или је то одлука неког другог, можда неког нашег српског моћника или групе, или клана моћника? Чија је то одлука и зашто је донесена?

И питамо, на крају, др Срета Танасића који зна да „Срби нису имали никакву потребу да додају хрватско име уз име свог српског језика“ и зна да је за српске лингвисте наш језик „био и остао српски језик“, и зна да је „Речник – речник српског језика“ и зна да „погрешка из заблуде“ „пре свега требало би да нам буде наук за будућност – да се не одричемо“, да ли га НАТО или ЕУ или неко други (ЦИА, Билдрберг група, нека моћна међународна завереничка група..) спречава да пројекат израде речника нашег језика који се спроводи у Институту за српски језик којим он руководи зове по нашем, српском имену?

Са стране гледано, понашање наших, српских лингвиста, о питању непостојећег српскохрватског језика исто је као и оне бабе што је платила динар да у коло уђе, а сад би и много више платила само да из кола може да изађе, али су јој обе руке у коло уплетене.

 

*       *       *

 

                  Кад смо већ поменули академика Слободана Реметића (Прилог 5), ред је да кажемо да се у потпуности слажемо са његовим ставом да је ијекавица потребна и у домену стандардног језика, као и са ставом да уџбеници из српског језика и књижевности, националне историје и уметности у Републици Српској и Србији (додајемо и за све друге Србе у региону и дијаспори) треба да буду садржајно исти или приближни. И слажемо се да сви Срби ма где живели треба да имају један исти правопис на коме би писало: „На снази у Србији, Републици Српској, Црној Гори и у свим српским школама у региону и дијаспори“ и убеђени смо да ако Србија стане иза таквог става, то може да се оствари баш исто онако како се правопис немачког језика примењује и у Немачкој, и у Аустрији, и у Швајцарској.

Што се тиче става академика Слободана Реметића о „праву народа на властито име језика“ на које се позивају Бошњаци, опет упозоравамо српске лингвисте да се не баве правним питањима (то нека препусте српским правницима), већ да бригу воде о српском језику. Задатак српских лингвиста је да у нашој, српској лингвистици нашој, српској књижевности и нашој, српској култури и историји очувају целину српског језика. Кад су њихови претходници дозволили Хрватима да уз наш, српски језик додају своје национално име – то је био први корак у цепању нашег језика на два дела. Кад су потписали Новосадски договор, тад су прихватили да тим тад званим српскохрватским језиком говоре и Црногорци, и Муслимани и ови су тај потпис српских лингвиста озбиљно схватили и сад постоје и црногорски, и бошњачки језик. У правном поретку Црне Горе и Федерације Босне и Херцеговине ти језици су озакоњени и по међународном праву и Србија, и Република Српска ће то морати поштовати и на својим територијама бошњачкој и црногорској мањини обезбедити право да тај језик тако именују.

Ми не замерамо српским лингвистима што то не могу да спрече – такво је данашње време, а и неке грешке претходне генерације српских лингвиста неће се моћи у кратком року исправити.

Очување целине српског језика у лингвистичком смислу да су хрватски, бошњачки, црногорски и буњевачки само његове варијанте могуће је само кроз дуготрајан вишедеценијски рад на пројектима који би до у детаље приказали хиљадугодишњи развој српског језика (од времена наше писмености) и временске тачке издвајања поменутих „заперака“ (нека врста упоредних истраживања српског језика и тих „заперака“) уз услов да се европска и светска лингвистика “убеде“ у то. Веома тежак задатак – поготову због вишедеценијског пристајања на промену имена нашег језика. За тако нешто, чини нам се, требаће други и другачији људи од данашњих српских лингвиста. 

Бављење правним аспектом појаве више назива за наш, српски језик је донкихотовски посао који никад никакав резултат неће донети имајући у виду међународноплитичка и међународноправна ограничења, па на то ни наши правници не треба да троше време, а камоли лингвисти који о томе појма немају.

ПРАВИ И ЈЕДИНИ ПУТ ЈЕ ЗАХТЕВ РЕЦИПРОЦИТЕТА У ОДНОСУ НА, ДА ТАКО КАЖЕМО, „ВЛАСНИКЕ ЗАПЕРАКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА“, СУСЕДНЕ ДРЖАВЕ КОЈЕ СУ ДУЖНЕ ДА СВИМ СРБИМА ОБЕЗБЕДЕ УПОТРЕБУ ЋИРИЛИЦЕ, ЈЕР ЈЕ ТО ЈЕДИНА ЗНАЧАЈНА ЛИНГВИСТИЧКА РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ НАШЕГ, СРПСКОГ ЈЕЗИКА И „ЊИХОВИХ ЈЕЗИКА“. У СИТУАЦИЈУ ДА САДА САМО ТО МОЖЕМО ДА УРАДИМО ДОВЕЛИ СУ НАС АЛЕКСАНДАР БЕЛИЋ И ДРУГОВИ, И ПАВЛЕ ИВИЋ СА СВОЈОМ „КОНЦЕПЦИЈОМ ХИЉАДУГОДИШЊЕ ИСТОРИЈЕ СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА“ КОЈУ ЈЕ ПОДМУКЛО ПОДМЕТНУО У ИСТОРИЈУ НАШЕГ, СРПСКОГ НАРОДА (ВАЉДА ДА СЕ НЕ БИ ОБЕЗВРЕДИЛО ЊЕГОВО ЖИВОТНО ДЕЛО О ТОМ НЕПОСТОЈЕЋЕМ ЈЕЗИКУ).

АКО ТАКО НЕ ПОСТУПИМО, ЗА НЕКОЛИКО ДЕЦЕНИЈА СРБА СА ЗАПАДНЕ СТРАНЕ ДРИНЕ НЕЋЕ НИ БИТИ ИЛИ ЋЕ ИХ БИТИ ТЕК НЕКОЛИКО ПРОЦЕНАТА ОД ТАМОШЊЕ ПОПУЛАЦИЈЕ.

Значи српским лингвистима замерамо што не воде бригу о нашем, српском језику и нашој, српској ћирилици.

