Светислав Стефановић
СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМA
Одабрани политички списи (8)

О демократији...

Монархијске демократе!

Република, 12. 08. 1920.

                Већ смо више пута истакли да је демократија једна идеја и творевина републике, и с овом у најтешњој вези, управо у таквој вези да се демократија не може замислити без републике, иако република може без демократије. У историји је било и недемократских република, република олигархијских, феудалних, аристократских. Али у светској историји није позната ни једна демократија без и ван републике. Модерна демократија још мање него демократија старог света. У старом свету демократија је била ужи појам, и садржавала се у републици. Данас је демократија шири појам и она премаша границе републике. Република је један нижи степен, преко кога се иде правој демократији, но преко кога се мора ићи, који се не може обићи.

                Из те интимне везе демократије и републике јасно је да свака демократија, била она грађанска, радничко-социјалистичка или сељачка - мора примити републикански облик владавине као први свој постулат. Тако су и учиниле и чине све модерне демократије у свету: грађанска демократија Северне Америке, радничка демократија свих нијанси у целом свету, па и сељачка демократија, уколико су се сељачке демократије изјасниле за демократску владавину.

                Тај политички аксиом покушало се само код нас извитоперити, исфалсификовати. Само код нас покушан је један јединствени, балкански специјалитет, стварањем монархијске демократије! Било је код нас у политичком животу свакојаких фалсификата, али оваквог као овај није досад било. И та јединственост треба да се запише и нагласи.

                Монархија значи власт једнога, демократија значи власт народа. Овај балкански специјалитет покушава да од тога двога, што једно друго апсолутно искључује, створи једно цело! И где ће један владати а цео народ слушати, и где ће цео народ владати а један слушати. Тог примера нема на свету. Ни Енглеска, којом наше политичке вође бране све своје полтронерије, не показује таквог примера. У Енглеској нема ни једне странке која би било по имену било по суштини била демократска. Код њих се еволуција политичке свести завршила са либерализмом и административном самоуправом. Даље се није отишло. А то је још јако далеко од демократије. Хоће ли и Енглеска од данас и Енглеска од сутра остати на том, то је питање. Еволуција политичке свести је тамо врло спора, што се најбоље види на радничком покрету у Енглеској. Иако највећа и најјача радничка организација на свету, радничка странка у Енглеској нити је стварно онај фактор у политичком животу те земље, који њеној снази одговара, нити има онај утицај на реформу друштва који би имала када би својом организацијом спроводила не само своје сталешке интересе него и политичке идеје модерног демократског социјализма. Али ни за кога ко иоле познаје Енглезе не може бити сумње ни у то да, ако се политичка свест енглеског народа развије до демократизма, он се неће устручавати да прихвати облике републике као што су учинили они исељеници енглески који су стварали северно-америчку федерацију република! На сваки начин сумњамо да ће Енглези примити наш балкански специјалитет и покушати да постану - монархистичне демократе.

                За ово смо били способни само ми, и то три странке које су, изгледало је, биле одиграле и завршиле своје улоге у политичком животу Србије, и које су, у белом плашту невиности, покушале да се повампире у Југославији. Самостални радикали, који су живели од политичког капитала Радикалне странке, бојали су се да узму себи име - демократије, бојали се да се не одвоје сувише од радикалске традиције од које су живели, и да не оду сувише далеко ако се демократизирају. Либерали су у служби реакције давно били квитирали и са својим либерализмом, а већ о демократизму нису смели ни сањати. Напредњаци су већ били толико ноторни назадњаци, да су још само унатрашке умели ићи, као лојални људи чије су главе биле окренуте само власти а леђа народу.

                И сад те три странке хоће да носе демократизам Југославије! Не узеше ни име либерала, што би колико толико личило и одговарало монархији; ни име напредњака, на пр., у страном облику: прогресиста, што би могло изгледати као искрена тежња ка прогресу, у оквиру монархије. Него, баш: демократе! Самостални радикали који су се бојали демократије; либерали који су били напустили и либерализам; и напредњаци који су били окренули леђа сваком прогресу, то све наједанпут иде даље од радикалних дисидената, даље од либерализма, даље од прогресиста; то наједанпут постаје демократа!

