Александра Мокрањац
Земно не може излечити земнe

За сваку личност постоји граница коју човек не би преживео. Срећом, тај сплет околности догоди се тек понеком. Јер, таленат је и вид ускраћености, интерни паразит који нагриза личност, тражећи од ње све више и више – каже Александра Мокрањац, ћерка композитора Василија Мокрањца.

Понекe од својих тактова просвиравао је Василије Мокрањац и недељама. Зарад прочишћене целине жртвовао је и ванредно лепе мотиве, остављане за „други пут”, сасвим неизвестан, какав је уосталом и живот сам. Уметничка музика само је врх леденог брега, а њен настанак поклапа се неувиђавно са свакодневицом у којој треба и зарађивати и проживети понешто своје, чисто људско.
Свог оца, Василија, композитора, професора композиције и оркестрације на Факултету музичке уметности у Београду, и академика САНУ, Александра Мокрањац, архитект, сећа се најчешће како бди над клавиром. Куцале би му на врата радне собе, и она и њена мајка. Ако би у журби ушле без тог упозорења, композитор је деловао као да управо пада са неке друге планете.
– Поштовао је стриктно кућни ред. Од поподнева, настављао је компоновање или распис за симфонијски састав до касно иза поноћи, искључиво на нотној хартији... Једно је доживети музику у себи, а достићи њен реално изводљив опсег, и изнети је за аудиторијум подвиг је атипичног стрпљења – каже Александра Мокрањац о Василију Мокрањцу (1923–1984), у чију част је, поводом три деценије од смрти, недавно одржан клавирски концерт у интимној атмосфери његове гимназије, Прве београдске. (Свих Седам етида и Шест игара за клавир извели су те вечери студенти новосадске академије, из класе Ратимира Мартиновића, који је интерпретирао Свиту Интиме.
– Током четири претежно клавирске вечери посвећене Василију Мокрањцу – надахнути пијанисти, и кларинетист Огњен Поповић (Прелудијум, последња Ваилијева композиција, у његовој интерпретацији достигао је астрална сазвучја) – спасли су част наше музичке баштине. Међу највећим је овдашњим симфоничарима, а ниједно његово симфонијско дело није изведено у 2014, услед прилика, код нас пречесто неповољних за Уметност.

Једини Хајеков изнимак

Привилегија фамилије Мокрањац трновит је уметнички пут, изван клишеа. Јован Мокрањац, синовац Стевана Ст. Мокрањца и отац Василија Мокрањца, као већ дипломиран виолончелист Минхенског Конзерваторијума, био је и добровољац у Првом светском рату. Учесник Албанске голготе, прешао је Албанију пешке у повлачењу српске војске, о чему је написао и неколико позоришних комада који су извођени у Народном позоришту у Београду, све до 1941–1945.
Јованов отац, рођени брат Стевана Мокрањца рано је преминуо, тако да је Стеван одгајио Јована. Према савету Стевановом, да је музика дивна, али да се њоме не може обезбедити егзистенција, Јован је завршио и трговачку академију. Непосредно по окончању рата, 1918. био је неко време вицегувернер банке у Сарајеву, пре него што ће постати прво виолончело Оркестра београдске Опере, тада најелитнијег састава школованих музичара, а потом и члан Српског гудачког квартета.
Јованова супруга, потом мајка Василија Мокрањца, рођена, одрасла и школована у Прагу, Чехиња Ема Дупска Конзерваторијум је завршила у Прагу, виолончело такође. У Београду, прешавши у православље, постаје Јелена Мокрањац. Јован и Јелена добили су прво ћерку Даницу (глумицу – како јој је „прорекао” Нушић), потом Василија, који је од малена, као син двоје виолончелиста беспоговорно морао да вежба виолончело. Стекао је тако задуго отпор, пре него љубав.
Иако трећа музичка генерација, Василије у музичку школу није ишао, све до своје осамнаесте, када за годину дана завршава нижу и целу средњу музичку школу! Уписао је прво клавир код Емила Хајека који није допуштао да студент осим пијанизма студира још нешто, јер једно разара друго. Професори Василија Мокрањца били су убрзо изданци прашке школе Јозеф Сук и Алоиз Хаба, и композитор Станојло Рајичић. Дипломирао је Василије оба одсека, и клавир (као једини Хајеков изнимак) и композицију, наговестивши и тиме колики је изузетак.