Ни они, ни ми не можемо утицати на то како ће Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Буњевци и ко зна ко називати наш, српски језик којим говоре, али ту истину морамо стално научној јавности саопштавати и доказивати (што се тиче права, ту је утицај политике и силе много већи и ту су проблеми друге врсте), и у науци ће се истина, ипак, уважити – па ваљда научници (српски лингвисти) у научну истину верују.

Но, српски лингвисти и даље јавно неистине (преваре, обмане, лажи..) о нашем језику и писму говоре и у књигама, уџбеницима, граматикама и правописима, те неистине понављају и шта се онда чуде шта се све са нашим језиком дешава?

О ијекавској верзији Правописа српског језика говорио је и др Драган Станић (Прилог 6)[16], и том приликом устврдио да ијекавицом чувамо „динарски тип културе и српство у Босни, Херцеговини, Хрватској, Црној Гори“ са чим се такође слажемо, јер би одрицањем од ијекавског изговора све што је тако изговорено и написано, препустили Хрватима да га баштине као своју културу.

Но ни академик Слободан Реметић ни др Драган Станић нису у својим уводним речима ништа рекли о неистинама (преварама, обманама, лажима) у Правопису српског језика о коме су говорили.

У нашем захтеву за изјашњење о неистинама у Правопису српског језика, Матица српска, 2010. из августа 2013. доказали смо које су све неистине (лажи, преваре, обмане) изнесене у поглављу „Измењено и допуњено издање Матичиног Правописа српског језика“, које је дато на странама 7. и 8. и неистине изнесене у поглављу I. ПИСМО Правописа (стр. 15-20) и указали на последице њиховог уношења у књигу која треба да је норма (правило) српског језика.

Доказали смо да је неистинита тврдња Правописца да је латиница (хрватска) друго српско писмо – она је историјски, лингвистички и правно писмо Хрвата.

           Доказали смо и да је неистинита тврдња да „савремене потребе културе и науке и комуникације“ захтевају употребу латинице (хрватске) – те потребе се задовољавају употребом енглеског језика и то тако раде и Хрвати (за то им је бескорисна њихова, хрватска латиница).

           Доказали смо да је неистинита тврдња Правописца о богатству двоазбучја и „суживоту двају писама у нашем језику“ – једина улога хрватске латинице у српском језику је да у нашем језику замени српску ћирилицу, јер лингвистичко правило је: за један језик – једно писмо и оно је небројено пута у историји језика потврђено.

           Нетачна је и тврдња Правописца да се у научним и стручним текстовима употебљава латиница (хрватска) – тамо се употребљава општа латиница препознатљива по словима qQ, wW, xX и yY.

НЕИСТИНА (ОБМАНА, ЛАЖ) ИЗГОВОРЕНА ИЛИ НАПИСАНА ЕКАВСКИ ОСТАЈЕ НЕИСТИНА И КАД СЕ ИЗГОВОРИ ИЛИ НАПИШЕ НА ИЈЕКАВСКОМ – ЗАР НИЈЕ ТАКО, ГОСПОДО ЛИНГВИСТИ?!

ДОК ГОД НЕИСТИНЕ (ОБМАНЕ, ЛАЖИ) О НАШЕМ, СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ ГОВОРИТЕ И ПИШЕТЕ ВИ, САМО ЈОШ ВЕЋУ ШТЕТУ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, И СРПСКОМ ПИСМУ И СРПСКОЈ КУЛТУРИ НАНОСИТЕ.

ЗАР НИЈЕ РЕД ДА ЈЕДНОМ ВЕЋ ПОЧНЕТЕ О НАШЕМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ ИСТИНУ, И САМО ИСТИНУ, ДА ГОВОРИТЕ?

 

 

*       *       *

 

НАШ СТАВ  О ИМЕНУ РЕЧНИКА НАШЕГ, СРПСКОГ ЈЕЗИКА

 

Нисмо били на састанку кад су пре десетак година српски лингвисти расправљали под којим именом да у будуће објављују речник нашег, српског језика, те не знамо који су их ваљани разлози навели да га и даље објављују под именом измишљеног језика који никад није постојао. Јавности је и списак учесника тог састанка и ток расправе недоступан баш као што су недоступна документа југословенске тајне службе, чувеног ДБ-а или тајна документа најчувеније тајне службе ЦИА-е. А та расправа и разлози одлуке која је донесена о имену речника нашег језика морала је бити доступна бар стручној јавности.

Но, из интервјуа академика Предрага Пипера из 2006. (Приог 4) и интервјуа др Срета Танасића дају се наслутити њихови аргументи да се речник нашег језика и у будуће објављује под називом Речник српскохрватког књижевног и народног језика.

Да размотримо онда те њихове аргументе.

Први аргумент који наводи академик П. Пипер кад каже: „Део пројекта југословенства била је и концепција српскохрватског језика“ заслужује да се о њему и прво изјаснимо.

Веома је важно знати да је тек Новосадским договором 1954. године формалноправно од стране САНУ, Матице српске и државе (тад републике) Србије за наш језик прихваћен назив „српскохрватски језик“ и да је то признање било у односу на три тадашње републике: Хрватску, Босну и Херцеговину и Црну Гору. У те три републике и Србији о томе је на највишем политичком нивоу извршено усаглашавање и донесене одлуке да се тако поступи – на нивоу републичких ЦК њихових комунистичких партија и на нивоу Социјалистичких савеза радног народа сваке републике (ове организације су настале 1953. из Народног фронта Југославије који је постојао од 1945. године). Александру Белићу и друговима тад је било познато комунистичко решење националног питања по коме су Македонци конституисани у народ, Црногорци одвојени из корпуса српског народа, Муслимани су такође, де факто, добили статус народа и било им је познато како је Независна Држава Хрватска на својој територији током рата 1941-1944. решавала српско питање. Из тих разлога и у политици, и међу српском интелектуалном елитом није могло бити илузија о томе да комунисти разбијају српски етнички и културни простор, а све под паролом борбе против великосрпског национализма. Александру Белићу и друговима биле су познате и комунистичке чистке српских националиста по Шумадији. Претходне, 1953. обема покрајинама Републике Србије (Војводини и Космету) комунисти су дали још већу самосталност у односу на републичку власт у Београду. Такав  концепт југословенства не може бити аргумент за правдање прихватања „концепције српскохрватског језика“, већ обратно аргумент да га је требало одбити јер је било јасно његово разарајуће дејство на српски национални идентитет и интегритет нашег народа и да је требало остати на концепту два језика – хрватског и српског (који су имали сваки своје писмо – латиницу и ћирилицу) како је одлучено 1943. и потврђено 1945. године у партијским руководствима комунистичке Југославије. Приговор да је ово „накнадна памет“ недостојан је научника јер свака историјска анализа је сама по себи, да тако кажемо, „накнадна памет“. Оно о чему се једино може расправљати је да ли су постојали услови и могућности за другачију одлуку. И оно најважније, кад наводи овакве аргументе, академик Предраг Пипер из лингвистике потпуно одлази у политику па овај аргумент само у тој области може нешто значити, а ништа не значи у расправи о научној основаности промене имена нашег, српског језика.    

