Љиљана Булатовић Медић
ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

(Уочи заједничке седнице влада Републике Српске и Р Србије)

Поводом халабуке око пригодног хапшења ратног злочинца Насера Орића, рођеног у Поточарима, крај Сребренице, и његовог очекиваног изручења Босни и Херцеговини (наводно на непознату локацију), а све уочи планетарно припремљеног ''обележавања'' 20-годишњице пораза Армије БиХ и поданика ратног председника геноцидне творевине државе БиХ, Алије Изетбеговића, сепаратистички настале издвајањем из бивше Југославије, а после мноштва изјава и излагања премијера Р Србије на тему – ићи или не ићи на џеназу 10. јула ове године у Поточаре, одлучих да се овим путем обратим премијеру и јавности.
Прво и пре свега: зар су се тако пореметили односи власти Републике Србије са властима Републике Српске, да је премијер Србије принуђен да комуницира са чиновником најнижег ранга и да се предаје његовој манипулацији, када му овај поставља увредљиве ултиматуме и претње, да би дошао у Сребреницу 11.-ог јула ове године!? Питам: зар није природно да се премијери договарају о узајамним посетама? Или Сребреница више није у Републици Српској?! Што произилази из понашања начелника општине Сребренице. И шта ће премијер Србије тамо, ако не долазе ни председник ни премијер Републике Српске!?
Погледајте званични сајт општине Сребреница. Тамо пише да овом општином управља начелник. Има име и презиме и адекватну месту биографију. Он је муслиман. Председник општине нема своју страницу. Он је Србин. И нема га у Одбору за обележавање геноцида 1995. у Сребреници. Он је председник одбора за обележавање Петровданских дана. Питам премијера: ако би дошао у Поточаре на џеназу, би ли могао претходног дана доћи у Сребреницу на Округли сто о страдању Срба у Сребреници (и Подрињу) од 1992 – 95. Године? Не мора на гробље у Братунац, на Залазје, у Скелане... Дошли би к њему Срби, који су преживели ''јунаштва'' Насера Орића и његових црнокошуљаша, да му посведоче о стотинама њихових злочина, којима је чинио геноцид над српским народом! Није само несрећни, недужни судија Илић жртва Насерова и његових ордијаша! На жалост!
Геноцид над Србима се заиста десио пре 1995.године. Од почетка 1992. све до ослобођења 11. јула 1995! И готово све су жртве пописане и злочинци документовано записани. Зато, уместо Резолуције за Савет безбедности УН, коју су правили они који су и хашке оптужнице-пресуде писали, боље би било да сарадници премијеру предоче књиге докумената Миливоја Иванишевића и његових сарадника у Институту за истраживање ратних злочина над Србима, књигу Александра Дорина и покојног Зорана Јовановића, књиге Момира Крсмановића, а ја се поносим својом трилогијом истине о судбини српског народа у Сребреници у време злочиначке владавине ''хероја'' Насера Орића! Толико од нас из Београда. Има тога још, али нас последњих година којекакви хашко-амерички добро плаћени ''истинољупци'' из Хага затрпавају својим творевинама, округлим столовима и промоцијама, па је истина умотана у шарене лаже ''формиране у Америци'' и само значи испирање мозга и релативизацију докумената....
Сматрам да једном премијеру, нарочито Србије, не припада да клања у спомен гробљу у Поточарима пред уклесаном заклетвом, коју је писао реис ул-улема Церић. То је онај, који је Његоша прогласио геноцидним, па је стога и школа у Сребреници остала без свога имена! Колико ја знам, иако нисам баш вична верским обредима, православни Срби не клањају и не учествују у муслиманским верским обредима! Што би то онда данашњи премијер преступио?
А што се тиче претњи и забрана Ћамила Дураковића да Срби долазе у Сребреницу на Петровданске дане, то није ништа ново! То се муслиманска власт у српској општини вежба већ годинама. Најпре су бранили и заустављали на граници и враћали их, здружени са српском влашћу, све оне који су носили мајице и заставе са националним (или националистичким) обележјима. Сигурно се премијер сећа тога, јер су тада нарочито биле популарне мајице са ликом Шешељевим и заставама Српске радикалне странке. Наравно, нарочито нису биле пожељне ни слике или беџеви генерала Младића и председника Караџића.
А онда су постали строжији: искусила сам лично забрану да дођем за Петровдан на промоцију књиге Дорина и Јовановића и покушај да реконструишемо истину о уласку Војске Републике Српске у Сребреницу. Са нама је требало да буде и пуковник који је рапортирао генералу тог 11. јула да је Сребреница слободна. Нису нам дозволили. Мени је чак директор полиције Федерације поручио да ће ме ухапсити, ако пређем границу, а Ћамил да неће моћи да обузда пет хиљада огрочених муслимана да ме линчују... Није ни мене било страх, али су ми они Срби који су искусили ''јунаштво'' Орићево, саветовали да их не изазивамо...
Ја сам сигурна да би муслимани били задовољни да заједно са премијером државе Србије клањају и не би га линчовали. Јер ће са њима бити њихов слободни вођа (мада, пре ће се десити да Орића вређају његови сународници, којима је много зла нанео у време рата!).
Не би премијера линчовали, нити пљували и вређали ни Срби. Они су то клањање већ преживели од једног председника Србије, па што не би издржали и једног премијера матице Србије. Али – то би био крај за Србе у општини Сребреница. То би био завршетак геноцида над Србима у Сребреници. За шта се педантно врши припрема. Ових дана режирају се скандали разне врсте. У Скеланима полиција приводи малолетну децу на испитивање под тортуром – оптужујући их да су писали паролу ''Смрт Орићу''! И то баш у Скеланима. Командир полиције је муслиман. Деца су Срби... Срби гарантују да то нису деца писала и пишу петицију и протест... Али – коме?!
Најзад, није тајна да је Ћамил само ађутант Орићев. За ову улогу школовао се у Америци, где је побегао јула 1995. Није тајна да је Сребреница под Орићевом окупацијом. Само се још чека да се врати на белом коњу. Или већ на чему. Можда је то сценарио за 12. јули 2015?
Програм 12-јулског политичког потврђивања геноцида Срба над муслиманима најављује међу бројним гостима и гостовање председника хашког трибунала Мерона Поточарима ( који је на званичном сајту ставио поглавље: МКСЈ ‘’ПАМТИ ГЕНОЦИД У СРЕБРЕНИЦИ 1995 – 2015.’’ И, како то протумачити: да се у Сребреници дешава геноцид од 1995 до 2015!!!! Ко су жртве?). Ако премијер већ мора да обезбеди присуство власти Србије на овој годишњици, а држи до мишљења свог народа, нека пошаље своју заменицу, министарку Михајловић. Можда се и њој то уклопи у личне обавезе према својим другим међународним улогама и функцијама... а за Србе не би имало неког значаја.
Међутим, с обзиром на поштовање које показује премијер према тзв. невладиним организацијама, можда би ипак било најбоље да Жене у црном, или Фонд за хуманитарно право, или Соњу Бисерко овласти да га одмене. Оне су већ у пракси.
Толико, за сада од мене. Премијер сигурно памти колико знам Сребреницу и зато верује да сам у праву што му пишем и то отворено! Као премијеру. Не на личност. А ја, сасвим лично и одговорно потписујем ово писмо, у нади да ће бар неке новине, којима сам такође послала имати храбрости да га објаве.

Љиљана Булатовић Медић,
публициста, новинар и негдашњи политичар

Београд, 26.6.2015.