„Музичке смене” за откопавање лешева

Василије Мокрањац изгубио је готово целу генерацију својих школских другова. Живео је на Дорћолу, и био матурант Прве (мушке) гимназије 1941, када су сви ђаци који се нису презивали на „ић” били спроведени у Гестапо. Пошто је добро пребијен, Василија су његови некако успели да врате кући. Али многе другове из разреда видео је тада последњи пут. Одведени су у логоре и нестали, или другачије настрадали у рату. Током читаве окупације Београда, док је на снази био проглас да се за једног убијеног немачког војника или фолксдојчера стреља сто Срба, а за рањеног педесет, заједно са својим колегама са Музичке академија, Василије је био у сменама које су после бомбардовања откопавале лешеве... Био је и регрутован за Сремски фронт.
„Волела бих највише”, каже композиторова ћерка, „да чујем какву би музику стварао да није претрпео тако страшне тренутке у младости, али и оне касније, послератне, обележене немаштином и тиме да је изданак реакционарне породице. Јер тако се, предуги низ деценија, све до недавно, гледало на презиме Мокрањац”.
Упркос неспорне генијалности, каже даље Александра, клавирска дела штампана су му тек парцијално, а ти делимични тиражи исцрпени су одавно. Сазнајемо да је ипак у плану да Целокупан клавирски опус Василија Мокрањца коначно угледа светлост дана, у савременом дигиталном приказу, што је осмислила наша саговорница, уз велику подршку академика Милана Лојанице, секретара Одељења ликовне и музичке уметности САНУ, и уз потпору Министарства културе. У припреми је и Монографија о Василију Мокрањцу.
За живота признат и награђиван, овај аутор ценио је и посебно волео диригента Младена Јагушта, а од пијаниста Душана Трбојевића. Имао је потпуно другачији сензибилитет од Стевана Мокрањца. „И Стеванове Руковети и Литургија Св. Јована Златоустог, и Опело, носе потенцијале сјајних оркестарских композиција, али у његово доба не би имао ко да их изводи. Хор је био мањи проблем оформити и од надарених чланова-аматера. Стеван је оставио сублиман начин да молитве оживе кроз прочишћене народне ритмове. Написавши тек неколико нумера за соло глас, али ниједну хорску, желео је Василије да остави довољно простора тако значајном, Стевановом завештању, довољно простора тишине и слободе”.
„Увек када смо све троје били на окупу”, сећа се свог најранијег детињства Александра, „мама и тата разговарали би о тек прочитаним књигама. Књиге су имале ореол нечег посебно важног. Мама Олга Мосусов Мокрањац, мр француског језика, и некадашњи студент теоријског одсека Музичке академије, била је и на тему музике фантастичан саговорник тати. Ванредно сензибилна, знала је добро да процени музику коју би чула. Плод велике љубави је и њена посебна мотивација да подржи огроман татин таленат.”

Последњи камен

Али таленат, додаје наша саговорница, не значи увек и у свему имати више од других. „То је и вид ускраћености. Таленат је и врста интерног паразита који нагриза личност, тражећи од ње све више и више. С друге стране, Бог се пројављује и кроз људске слабости, и није свака слабост обавезно и минус. Отац је одузео себи живот, који је за њега био низ трагедија. И можда је племенитост природе која није хтела друге да оптерећује својим проблемима на крају изашла као кап која прелива чашу.”
„Често се превиђа да је самоубиство заправо колективни чин. Некада су колективи каменовали, и у том каменовању учествују нарочито они који мисле да немају никакве везе са тим догађајем. Последњи камен, можда дода сâм човек, када му понестане снаге да се супротставља већини која читавог живота покушава да га обрише. Силвија Плат искусила је нешто слично, и питам се да ли би јој помогло да је могла да дође до Бекетових текстова где описује доживљај поништавања личности. У мојим причама из збирке „Љубави Силвије Плат”, јунакиња Силвија Плат уместо ритуала последњег чешљања пре него што ће напустити свет, она чита Бекетове цитате... За сваку личност постоји граница коју човек не би преживео. Срећом, тај сплет околности догоди се тек понеком. Увек се на најфрагилнијим и најсензибилнијим појединцима покаже суштинска бољка човечанства, од Миљковићевог: о, све што прође, вечност једна бива, до светоотачког, да – земно не може излечити земне.“