Аргумент академика П. Пипера да се у Институту за српски језик истовремено воде „четири велика пројекта који имају за предмет српски језик (дијалектолошки, етимолошки, историјско-лексикографски и дескриптивно-нормативистички) и само један пројекат у чијем је називу задржан термин српскохрватски (Речник српскохрватског књижевног и народног језика) у суштини, по самој својој логици значи да и тај једини пројекат треба да има српско име – и ништа више он не може значити.

Најинтересантнији за анализу, са аспекта лингвистике, јесте аргумент академика Предрага Пипера да „решење да то буде речник српског језика“ има недостатак, јер иде „уз сужавање речничке грађе“ у смислу да више не би обухватао грађу из дела хрватских писаца. Овај аргумент има веома много мањкавости, чисто лингвистички посматрано.

Но, пре анализе овог, последњег аргумента академика Предрага Пипера, морамо изабрати концепт нашег језика који сматрамо научно исправним.

АКО ПРИХВАТИМО ДА СУ СРБИ ДО 11. ВЕКА ГОВОРИЛИ СТАРОСЛОВЕНСКИ И ДА ОД ТАДА И ГОВОРЕ, И ПИШУ СРПСКОХРВАТСКИМ ЈЕЗИКОМ (ОДНОСНО, ДА СРПСКИ ЈЕЗИК НИКАД НИЈЕ НИ ПОСТОЈАО И ДА ЊИМЕ НАШ НАРОД НИКАД НИЈЕ НИ ГОВОРИО), КАКО ТВРДИ ПАВЛЕ ИВИЋ И ШТО ЈЕ ЈОШ УВЕК И ЗВАНИЧНИ СТАВ НАШЕ ЛИНГВИСТИКЕ, ОНДА АРГУМЕНТ АКАДЕМИКА ПРЕДРАГА ПИПЕРА У ПОТПУНОСТИ СТОЈИ, ЈЕР БИСМО ТАД ИМАЛИ ДА ТАКО КАЖЕМО, „ОКРЊЕНИ, НЕПОТПУНИ РЕЧНИК У КОМЕ НЕДОСТАЈЕ ЈЕДАН ФОНД РЕЧИ“.

Аргумент академика Предрага Пипера који каже: „Уосталом, и са оваквом концепцијом и називом (речник српскохрватског језика – примедба Ђ. Ј) то остаје речник српског језика, али је и он више од тога јер обухвата и грађу из дела хрватских писаца“ је потпуно смушен ако се лингвистички посматра. Како се може рећи да је речник речник српског језика и још нешто више од тога, а да се не разјасни шта је то више од тога. Ако узмемо да је оно што је више од речника српског језика „грађа из дела хрватских писаца“ јасно нам је да академик Предраг Пипер сматра да српскохрватски језик постоји, а да српски језик никад није постојао или, можда, што имплицитно произилази, да је наш, српски језик само делић тог великог српскохрватског језика. ТАЈ АРГУМЕНТ АКАДЕМИКА ПРЕДРАГА ПИПЕРА ПОДРАЗУМЕВА ДА СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК ПОСТОЈИ ОД 11. ВЕКА И ДА ЊИМЕ СРБИ ОД ТАДА И ГОВОРЕ, И ПИШУ, А ДА СРПСКИ ЈЕЗИК НИКАД НИЈЕ НИ ПОСТОЈАО И ПРИПАДА ТАКВОМ КОНЦЕПТУ НАШЕГ ЈЕЗИКА. ТАЈ АРГУМЕНТ АКАДЕМИКА ПРЕДРАГА ПИПЕРА ПОДРАЗУМЕВА И ДА СУ ХРВАТСКИ, БОШЊАЧКИ, ЦРНОГОРСКИ, БУЊЕВАЧКИ БАШ ИСТО КАО И СРПСКИ, САМО РАЗЛИЧИТИ НАЗИВИ ЗА СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК КОЈИ ЈЕДИНО ЛИНГВИСТИЧКИ ПОСМАТРАНО ПОСТОЈИ. БАШ ТАКО И НИКАКО ДРУГАЧИЈЕ, ИАКО НАМ ОСТАЈЕ ПОТПУНО НЕЈАСНО ЗАШТО ОНДА АКАДЕМИК П. ПИПЕР НЕ ГОВОРИ О „СУЖАВАЊУ РЕЧНИЧКЕ ГРАЂЕ“ И ЗБОГ ТОГА ШТО ИЗОСТАЈЕ И ГРАЂА ИЗ ДЕЛА БОШЊАЧКИХ, ЦРНОГОРСКИХ И БУЊЕВАЧКИХ ПИСАЦА? ИЛИ ЈЕ ОН ПОДРАЗУМЕВАО ДА СЕ ГРАЂА ОВИХ ПИСАЦА И ДАЉЕ УКЉУЧУЈЕ У РЕЧНИК ИАКО БИ ОН ИМАО СРПСКО ИМЕ, А ДА СЕ ИЗОСТАВЉА САМО ГРАЂА ИЗ ДЕЛА ХРВАТСКИХ ПИСАЦА? ВИДИМО, ЗА ЈЕДНОГ АКАДЕМИКА, ПОСТОЈАЊЕ ПРЕВЕЛИКОГ СМУШЕНИЈА У АРГУМЕНТИМА КАКВО ИМЕ ДАТИ РЕЧНИКУ НАШЕГ ЈЕЗИКА!!!

