Редакција
Песници из српског расејања
Саша Мићковић
Париз
Стрељање у Шумарицама
I
Тог дана је језа шкрипала низ кости,
од страха и стреса, бола, понижења.
Живот се са смрћу уз крвцу премости,
тих жртава светост ни данас не јења!
Шегрти и ђаци, чистачи обуће,
растрзана младеж бдије испред гроба.
Из њихових глава проникло је пруће,
бејаше то слепо, злосвирепо доба!
Крв је жустрим млазом цурила по трави,
из дечачких срца, плућа и стомака!
Вермахт тако народ злобно обезглави,
очи мртвих ђака блеште посред рака!
Чули су се крици, пуцњава и вриска,
учитељска рука дечју крхку стиска!
II
Из очију меких цуриле су сузе,
молише за живот погледи детињи.
Натопљене крвљу поцепане блузе,
разорена младост поста равна трињи!
Касније, кроз ноћцу, дуго још се чуло
плакање и шкргут, нарицање мајки!
Низ пољану росну опело расуло,
свака хумка поста извор вечних сјајки!
Птице, пси и мрави, спознавши тескобу,
око Шумарица кретали се нису!
Још увек се чује пиштање у гробу,
смрт младежност смлави у крвавом брису!
Та гробница језна крвљу густом клија,
дечици из чела ко да бакља сија!
Косовски бој
I
Затитрала су звона са цркве Самодреже,
час је трепнуо худи, и битка тад отпоче.
Мачеви избрушени, брид им месо зареже,
док жедна птица црна са поља крвцу лоче!
При судару две војске и силе горостасне,
земља уз буку страшну дигнувш прашину тутњи.
Пререзана су грла вијала крике гласне,
Мурат и Лазар грезну у црноморној слутњи!
Уплетоше се копља, барјаци и две вере,
богови су тог јутра дрхтали на свом трону.
Смрт по Косову језном мртве витезе стере,
војници, коњи пали, у сопствену крв тону!
Бубњеви, трубе, зурле, метала звонки звекет,
а над Косовом јата душа трепћу уз лепет!
II
Обилић, ватрен витез, припадник реда Змаја,
витла са инокс мачем, белим баш као млеко.
Крај њега Лазар крвав, пред капијама Раја,
при узвишењу крста, за Царство се зареко!
А по страхотном пољу свуд покршене руке,
српска тела модра у грчу леже.
Још су рањени зјали, пиштали уз зле звуке,
звери на кост и месо кидишућ бесно реже!
И полумртви коњи њиштали су уз трзај,
поцрно све је било, прашином прекривено.
Пред ноћ се зачу задњи ропац и језни рзај,
а у Ситницу воду српско семе сливено.
Париска Нотр Дам је хитала да објави,
и тријумф Срба звоном у хришћанству прослави!
III
После битке и транса подмукла би тишина...
Нит' звек метала игде, нит цича, шкргут, вика.
Завлада тупост, мучност, несвладива празнина,
пољем шибаше ветар мртве без споменика!
Косово - вео тајни, колевка праотаца,
мост за духону вечност, кроз смрт у живот нови.
Борба за светлоданак, за мир кућних светаца,
нек' Христос старосрбе и Хелм светим ослови!
Ломни штитови, копља, мачеви и калпаци,
затрпани су земљом, заборав оков кује.
И тек некад се јаве узвици, битке знаци,
Косовом јуриш војске и данас одјекује.
Душа се витез - Срба над пољаном вијори,
иста молитва шапће и крв по тлу гргори!
Абортус
Не пожели ове уздахе да чујеш,
кад из очних дупљи сузе ми потеку.
Плод утробе, мајко, своје кад затрујеш,
мртвим те рукама обгрлим далеку!
Могао сам бити Човек да ме славе,
убила ми клицу, опростила душа.
Усиљеном смрћу чедо обезглаве.
док у крви твојој лик ми се пенуша!
Стрепиш ли од дана који тек долазе,
ноћи кад помислиш, отварам ти врата?
Гроб ти немам, мајко, анђели ме пазе,
одрекла се мене, сад те језа хвата!
Кад упалиш сама себи задњу свећу.
и мисли ти навру, кајања што море,
мајко, ја и други пут због тебе мрећу,
само да небеса срца нам отворе!
Ја сам извор свега, космичке лепоте,
сви на крају буду у мом царству гости.
Ти не брини, ја се молим за грехоте,
Боже, погледај је, мајка је, опрости!
Париз, 24.03.2015.

Коментари