                И, наравно, пошто Самостални радикали нису радикали, ни либерали либерали, ни напредњаци прогресисти, пошто им је свима промена имена лака као и промена принципа, то им је трансформација сасвим лака. И тако у Демократској странци имате радикале који нису радикали, либерале који нису либерали, напредњаке који нису прогресивни. И то све хоће да буде демократ. И то све још хоће да му се верује да је демократ! И хоће да служи и двору и народу. И не сме ни да помисли на републику која је једини пут демократији! И хоће да служи и својој кеси и народној. И хоће још сто немогућности и незграпности да премаже фарбом и да превари свет. И сто акробатлука и пајацлука политичких хоће ови људи да врше у овом циркусу који су направили од Југославије. Демократија је у Југославији добила своју најгаднију, своју кловновску карикатуру. Она је постала монархијска!

205 - 208

Криза демократије - наступ корпоративног система

Време, 13. 08. 1934.

                 У једном београдском часопису, у једној стилски вештој и реторски сјајној али садржајно књишкој и недокументованој хроници, лишеној сваког непосредног посматрања и гледања у догађаје и творачке или деструктивне силе које рију утробу модерног друштва (види С. К. Гласник од 16. јула тек. год.), у којој се критикује корпоративни систем, читамо, из пера једног идеолога наше бивше демократије, ову апологију демократији:

                 "Демократија има за собом, баш у том озлоглашеном XIX веку, низ епохалних творевина. И не зна се шта је садржајније у том веку: да ли изградња великих нација, као што су Француска или Енглеска, и оног што су оне човечанству дале кроз тај век у полету слободне мисли; да ли истински реализам - материјални и духовни - малих северних народа; да ли снага оних стихијских покрета с којима је демократија преображавала Европу и Нови свет, стварајући велике, слободне нације из испарчаних племена и провинција. Та стихијска снага не извире из овог или оног пролазног механизма демократије, него из природног човековог захтева да у опредељењу своје судбине и он има реч. А тај захтев растао је и рашће, упркос свима искушењима кроз која слободна мисао пролази. Опојност тих осећања и величина дела демократије, створила су читав мит од те стихијске снаге: уметници су се њоме надахњивали за своје највеће апотеозе, идеолози су морали да заврше патосом, а пропагатори и фразом. Наишла је поплава крупних а празних речи, штетна као свака поплава, али и пролазна. Међутим, код данашњих, на брзу руку импровизованих, антидемократских поредака, вербализмом се не завршава, њиме се почиње."

                Чак и кад би цела та апологија, или, управо, апотеоза демократији, била тачна, и када би све епохалне творевине, које јој се приписују, биле заиста њене и само њене, ипак то не би било никакво оправдање да се систем демократије и даље одржава ако му је стварно прошло време. Ни најсјајнији системи прошлости, ако су једном одиграли своју улогу, не могу се одржавати за будућност, иначе бисмо и сад још имали Душаново царство, или Римску империју, и тд.

                На жалост, цитирана апологија, колико је вербалистички привлачна толико је садржајно нетачна. Ако се дубље загледа и анализира, видеће се да је у њој колико фраза толико и нетачних тврдњи. Једна од најнетачнијих је тврдња да је демократија створила велике европске нације. То је један од уобичајених лапсуса оних људи који ствари живота посматрају кроз књиге и књишке формуле, не баш живим очима, а још мање очима духа. По тој и сличним тврдњама народи би били неке мртве, аморфне, пасивне масе, које би тек систем демократије активно уобличавао у нације. Ништа погрешније.

                 Народи су живе, активне силе које живе по својим биолошким, расним и социјалним суштинама, силе које у својој еволуцији пролазе кроз разне привредне и политичке системе. Историја их је забележила читав низ. Ти системи се мењају, замењују и смењују, али народ, нација, поставши то једном, траје и живи вечито, и преживљује све те системе, па ће преживети и демократски, или га је већ преживео ако је овај завршио своју историјску улогу. А та улога демократије неоспорно је завршена. Она се заиста завршила у вербализму, у речима које су изгубиле садржину али су задржале значење, или боље рећи, значај свршетка, нечег свршеног и завршеног. Ако нови, корпоративни систем почиње чак и вербализмом, он, ипак, почиње своју епоху, и вербализам има, у том случају, значење Слова, Речи, Логоса, који је у почетку свега стварања, оне идеје-силе, која је у почетку само идеја да би постала сила и, остварујући се, преобразила свет. Да смо у епохи таквих идеја-сила јасно је сваком мисаоном човеку, већ по множини таквих идеја-сила које се јављају у свету.