ДРУГИ КОНЦЕПТ НАШЕГ ЈЕЗИКА ПОДРАЗУМЕВА ДА ПРИХВАТАМО СТАВ ФРАНСИСА КОНТА[17] ДА ЈЕ СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК (ОНАЈ ИЗ СЛОВЕНСКЕ ПРАДОМОВИНЕ НЕЗНАТНО ПРОМЕЊЕН У 6. И 7. ВЕКУ) И ПОСЛЕ 11. ВЕКА ОСТАО И БИО КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК СРБА ДО 18. ВЕКА, ТЕ СЕ ОНДА РАСПРАВА О РЕЧНИКУ НАШЕГ ЈЕЗИКА И ЊЕГОВОМ ИМЕНУ СВОДИ НА ЈАСНО ОДРЕЂЕЊЕ НАРОДНОГ ЈЕЗИКА СРБА, ЈЕР НИ У ЈЕДНОМ ОД МОГУЋА ДВА КОНЦЕПТА НАШЕГ ЈЕЗИКА У РЕЧНИК НЕ УЛАЗЕ РЕЧИ СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА. АКО ДАЉЕ ПРИХВАТИМО КАО НЕСПОРНУ ЧИЊЕНИЦУ ДА СПОМЕНИЦИ С КРАЈА ДВАНАЕСТОГ И ПОЧЕТКА ТРИНАЕСТОГ ВЕКА ПОТВРЂУЈУ ПОСТОЈАЊЕ НАРОДНОГ ЈЕЗИКА СРБА РАЗЛИЧИТОГ У ОДНОСУ НА ЈЕЗИК БУГАРА СА КОЈИМА СЕ ГРАНИЧЕ НА ИСТОКУ И У ОДНОСУ НА ЈЕЗИК ХРВАТА С КОЈИМА СЕ ГРАНИЧЕ НА ЗАПАДУ, ТАДА СЕ РАСПРАВА СВОДИ САМО НА РАСПРАВУ О ФОНДУ РЕЧИ ИЗ НАРОДНОГ ГОВОРА ЈЕР ЈЕ ВУК С. КАРАЏИЋ БАШ ТАЈ НАРОДНИ ГОВОР ПРОГЛАСИО ЗА КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК И ОД ЊЕГОВОГ ВРЕМЕНА ПИСЦИ НА ТОМ ЈЕЗИКУ ПИШУ СВОЈА ДЕЛА (ИЗВОРЕ ЗА ГРАЂУ РЕЧНИКА) УЗ ПРИХВАТЉИВУ МОГУЋНОСТ ДА СУ ДО ДАНАС ПИСЦИ „ИЗМИСЛИЛИ“ НЕКЕ РЕЧИ КОЈЕ СЕ У НАРОДУ НЕ КОРИСТЕ, ШТО НЕ МОЖЕ БИТИ ЗНАЧАЈНИЈЕ ПО ОБИМУ.  ВУК С. КАРАЏИЋ НИЈЕ СТВОРИО СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК (КАКО РЕЧЕ ДР СРЕТО ТАНАСИЋ) ЈЕР ПРЕМНОГО ЈЕ ТО РЕЧИ И ЗА ТАКО ВЕЛИКОГ ЧОВЕКА ВЕЋ СЕ САМО ИЗБОРИО ДА НАРОДНИ ЈЕЗИК СРБА (РЕЧИ ИЗ ЊИХОВОГ ГОВОРА ЈЕ СКУПЉАО) БУДЕ И ЊИХОВ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК. ДА ЈЕ ТАЧНО ДА ЈЕ ВУК С. КАРАЏИЋ СТВОРИО СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК, ОНДА ЈЕ, МОЖДА ЂУРО ДАНИЧИЋ И МОГАО „СРПСКИ РЈЕЧНИК“ ДА ПРЕДА ХРВАТИМА И ДА ОНИ САД ИМАЈУ НАМА НЕПОЗНАТИ ВУКОВ ТЕСТАМЕНТ (КОЈИ ЋЕ НАМ КАД ОДЛУЧЕ ПОКАЗАТИ) КОЈИМ ЈЕ ОН ТУ СВОЈУ ИМОВИНУ Ђ. ДАНИЧИЋУ ОСТАВИО ДА СА ЊОМ РАДИ ШТА ХОЋЕ – ОВАЈ КОНЦЕПТ СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК НЕ СМАТРА НИЧИЈОМ ЛИЧНОМ ИМОВИНОМ НИТИ ПРЋИЈОМ, ВЕЋ, У СУШТИНИ, НАРОДНИМ ЈЕЗИКОМ СРБА. ОВАЈ КОНЦЕПТ ПОДРАЗУМЕВА ДА И ДАНАС НЕМА ЛИНГВИСТИЧКИ ЗНАЧАЈНЕ РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ НАРОДНОГ ГОВОРА СРБА И ДАНАШЊЕГ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА. ОВО ЈЕ КОНЦЕПТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА КАО ШТОКАВСКОГ КАКО ГА ЈЕ ОДРЕДИО ФРАНЦ МИКЛОШИЧ. И НА КРАЈУ ОВАЈ КОНЦЕПТ ПОДРАЗУМЕВА ДА СУ ХРВАТИ ПОЧЕЛИ И ПРЕ СТВАРАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ ДА СЕ СЛУЖЕ СРПСКИМ КЊИЖЕВНИМ ЈЕЗИКОМ (КОЈИ ЈЕ НАРОДНИ ЈЕЗИК СРБА) ДОДАВШИ МУ УЗ СРПСКО И ХРВАТСКО ИМЕ, КАКО ТАЧНО НАВОДИ И ДР СРЕТО ТАНАСИЋ.

