Светислав Стефановић
СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА
Одабрани политички списи (7)

Проблем организације Средње Европе [1]

Југословенска стручна штампа, 24. 09. 1940.

"Могућност независног живота средње Европе

стоји или пада са идејом мађарске хегемоније",

Ferdinandy, M. Kozepeuropa, стр. 26.

Позната је реч негдашњег чешког политичара и вође чешког народа, Ригера, која је дуго времена била лозинка чешке политике до пре Првог светског рата: "Да нема Аустрије, требало би је измислити и створити". Ту лозинку заменила је Масарикова и његових следбеника борба за рушење и комадање Аустрије, да би се ослободиле живе националне снаге подјармљених народа. Удео српског и хрватског народа у тој борби на рушењу Аустрије несумњиво је један од највећих и најодлучнијих. Ово нарочито после слома мађарске револуције 1848-ме и позније нагодбе Мађарске са Аустријом, када је стварањем Двојне монархије мађарски народ, од вечитог борца и рушиоца Хабсбурговаца, претворен у компањона те исте монархије на експлоатисању осталих народа у њеном саставу.

На тај начин створен је у средњој Европи систем аустро-мађарске хегемоније, наместо једино могућег система координације свих националних снага у овом подручју које се, углавном, поклапа са подручјем Дунавског басена. Како те хегемонистичке претензије ни данас, после свих искустава, нису сасвим замрле но им се траже чак и оправдања у новоствореном стању, потребно је скренути пажњу да су баш те хегемонистичке претензије, у којима поједини политичари и историчари хоће да виде једино могуће решење компликованих народних односа у овом делу Европе, биле оне које су, може се рећи, и кроз ранију историју непосредно пред Први светски рат, онемогућиле консолидовање овог подручја и његово разумно и правилно усклађивање, о чему смо, мало испред овог чланка, више пута писали. Те претензије биле су управо оне које су довеле до пропасти Двојне монархије и до напуштања, од њене стране, оне велике историјске мисије коју је она у овом подручју имала да оствари и да од њега направи језгро једне истински нове и боље Европе, не само средње него и остале. Та мисија могла се остварити не на принципу хегемоније једног или два народа над осталима, него само на принципу координације, сарадње и заједнице свих, тим пре што су народне групе овде приближно подједнако јаке, или бар такве да нема таквих мањина које би биле безвредносне. Та мисија на чијем је неиспуњењу пропала Двојна монархија, остала је као једно велико и судбоносно наслеђе свима народима који су изашли из њеног оквира и нашли се, с једне стране, пред новим задацима организовања сопствених националних држава а, с друге стране, пред задатком организовања једне заједнице свих настањених народа у овом подручју, који су не само географски и историјски него и економски и културно упућени на ту заједницу.

Мора се признати да су се државници ових нових држава показали недорасли да правилно реше тај проблем, проблем наслеђа Двојне монархије. Ситни егоизми, често ситне амбиције појединих народних вођа, побеђивале су над вишим интересима заједнице. Егоистични прохтеви расли су потхрањивани страним утицајима чији је главни циљ био одржати несклад у овом подручју, да би се дисхармоније на југоистоку Европе могле искористити у интересу сопствених аспирација појединих великих западних демократија. Тако су стварани планови о рестаурацији Хабсбуршке монархије, затим о стварању велике католичке државе у центру Европе, подржавани моћним средствима пропаганде западних демократија. Томе су помагале разне дисхармоније у самом овом подручју. Кобна негативна и негативистичка политика г. Бенеша, који је имао само један циљ: елиминисати и заокружити Мађарску упркос њеном историјском и географском положају у Дунавском басену. Усто, великорумунске амбиције г. Титулескуа, подупиране читавим системом историјских извитоперавања од стране г. Јорге, који је целу своју науку и ерудицију ставио у службу једном неодмереном и неоправданом шовинизму. Не мање су, и то треба такође искрено рећи у интересу наших пријатељских односа са Мађарима, за које се најбоље воље и одлични духови и с једне и с друге стране искрено залажу, разне, често врло алармантне акције мађарског ревизионизма, потхрањиване све до скора нарочито од стране енглеских и француских политичара и политичких група, као лорда Ротермира и других.

Чешка и Румунија, после искуства које су претрпеле са том својом хегемонистичком политиком - Чешка губитком своје независности, Румунија губитком велике територије - остало је  сада да Мађарска, задовољена у својим оправданим ревандикацијама, нађе свој прави пут и свест о својој улози и правилном односу у овом подручју. Апстрахујемо од оних турбулентних елемената којих има свуда, нарочито у овим немирним временима, и који ће, негативни и разорни, наћи увек подршке у негативним и разорним тенденцијама којих је, нарочито сада, пун свет. Знамо да у Мађарској има пуно конструктивних снага, свесних и улоге мађарског народа међу другима у овом делу Европе и његовог реалног односа који је, стварањем Трећег Рајха и укључивањем Аустрије у Рајх, из основа и битно измењен. Том историјском чињеницом мислимо да су, једном за свагда, отклоњене и све хегемонистичке аспирације појединих народа у овом крају Европе. Наместо начела хегемоније, пропалог са пропашћу Двојне монархије, дошло је начело координације и усклађивања, које, правилно схваћено и реализовано, може бити велика историјска прекретница не само у политичкој историји Европе и њених народа него и темељ једног новог погледа на свет, велтаншаунга, једне нове културне оријентације човечанства.

Пред тим великим перспективама и задацима, многи мали и велики егоизми морају устукнути. Ако једном победи свест да је крај завлађивању једног народа над другим, и да је дошло време за усклађивање свих, бар европских народа, у једној општој европској заједници, не на бази неких разорних или тајних интернационала, него на здравим животним и расним вредностима свих народа; место постављања једног народа изнад других, једно складно поређивање народа једних поред других, у једној правој заједници народа, битно друкчијој од лажног и камуфлираног и стога већ пропалог, Друштва Народа, онда ће и у овом подручју Европе доћи до крајњег смирења и до конструктивне сарадње свих народа на добру, и сопственом и целог човечанства. То, а не шовинистичке претераности ма где биле, то је и највиши циљ новог национализма и зато и сваког правог новог патриотизма.

Наставиће се.