                 Све, дакле, и да је демократија имала ту улогу која јој се приписује, она би имала да добије своје место у историји не више у активном друштвеном животу. Али то апологизирање демократији не само да је претерано него и у основи нетачно. Проста је историјска нетачност и груб анахронизам, на пример, да је демократија створила велике европске нације. Све велике нације створене су пре појаве, чак пре и најранијих појава демократије у историји, а далеко пре њеног победног наступа у историји - у великој Француској револуцији. И сама француска нација створена је пре француске демократије, а далеко пре Француске револуције. То још више важи за енглеску или за шпанску, још далеко више за немачку нацију, у чијем стварању демократија није играла баш никакву улогу, као ни у стварању највеће словенске нације - руске, која је створена пре угушивањем свих демократских тежњи него победом ма и најскромније од њих.

                 Кад смо већ на том питању, не можемо пропустити а да се не задржимо на мишљењу чувеног историчара и активног друштвеног и политичког хроничара савремене Европе, великог италијанског научника Гуљелма Ферера, чија ми је "Историја величине и пропасти Рима", не само стилски него и садржајно и по концепцијама далеко значајнија од Момзенове. Фереро је, осим тога свог капиталног дела, дао и читав низ сјајних, стилских и идејно раскошних студија, есеја и чланака о проблемима модерне Европе. Уз то, Фереру се не могу предбацити антидемократске политичке концепције. Па ипак, у свом делу "Пропаст античке цивилизације", Фереро указује како демократске идеје и покрети старог Рима, изражени у идеји републике, нагрижу и најзад руше ауторитет државе, изражене у идеји монархије, рушећи, уједно, и целу културу и цивилизацију античког света. Демократија се ту приказује као декаденција државе и културе. На Истоку, где се идеја монархије ипак одржала, пропаст античке цивилизације није била тако потпуна као на Западу од III века на овамо. Фереро повлачи паралелеу између Европе III века и ове садашње, и налази, као што су то нашли и други, многе фрапантне сличности. У кризи модерне Европе и њене цивилизације он види поновљену кризу културе античког света, и у победи демократских идеја и покрета, зачетих Француском револуцијом, он види, не стварање нације нити какве друге епохалне демократске творевине, него, просто, претећи слом и распад европске цивилизације која, кроз све облике диктатура, тражи повратак ауторитета и спас државе против разорних и дегенеришућих сила демократије.

                Не морамо у свему да прихватимо Ферерова мишљења, ма колико се приклањали и величинии његове ерудиције и заводљивости његовог стила. Али га наводимо само као против пандан цитираној апотеози демократији нашег писца. Стихијска снага демократије, као и толике друге стихијске снаге - поплаве, пожари, буре и слично, на сваки начин није она конструктивна снага која једина има позитивне вредности у еволуцији људског друштва и у политичкој историји народа. У својој најбитнијој и најкарактеристичнијој тенденцији, егалитарској, она стварно дејствује нивелизаторски и, поред сталних својих пратилаца, корупције и демагогије, повлађује стварању медиокритетских вредности, као и отклањању и уништењу свих виших или изузетних вредности, као што у свом бићу негира сваки ауторитет и сваку власт изнад и изван власти гласачке гомиле.

                Као што, дакле, демократија није имала никаквог битног и конструктивног удела у стварању великих нација, не може се тврдити да их је имала и у стварању наше нације. Наш народ се стварао под влашћу Немањића, и под влашћу и за време турског ропства, и под влашћу Хабзбурга, и под деспотским апсолутизмом Милоша Обреновића. Он је све те режиме поднео и преживео, па може и режим демократије, јер су то само спољашње, пролазне форме његовог живота, док је народ вечан, променљив као и све живо, али непролазан.

                Демократија ни у својој суштини, ни у својим облицима, није никаква ни тековина ни животна потреба нити словенске расе уопште, нити српског и југословенског народа посебно. Она чак и није ни историјски условљена, што најбоље показује историја и садашња стварност руског народа. Демократија је у својим постојећим облицима продукт Запада, и тамо већ истрошен и дотрајао, те нам ни као импорт не може нарочито да импонује, нити видимо разлоге за њене апологије и спасавање. У сваком случају, ако се има да бира између народа и његова добра, и демократије и њеног спасавања, за нас има само један избор: народ и његово добро!

                Најзад, демократије су, управљајући око 100 година Европом, довеле до таквог хаоса да - сем малих северних држава, које не узимамо у обзир - нигде више нема истински демократског режима, но су дошли режими диктатура, из којих се постепено и с порођајним тешкоћама, али поуздано, формира један нов систем, корпоративни систем, о коме се не може и не сме судити књишки, него га, пре свега, треба непосредно упознати и проучити.

208-209

Између идеолошких и фразеолошких фронтова

Вихор, 09. 01. 1936.