Ако прихватимо овај други концепт језика, онда нема никаквих лингвистичких препрека да у речнику нашег језика остане и сва грађа из дела хрватских писаца као и грађа из дела писаца исламске вероисповести (Муслимана, данас Бошњака) и из дела црногорских, и из дела буњевачких писаца. Такав приступ је научно коректан и лингвистички оправдан.

Но, имајући у виду политичка дешавања у 20. веку, односно досадашњу историју бивше Југославије, поставља се питање културне баштине свих до данас формираних народа који су у тој држави живели и који су међународно правно признати и који су данас „власници“ „заперака“ нашег српског језика.

Питање културне баштине неког народа је не само историјско и питање културе, већ великим делом и питање међународног права и међународне политике. Имајући све то у виду, сматрамо да све што је на нашем језику написано, без обзира како га је ко називао,  укључујући и све написано на „заперцима српског језика“ до 1992. године, односно до године распада бивше СФР Југославије на основу одлука чувене Бадентерове комисије, написано је на српском језику и отуда може да буде грађа Речника српског књижевног и народног језика. Одлуке те комисије уважио је и УНЕСКО и Конгресна библиотека у Вашингтону кад је бивши српскохрватски језик „поделила“ са граничном 1992. годином на српски и хрватски и препоручила свим светским библиотекама такву каталогизацију књига, часописа, новина... Подразумевамо да је др Срето Танасић (и српски лингвисти, и САНУ, и Матица српска..) спреман да свој став да су „Хрвати почели и пре стварања Југославије да се служе српским књижевним језиком (који је створио Вук С. Караџић) додавши му уз српско и хрватско име“[18] брани и одбрани пред европским и светским лингвистима и пред УНЕСКОМ. 

МИСЛИМО ДА ДРУГИ ИЗБОР И НЕ ПОСТОЈИ.

УНОШЕЊЕ ГРАЂЕ ХРВАТСКИХ, БОШЊАЧКИХ, ЦРНОГОРСКИХ И БУЊЕВАЧКИХ ПИСАЦА КОЈА ЈЕ НАСТАЛА ДО 1992. ГОДИНЕ И У СВИМ НАРЕДНИМ ТОМОВИМА КОЈИ БУДУ ОБЈАВЉЕНИ, ПОД УСЛОВОМ ДА СЕ У БУДУЋЕ ОБЈАВЉУЈУ ПОД СРПСКИМ ИМЕНОМ, ЈЕ ЈЕДНА ОД КЉУЧНИХ ПОЛУГА У ОДБРАНИ ЦЕЛИНЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У БУДУЋИМ ВРЕМЕНИМА!!!

ДРУГА КЉУЧНА ПОЛУГА У ОДБРАНИ ЦЕЛИНЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ЈЕ ПРИЗНАЊЕ НАШИХ, СРПСКИХ ЛИНГВИСТА ДА СУ СЕ ДЕЦЕНИЈАМА ПОИГРАВАЛИ ИМЕНОМ НАШЕГ, СРПСКОГ ЈЕЗИКА, ОДНОСНО ПРИЗНАЊЕ ДА „СРПСКОХРВАТСКИ“ ЈЕЗИК ЛИНГВИСТИЧКИ (НАУЧНО) ПОСМАТРАНО НИКАД НИЈЕ НИ ПОСТОЈАО. ТО ПОДРАЗУМЕВА И СПРЕМНОСТ ДАНАШЊИХ СРПСКИХ ЛИНГВИСТА ДА ТУ НАУЧНУ ИСТИНУ БРАНЕ ПРЕД „ВЛАСНИЦИМА“ „ЗАПЕРАКА“ НАШЕГ ЈЕЗИКА И ПРЕД ЕВРОПСКОМ И СВЕТСКОМ ЛИНГВИСТИКОМ.

Оно што се већ десило и што ће дуго времена трајати је да ће Хрвати због Даничићевог укључења Вуковог Српског рјечника у њихов Речник ЈАЗУ многе наше речи и даље сматрати својим што је великим делом последица и прихватања српских лингвиста да нашем језику промене наше српско име и деценијама употребљавају појам српскохрватски језик који је изведен из имена двају народа – Срба и Хрвата. И они ће тај језик називати по свом националном имену хрватским језиком иако је он по законима лингвистике српски језик. ТО ЈЕ СРПСКИМ ЛИНГВИСТИМА ЊИХОВА БОРБА ДАЛА (ПО ОНОЈ: „ТО ЈЕ НАМА НАША БОРБА ДАЛА ДА ИМАО ТИТА ЗА МАРШАЛА....) КАКО СЕ НЕКАД ПЕВАЛО И ТА ПЕСМА ЋЕ ПОТРАЈАТИ.

Но, поред Хрвата у будућности веома дуго (ово време је готово немогуће проценити) ће и Бошњаци, и Црногорци, и Буњевци наш, српски језик називати по својим националним именима бошњачким, црногорским и буњевачким. Но, то ама баш никакве везе нема са именом  речника нашег језика и научној (лингвистичкој) основи за његово именовање, већ само са културном баштином тих народа. И ОВА ПЕСМА ЋЕ ПОТРАЈАТИ.

АКО ЈЕ НАШ ЈЕЗИК СРПСКИ, ШТО И ЈЕСТЕ, ОНДА НИКАКВИХ ПРОБЛЕМА НЕМА ДА СЕ РЕЧНИКУ ТОГ ЈЕЗИКА ДА СРПСКО ИМЕ И ДА СЕ У ЊЕГА УКЉУЧИ СВА ГРАЂА НАСТАЛА НА ШТОКАВСКОМ ГОВОРНОМ ПОДРУЧЈУ ДО 1992. ГОДИНЕ БИЛО ДА ЈЕ ИЗ ШТОКАВСКИХ ГОВОРА, ИЛИ ИЗ КЊИЖЕВНИХ И ДРУГИХ ДЕЛА НАПИСАНА НА ТОМ СРПСКОМ ГОВОРУ.

