Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА Одабрани политички списи (5) (1899-1943)

198 – 200

Средња Европа и Балкан
Време, 13. 07. 1940.

Проблем Средње Европе који већ деценијама занима светску јавност, долази, после берлинских саветовања, у нову фазу. И пошто је он најтешње везан за проблем целог југоистока Европе и Балкана, то је он за нас од првостепене важности у нашој двострукој улози: централне силе балканског полуострва и прве која је, не само у својој историјској прошлости него и у својој садашњости, културно, економски и политички најдубље ангажована у дунавском басену.
Сам проблем Средње Европе поставља се, прво по свом значају, као веза Запада и Истока Европе, те је као такав био вечито поприште не само културних него и политичких аспирација Запада према Истоку. У својој унутрашњој битности дунавски басен и са њим цела Средња Европа, појављује се као терен ривалства неколико малих народа настањених на овом подручју. После слома Хабсбуршке монархије, која је покушала да та ривалства потчини својим империјалистичким циљевима и својој експанзији на Исток, остали су ти мали народи без кохезије и трошили се у међусобним трвењима око водећих улога. Нису још далека времена недавне прошлости када је политика изолације Мађарске, упркос њеној географски предодређеној улози у средишту дунавског басена, сматрана као главни циљ политике једне групације сила под благонаклоношћу великих западних демократија, док је с друге стране рестаурација Хабсбуршке државе и саме династије била програм друге политичке групације, који је чак ушао у програм истих тих западних демократија као темељ нове Европе у случају њихове победе.
Народи Средње Европе најзад су, изгледа, дошли до сазнања да су њихова међусобна трвења само другима користила, и да су они не само позвани него и историјским догађајима принуђени да се међусобно споразумеју и једни другима приближе, јер ће судбина свих њих у великој мери зависити и од њихове способности за међусобно приближење и заједничку сарадњу. Политика добрих суседа показује се и овде као најбоља и у овом моменту најкориснија. На ту политику упућују не само све многобројне везе прошлости него и, још јаче и живље, све везе садашњости и будућности чије су основе, једном за свагда, дате у географској повезаности ових народа у дунавском басену и у надмоћно и претежно аграрној структури њихових држава. Но да би се наместо ривалства могла остварити политика споразума и сарадње, не смеју се затварати очи ни пред тешкоћама које се имају савладати, ни пред заосталим но још увек живим и активним схватањима прошлости која се код свију њих, више или мање, одржавају, ометају или чак прете и да осујете рад на споразуму.
Ту пре свега долазе извесне историјске аспирације и претензије, оглашене историјске улоге и мисије које су могле некад и постојати и имати своје разлоге, но са победом садашње револуције и револуционисањем Европе губе скоро сав свој реални смисао. Једно је извесно, да је стари принцип империјализма, у овим крајевима изражен у формули "раздели па владај", који се одржавао на ривалству појединих народа у спољној као и на трвењу појединих класа у унутрашњој политици, уступио место принципу уједињења и сарадње, како међу класама и унутрашњој тако и међу народима и групама народа у спољној политици.
Не мање важне чине нам се тешкоће које проистичу из стварних диференција које постоје код народа Средње Европе, и које се могу отклонити само искреним међусобним разумевањем и лојалним споразумом. У овом случају несумњиво је да је бивша Аустро-Угарска монархија у својој претенциозно култур-трегерској мисији, којој је придавала западно-европска обележја, успела да Балкану и свему што долази са Балкана, свему балканском па дакле целом балканизму и балканизацији, прилепи један печат и етикету нечег лошег, нечег супротног не само Западној Европи него Европи уопште и европској цивилизацији као таквој. То схватање, нетачно и у културно историјском и у политичком смислу, мора се једном из основа ревидирати, као што су и многа друга политичка и културна схватања бивше Аустрије, нарочито она која су се тицала српског народа као једног од балканских, самим историјским током ствари већ одавно изревидирана.
Тако се већ једном мора појмити да је култура Балкана, која је као синтеза културе старојелинске и хришћанске, у Византији и кроз Византију одржала се и владала и после пропасти римске државе и културе за читаву десетину и више векова, све до доласка Турака, дакле за време најтежег помрачења културе на Западу, да је та култура дала Балкану и балканским народима, па и нама балканским Словенима, културне основе и традиције далеко дубље и много старије од многих данашњих културних народа на западу Европе.
Балкан и балканска култура имају, дакле, несумњиве позитивне вредности, далеко веће и старије но што то борци против тзв. балканизма и балканизације хоће да знају. Да и не спомињемо значај Балкана пре турске инвазије - која је само прекинула развој али није уништила већ створену балканску културу, подвући ћемо само значај који су балканци стекли у својим многобројним сеобама испред турског ропства на запад Европе. А ти балканци нису били гола раја, него припадници виших културних слојева: трговци, занатлије, грађани; и само такви могли су они помоћи стварању читавог низа градова и градске културе у Средњој и Источној Европи, од Беча преко Угарске до Црног мора. Може се без претеривања рећи да баш том балканском уделу цела култура ових крајева има да захвали и своје основе и свој развој и полет. Само тако и може се објаснити да су градови Средње Европе, са толико балканске и словенске културне основе, могли тако брзо да приме и да асимилују у себи културне тежње Западне Европе 18 и 19 века, тако да се и српска новија књижевност и култура, као и румунска, стварају не у бившим српским и румунским државама него у Средњој Европи, којој дају и читав не мали број великих и највећих имена и за коју стоје и остају судбински везани.
То једино исправно сазнање морало би бити основ не само за правилно постављање проблема Средње Европе и Балкана, него и за његово правилно решење. Формула решења је чиста и јасна: што чвршћа сарадња између земаља Балкана и земаља Средње Европе, са унутрашњим преуређењем изведеним на темељима новог социјалног поретка. Тај блок централне Европе, у тесној вези са великим суседима, представљао би моћног чувара, носиоца и пропагатора европске цивилизације на Истоку и Југоистоку Европе, чији је он не само географско средиште него и органско срце и било.