                Пошто се парола народних фронтова брзо и дефинитивно дискредитовала, и шпанским крвавим догађајима демаскирала као завера јудео-масонска и комунистичко-анархистичка, против пробуђеног национализма тражена је нова згодна парола која би даље служила за маскирање тајних сила, организованих против отворених и јасних тежња и захтева појединих народа. Таква парола успешно је нађена у магловитој фрази о идеолошким фронтовима и о опасности ако би се свет поделио у таборе према идеолошким обележјима. Као да, на пример, демократски и антидемократски фронт нису, такође, идеолошки, и као да подела света на демократске и недемократске државе није исто тако идеолошка.

                Кад се, дакле, у демократским круговима виче против поделе света на идеолошке фронтове, не може се предвидети да у том има, с једне стране, много маскиране симпатије (маскиране из интереса и још више из страха) према бољшевизму, док се, исто тако, маскира страх према обнови национализма и сталешкој организацији државе која замењује стари партијско-политички парламетарни систем. Проблем се, дакле, поставља хоће ли између бољшевичке и националистичке идеологије, које пред нашим очима врше најдубље промене у структури државе и друштва, хоће ли између тих нових идеологија које се очевидно сукобљавају али још извесније доносе нове облике друштвеног и државног уређења, хоће ли, дакле, међу тим новим, мање или више радикалним променама структуре, моћи да се одрже, у ком било облику, старе форме парламентарне партијске владавине која се сумарно још назива режимом демократије, иако је и по форми и по садржини тај систем не само престарио него и неповратно умро.

                Ако је Француска револуција паролама једнакости свију људи срушила средњевековне сталеже, тако се сада, по закону историјске еволуције, ослобођени сталежи, ослобођени средњевековних стега - наследства, кастинске поделе, подвојености, и тд. - и добивши сасвим нове облике у задружним организацијама, у корпорацијама и синдикалним удружењима, јављају у сасвим новој улози у историји света, да учине крај чисто индивидуалистичком добу људске историје, карактерисаном у тзв. слободној конкуренцији, слободној трговини у области материјалној, у слободном мислилаштву и слободном зидарству у области духовној

                Тако су, у ствари, пароле демократије, које су у ствари пароле економског и духовног индивидуализма, све јасније приказују као фразе без садржине, као речи које су изгубиле свој значај. Кога још данас, после свих искустава изборних система било којих демократских држава, појединих или свих заједно, кога могу још обмањивати речи о "вољи народној", када знамо како се и на које све начине та воља фалсификује и извитоперава? Или парола о владавини већине, када знамо како се све те већине стварају, и да у ствари нигде нису истинске већине, поред тога што поред принципа већине постоји бар теоријски и право мањине које се мора респектовати, иначе се принцип већине претвара у злоупотребу власти по оној народној изреци: ко је јачи, тај тлачи. О другим паролама демократије - као, на пример, о слободи мишљења, о слободи збора и договора да и не говоримо, јер су баш све те пароле, некада лозинке демократије, постале баласт за све демократије, које се све и свуда труде да што више ограниче слободу мишљења, речи и слободу збора и договора, проглашујући свако супротно мишљење од владајућег као антидржавно, не само у демократијама балканским него, како видимо, и у прослављеним демократијама западно-европским.

                Док се демократија претвара све више у празну фразеологију, идеолошки фронтови значе све више позив народима за тражење нових путева, нових облика и нових садржаја социјалног и културнога (...)[1] система производње у економској области живота. Све у свему, идеолошки фронтови су натерали и најзастарелије фразеологије демократије, да ставе пред себе проблем који се. први пут у историји човечанства. поставља овако акутно пред човека: проблем заштите малог човека и проблем рада као мерила свих социјалних и културних вредности. Чак и енглески конзервативци морају да се баве (... дијом)[2], па ће бити принуђени и на промену социјалога законодавства, које је већ увелико спроведено у националистичким државама кроз нове облике законодавне и извршне власти, и које и експерименат народног фронта у Француској покушава да спроведе кроз саме облике парламентаризма, са резултатима чији је крајњи ефекат за сад још тешко предвидети.

                На сваки начин то је прави проблем истинске демократије: подићи малог (... дног)[3] човека  народне масе на један виши и бољи ниво живота, а не обмањивати га празним фразама о његовом суверенитету, израженом једном у четири или пет година, у бројном односу, обично и по правилу фалсификоване изборне већине. Реч је, дакле, о демократији квалитета која наступа у историји човечанства према демократији квантитета која одлази у прошлост.