Једино питање које треба размотрити је како се понашати са грађом из књижевних дела на „заперцима српског језика“ (хрватском, бошњачком, црногорском и буњевачком језику) која је настала после 1992. године. Позната нам је сујета српских лингвиста (за нас једнака сујети руководилаца пропалих предузећа), али им ипак препоручујемо да консултују правнике, специјалисте за међународно правна питања културне баштине народа. ПОГРЕШНО ПОНАШАЊЕ ПРЕМА КУЛТУРНОЈ БАШТИНИ НОВОФОРМИРАНИХ НАРОДА ПОСЛЕ 1992. ГОДИНЕ МОЖЕ СРБИЈИ КАО ДРЖАВИ СТВОРИТИ НЕПОТРЕБНЕ МЕЂУНАРОДНО-ПРАВНЕ И МЕЂУНАРОДНО-ПОЛИТИЧКЕ ПРОБЛЕМЕ КРОЗ ПОСТАВЉАЊЕ ПИТАЊА ПРИСВАЈАЊА ТУЂЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ.

АКО СУ БАШ ИСТРАЈНИ У ОДБРАНИ НАУЧНИХ ПРИНЦИПА НЕКА СРПСКИ ЛИНГВИСТИ И ГРАЂУ НАСТАЛУ НА ЦЕЛОКУПНОМ ПРОСТОРУ ШТОКАВСКИХ ГОВОРА ИЗ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА ОБЈАВЉЕНИХ ПОСЛЕ 1992. ГОДИНЕ УНОСЕ И У БУДУЋЕ ТОМОВЕ КОЈИ БИ СЕ ОБЈАВЉИВАЛИ ПОД СРПСКИМ ИМЕНОМ (ЗНАЧИ И ГРАЂУ ИЗ ДЕЛА ХРВАТСКИХ, БОШЊАЧКИХ, ЦРНОГОРСКИХ И БУЊЕВАЧКИХ ПИСАЦА) КАО ШТО РАДЕ ЕНГЛЕЗИ ПРИ ИЗРАДИ РЕЧНИКА ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА ИЛИ НЕМЦИ ПРИ ИЗРАДИ РЕЧНИКА НЕМАЧКОГ ЈЕЗИКА. ТО БИ БИЛО ИДЕАЛНО И НАЈБОЉЕ РЕШЕЊЕ – ТАКВА ХРАБРОСТ СРПСКИХ ЛИНГВИСТА БИ НАС ИЗНЕНАДИЛА И, МОРАМО ПРИЗНАТИ, ОБРАДОВАЛА.

ДА ПРИ КРАЈУ ОВОГ НАШЕГ ЗАХТЕВА ПРОБАМО ДА ОДГОВОРИМО И НА ТО КАКВЕ СУ ПОСЛЕДИЦЕ ПО БУДУЋНОСТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И СРПСКЕ КУЛТУРЕ АКО СЕ НАСТАВИ ОБЈАВЉИВАЊЕ РЕЧНИКА НАШЕГ ЈЕЗИКА ПОД САДАШЊИМ НАЗИВОМ (РЕЧНИК СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА), А КАКВЕ АКО СЕ СВЕ БУДУЋЕ ЊЕГОВЕ КЊИГЕ (ТОМОВИ) БУДУ ОБЈАВЉИВАЛИ КАО РЕЧНИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА, ОДНОСНО АКО СЕ РЕЧНИКУ ВРАТИ ИЗВОРНИ НАЗИВ ИЗ ВРЕМЕНА ПРИКУПЉАЊА ГРАЂЕ.

АКО СЕ ТАЈ РЕЧНИК И ДАЉЕ БУДЕ ОБЈАВЉИВАО КАО РЕЧНИК СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА ТО ЋЕ ЗНАЧИТИ:

-       Да су и сви други речници који се у будућности буду објављивали под именом речници српског језика, по својој суштини речници српскохрватског језика (тај речник је једини енциклопедијски речник у нас) и да су само делови или поновно штампање тог речника, а да ми речник српског језика и немамо и да српски језик, у ствари, и не постоји. То би била судбина и правописа, и граматика српског језика, јер језик је у фонду речи, а правописи и граматике само пишу о правилима тог језика. То би значило да ми само као и остали народи после распада СФР Југославије тај српскохрватски језик називамо по свом националном имену српским језиком, а они по својим националним именима. Дуги временски период (кроз, рецимо, само сто година..) потпуно ће чињенички потврдити такво гледање.

-       Да и у наредним томовима речника буде потпуно исти обухват грађе као и у протеклим деценијама, односно да он обухвата грађу само из српског народног говора и грађу из дела српских, хрватских, бошњачких, црногорских и буњевачких писаца. Било који други поступак је нарушавање принципа доследности. Овде постоји и озбиљно питање односа према културној баштини других народа, на што смо већ указали.

-       Да целокупну нашу културну баштину од појаве писмености у нас делимо са Хрватима, онако братски пола по пола као што смо прихватили да се име нашег српског језика промени у име произашло из имена двају народа – нас Срба и комшија Хрвата. Што бисмо исто тако са Хрватима пола по пола делили и баштину бошњачких, црногорских и буњевачких писаца је посебно питање и о том у следећим алинејама.

-       Да су замагљене до непрепознатљивости историјски доказане и потврђене чињенице о исламизирању Срба у току турске окупације наших етничких подручја и чињеница да потомци тих Срба данас себе називају Бошњацима, односно било би непрепознатљиво етничко порекло овог у 20. веку формираног народа. И непрепознатљиво да потомци тих Срба наш језик називају бошњачким.

-       Да су замагљене до непрепознатљивости историјски доказане и потврђене чињенице о унијаћењу (превођењу у римокатоличанство) нашег народа у Босни и Херцеговини, Приморју, Далмацији, Војној крајини и Славонији, односно на рубним подручјима према подручјима Ватиканског римокатоличанства, тј. подручјима насељеним Хрватима. И непрепознатљиво да су ти Срби донели штокавски говор на територију данашње Хрватске и да су Хрвати пре стварања Југославије преузели вуковски српски језик за свој књижевни језик, а касније кроз школство и обрзовање он је постао и њихов већински говорни језик док су њихови стари чакавски и кајкавски скоро нестали.

