Писмо наше сараднице из Херцег Новог

Драги пријатељи,

Јуче смо сахранили нашег драгог пријатеља, "Просвјетог" брата, Николу Асановића. његово тијело је отишло земљи а душа небу. Од момента кад сам чула тужну вијест о његовом упокојењу, и данас, након сахране, неизмјерно сам тужна. Опростите што имам потребу да своју тугу са вама подијелим. Никола је био много висе од доброг човјека и много висе од "Просвјетиног" културног посленика. Никола је био душа овог великог друштва, неко ко је горио жељом да све да од себе да Друштво јача, иде напријед, да се не осврћем за собом и да смјело премоћшава поноре беспарице. Никола је био један од хиљаду, заправо један од миллион оних "спиритус мувенса" у људском друштву, снажних замајаца без којих не би било напретка, не би било корака напријед, не би било цивилизацијских помака. При томе, све је радио скромно, ненаметљиво, честито, надасве људски. Има ли некога коме није могао да буде пријатељ? Има ли икога ко се, у овим тренуцима, може сматрати његовом достојном замјеном. Знам с колико ентузијазма је одрађивао послове, колико је био савјестан, одговорам озбиљан, темељит, колико је озбиљно припремао округле столове на тему срспке прозе данас. Та тема, те дискусије, толико потребне, толико проактивне, рекли би: скупили се писци па дебатују. Али, Никола је био оно зрно заметка које је креирало И пртило знањем И љепотом ријечи кроз беспућа савремене књижевности, онај ослонац који се често не види, а без кога се не може.
Чини ми се да бих и ја била многа нижа, мања, безначајнија да га нисам упознала, иако већ годинама не долазим на "Ћоровићеве сусрете прозних писаца". Никола ми је увијек остављао врата отворена, онако домаћинско, пријатељски, књижевно другарски. Нисам долазила сматрајући да треба правити паузу И давати процтор другима, новим лицима. А заправо, сада ми је жао, јер је требало долазити само ради Николе и дивних дружења на књижевним вечерима и по школама.
С Николом је за мене умро велики дио Билеће. Толико велики да ћу увијек ћутећи пролазити кроз тај мали град, ћутећи у знак поштовања према мом И нашем великом пријатељу, Николи Асановићу, човјеку који је летио, као да је имао крила, стизао и сузтизао препреке и превладавао их својим уљудним начином. "Просвјета" је за њега била друга породица, његов род најрођенији, његова љубав, његова слутња и брига како се носити с њеним нараслим задацима.

Је су ли те, најзад, они и савладали и наметнули злоћудне болести?

Ја осјећам страшну празнину, ненадокнадив губитак. Никада висе ништа у "Просвјети" за мене неће бити исто. Збогом, драги Никола, нека су вам лагани небески путеви. Увијек смо били на "ви" ја из великог поштовања према човјеку, прегаоцу, бескрајне воље.
Бродите бескрајем у кочијама новог живота, и нека васа душа нађе мирно уточиште, какво заслужују најбољи и најправеднији. Нама остаје туга, тешка попут камена, и празнина, дубока, бездана.
Док је "Просвјете" и српског имена, и српских простора, ваше име ће се помињати
и славити због свега оног што сте урадили и жал за прераном смрћу и свим оним што сте још могли да урадите.

Посљедњи поздрав,
Оливера Доклестић
Херцег Нови