-       Да је Црна Гора, та српска Спарта, у ствари, српскохрватска држава, а познато је да је утемељена и као држава настала под окриљем Цетињске (првобитно Зетске) православне митрополије. И непрепознатљива би била чињеница да су после распада СФР Југославије и пада комунизма, црногорски комунисти, који су тамо још на власти, језик којим Црногорци говоре почели црногорским називати.

-       ДА СЕ ПОД СРПСКОХРВАТСКИМ ИМЕНОМ И ДАЉЕ ОБЈАВЉУЈЕ ГРАЂА САМО ИЗ НАРОДНОГ ГОВОРА СРБА (ДРУГА НИЈЕ НИ ПРИКУПЉАНА) И САМО ГРАЂА ИЗ ДЕЛА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА ЈЕР ОБЈАВЉИВАЊЕ ГРАЂЕ ИЗ ДЕЛА ХРВАТСКИХ, БОШЊАЧКИХ, ЦРНОГОРСКИХ И БУЊЕВАЧКИХ ПИСАЦА ВИШЕ НИЈЕ МОГУЋЕ ПОШТО БИ ПРЕДСТАВЉАЛО ПРИСВАЈАЊЕ ТУЂЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ, ОДНОСНО СРПСКА КУЛТУРНА БАШТИНА БИ СЕ ОБЈАВЉИВАЛА ПОД ИМЕНОМ ИЗМИШЉЕНОГ ЈЕЗИКА – КАКВА ДРСКОСТ И ЦИНИЗАМ НАЈВИШИХ НАУЧНИХ ИНСТИТУЦИЈА У ОДНОСУ НА СРПСКИ НАРОД!

-       ЈАСНО И КРАТКО РЕЧЕНО И У БУДУЋНОСТИ БИ СЕ НАСТАВИЛО РАСТАКАЊЕ СРПСКОГ ЕТНИЧКОГ БИЋА, СРПСКОГ ДУХОВНОГ И КУЛТУРНОГ ПРОСТОРА, А СРПСКИ ЈЕЗИК БИ СЕ СВЕО НА ЈЕЗИК САМО ОНИХ КОЈИ СЕ У ТОЈ БУДУЋНОСТИ БУДУ ИЗЈАШЊАВАЛИ КАО СРБИ.

-       НАСТАВЉАЊЕ ПРОЈЕКТА ОБЈАВЉИВАЊА РЕЧНИКА НАШЕГ ЈЕЗИКА ПОД ИЗМИШЉЕНИМ ИМЕНОМ ЗНАЧИЋЕ ВАШУ ПУНУ ОДГОВОРНОСТ ЗА СВЕСНУ РАДЊУ ИЗВРШЕНУ С НАМЕРОМ ДА СЕ УНИШТИ ЈЕЗИК (СРПСКИ), РЕЛИГИЈА (ПРАВОСЛАВЉЕ) И КУЛТУРА СРПСКОГ НАРОДА, А ВИ ДОБРО ЗНАТЕ ШТА ТО ЗНАЧИ.

АКО СЕ НАРЕДНЕ КЊИГЕ (ТОМОВИ) РЕЧНИКА БУДУ ОБЈАВЉИВАЛЕ ПОД СРПСКИМ ИМЕНОМ, ОДНОСНО АКО СЕ РЕЧНИКУ ВРАТИ ИЗВОРНИ НАЗИВ ИЗ ВРЕМЕНА ПРИКУПЉАЊА ГРАЂЕ И ОН БУДЕ РЕЧНИК СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА (Прилог 2 - Огледна свеска), ТО ЋЕ ЗНАЧИТИ:

-       Да прихватамо као истините речи великог песника: „Шта је речник ако не биографија језика, шта је биографија ако не читав живот језика, а шта је живот једног језика него животопис читавог једног народа и његове културе?”[19]

-       Да неће бити ни једне негативне последице по српску културу које смо набројали за случај настављања објављивања речника нашег језика као Речника српскохрватског књижевног и народног језика.

-        Да се Хрватима, додуше са вишедеценијским закашњењем, саопштава научна чињеница да су пре настанка Југославије за свој књижевни језик узели вуковски српски језик из околине Тршића.

-       Да се Бошњацима, Црногорцима и Буњевцима саопштава да говоре и пишу српским језиком, а да га називају по својим националним именима како Хрвати већ деценијама поступају.

-       Да се европској и светској лингвистици саопштава да после више деценија ћутања сада не пристајемо на крађу нашег, српског језика. Европским и светским лингвистима би се саопштило да поступамо по истом принципу по коме се језик којим се говори у Америци, Аустралији, Новом Зеланду и још неким државама именује као енглески језик, јер је то изворно језик Енглеза.

-       Да се поништава формално правно признавање појма „српскохрватски“ језик донесено у време комунистичке диктатуре када се оваква расправа о научној основаности тог појма није ни смела повести, а да ономе ко то питање отвори не буде уништена професионална каријера и можда, чак, да оконча као Милош Тривунац. То би значило да српски лингвисти постају стварно лингвисти, а наша лингвистика престаје бити политички инжињеринг и постаје наука.

-       ЈЕДНОСТАВНО РЕЧЕНО У СРПСКОЈ ЛИНГВИСТИЦИ ПРЕСТАЛО БИ ШИРЕЊЕ ЛАЖИ О „СРПСКОХРВАТСКОМ“ ЈЕЗИКУ КОЈИ НИКАД НИЈЕ НИ ПОСТОЈАО. ПОТПУНО ВИДЉИВО ПОСТАЛО БИ ПОИГРАВАЊЕ ИМЕНОМ НАШЕГ ЈЕЗИКА ОД СТРАНЕ СРПСКИХ ЛИНГВИСТА ТОКОМ ПОСЛЕДЊИХ НЕКОЛИКО ДЕЦЕНИЈА И ПРЕКО ИМЕНА РЕЧНИКА НАШЕГ ЈЕЗИКА БИ СЕ ТО И ВИДЕЛО: НАШ ЈЕЗИК СЕ НАЗИВАО СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ СВЕ ДО СМРТИ ВУКА С. КАРАЏИЋА – НЕШТО ПОСЛЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ, ПА ДО 1992. ГОДИНЕ НАЗИВАН ЈЕ СРПСКОХРВАТСКИМ ИМЕНОМ – ОД 1992. ГОДИНЕ ПА НАДАЉЕ ТАЈ НАШ СРПСКИ ЈЕЗИК ХРВАТИ НАЗИВАЈУ ХРВАТСКИМ (ДОДУШЕ ОНИ СУ ТО И РАНИЈЕ ЧИНИЛИ), БОШЊАЦИ БОСАНСКИМ, ЦРНОГОРЦИ ЦРНОГОРСКИМ И БУЊЕВЦИ БУЊЕВАЧКИМ, А НАШИ ЛИНГВИСТИ НИКАКО ДА ОДЛУЧЕ ДА ГА САМО СРПСКИМ ИМЕНОМ ЗОВУ.

-       ЈЕДИНА СТВАРНА ПРЕПРЕКА ДА СЕ РЕЧНИК НАШЕГ ЈЕЗИКА НАЗОВЕ ПО ПРАВИЛИМА ЛИНГВИСТИКЕ КАО НАУКЕ РЕЧНИКОМ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ЈЕСТЕ СУЈЕТА НАШИХ, СРПСКИХ ЛИНГВИСТА, ЈЕР ЋЕ ТАКВИМ ПОСТУПАЊЕМ БИТИ ПОТПУНО РАЗОБЛИЧЕНО И ОД САМИХ ЊИХ ПРИЗНАТО ДА СУ СЕ ДЕЦЕНИЈАМА ПОИГРАВАЛИ ИМЕНОМ НАШЕГ ЈЕЗИКА И ПОМОГЛИ У ПРИКРИВАЊУ ЊЕГОВЕ КРАЂЕ ОД СВИХ ОНИХ КОЈИ ГА НЕКИМ ДРУГИМ ИМЕНИМА ДАНАС НАЗИВАЈУ. НИЈЕДАН ЛИНГВИСТИЧКИ, НАУЧНИ АРГУМЕНТ НЕ ПОСТОЈИ ДА МИ СВОЈ ЈЕЗИК ПО НАШЕМ, СРПСКОМ ИМЕНУ НЕ ЗОВЕМО И РЕЧНИК ТОГ ИМЕНА, ЛОГИЧНО, ИСТО ТАКО.

*       *       *

 

Др Срето Танасић и као директор Института за српски језик и као лингвиста дугује српској јавности одговор, као онај који зна да „Срби нису имали никакву потребу да додају хрватско име уз име свог српског језика“ и зна да је за српске лингвисте наш језик „био и остао српски језик“, и зна да је „Речник – речник српског језика“, и зна да „погрешка из заблуде“ „пре свега требало би да нам буде наук за будућност“, на питање шта га то онда спречава да предложи да се тај  речник објављује под именом Речник српског књижевног и народног језика што, у суштини, произилази из његових тврдњи (оног што он зна)? И зашто нешто што зна не ради, већ истрајава у „погрешци из заблуде“?

*       *       *

 

Ове године ми, Срби обележавамо стогодишњицу Великог рата у којем се наш народ коначно ослободио туђинске, окупаторске власти и подсећамо се како су нас у том рату сурово и злочиначки нападали Аустро-Угари, па кроз неколико деценија Немачки рајх и онда опет кроз неколико деценија НАТО пакт у својој акцији „Милосрдни анђео“ и сваки пут после тих њихових „милосрдних“ посета наш главни град, Београд, разрушен је, а наша земља уништена и привредно уназађена па су нам биле потребне деценије да је поново обновимо. 

Но ми се и чудимо како се нама, Србима, десило да једини од свих народа у Европи доживимо да наша национална академија, САНУ, деценијама свесно и намерно разара наш језик, нашу културу и наш национални идентитет упорно спроводећи хрватску језичку политику, на чему, како смо у овом захтеву показали, и даље истрајава. Зар није доста што нас мало-мало па разарају и уништавају највеће и најмоћније светске силе, већ то ради и САНУ? Можда и она хоће нама, Србима да покаже колико је моћна и шта све може да нам уради – изгледа да још ни сами тога нисмо свесни?

И на крају, да се мало и нашалимо, кад је пола грађе за речник нашег језика објављено под измишљеним именом нашег језика: зар није ред и поштено да се друга половина грађе објави под стварним именом нашег, српског језика, а још и сам др Срето Танасић каже да је то исто!

С поштовањем.

 

На место поздрава: Писано у овом смутном времену да остане траг за сва будућа времена коме смо све о српском језику и писму писали и шта је ко радио кад је на власти био.

 

П. С.

Ако српски лингвисти не прихватају научне аргументе, већ истрајавају на политичком инжењерингу и речник нашег језика и даље измишљеним именом називају, држава (политичка власт) има морално право да из разлога национално одговорне идентитетске и културне политике обустави финансирање тог пројекта. Са тог аспекта смешно је свако помињање цена, кадрова и њихових плата и малих издвајања које наводи др Срето Танасић у свом недавном интервјуу.

 

У Новом Саду, 3 новембра 2014.

 

Мр Ђорђе Јањатовић[20]

Мр Бошко Брзић[21]

 

ДОСТАВЉЕНО

 

Филолошким факултетима и другим институцијама задуженим за бригу о српском језику:

Филолошком факултету Београд

Филозофском факултету у Нишу

Филозофском факултету у Новом Саду

Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу

Филолошком факултету у Косовској Митровици

Друштву за српски језик

Вуковој задужбини

 

Главним актуелним кривцима за разбијање српског језика на више језика и прогон српске ћирилице:

Господину Александру Вучићу, председнику Владе Републике Србије

Господину др Срђану Вербићу, министру просвете, науке и технолошког развоја

Господину Ивану Тасовцу, министру културе и информисања

 

Достављено и:

Српској Православној Цркви

Академији наука и умјетности Републике Српске

Српском националном савјету Црне Горе

Друштву чланова Матице српске у Црној Гори

Унији просветних радника Србије

Националном савету за културу

Влади Републике Србије

Председнику Републике Србије

Скупштини Републике Србије

 

Достављено и опозиционим политичким партијама

Достављено и средствима обавештавањa