Светозар Влајковић
БЕКСТВО У АНОНИМНОСТ
(Интервју)

(Љ = ”Људи говоре”

В = Влајковић)

”Људи говоре”: Изашла је ваша двадесет и пета прозна књига, роман

“Карлоте”, у издању београдског издавача ЛОМ. Месеци пролазе, нико да се у јавности осврне на ту књигу. Како се осећате због тога ?

Влајковић:  Друго нисам очекивао. Код нас је важно КО је нешто написао, а не ШТА и КАКО! Нечије дело може да буде безвредно, али ако из неких разлога треба величати аутора, онда  од таквог, удруженим снагама, одређени кругови праве мит, заснивају канон. Књижевна уметност код нас као да је непозната категорија, мало их је који о њој брину, у тој небризи предњаче сами писци. Већина њих и не зна да књижевно дело треба да буде уметничко. Они изједначавају неки концепт, неки правац са уметношћу. На пример, довољно је да се неко изјасни као постмодерниста и хоп, ето нама још једног уметника !

Љ. А читаоци? Ваљда су читаоци коректив нечије самовоље!

В. Манипулација свешћу од стране медија је толико узела маха да је и онај танушни читалачки слој у овој земљи тотално збуњен. Кад пет хиљада пута таблоиди понове да је неко геније, па нека је и идиот, он ће се урезати у свест читалачке масе као некаква величина. Маса се стиди да каже како јој се нека озваничена величина не допада. Моји читаоци, на срећу, не припадају тој маси.

Љ. Како да књиге допру до читалаца, ако их нико не спомене у медијима?

В. Тешко или никако. Па ипак…чудни су то путеви…Књига сама нађе правог читаоца. Сва халабука око награђених књига не донесе читаоце, већ купце књига које остају у неким полицама као лешеви. Купци гледају у хваљену књигу коју су купили, покушавају да читају, немају шта да пронађу, гурну је међу сличне које су већ тамо негде наређали, да се види њихова култура кад дођу гости.

Љ. Ви сте о помодарству, хаосу, инструментализацији публике  писали у књизи “Пустиња у прашуми”, и у есејистичкој аутобиографији “Дон Жуан београдски у шуми чудноватој”…

В. И кад год ми се пружи прилика. (смех).

Љ. Биле су то суморне опсервације, мада сте се потрудили да хумором олакшате стварност. Критичаре и новинаре сте окренули против себе, а своје књиге лишили тако читалаца. Да ли се понекад због тога кајете?

В. О, не! Књига, рекох већ, сама нађе пут до правог читаоца, уколико је вредна. Нису јој неопходне рекламе и празнословље плаћеника. То је тајанствено, али је тако.

Љ. Сећамо се да је ваш роман « Покретне степенице », објављен у 4000 примерака и да је брзо распродат. Роман « Чубура, негде у Калифорнији » имао је неколико издања. Тада сте били некако помирљиви у односу на критичаре.

В. Дуго нисам шватао шта се заправо дешава у књижевној републици, да не кажем у диктатури. Веровао сам да је задатак писца да напише добро дело, а да је његов следећи задатак - следећа књига. Веровао сам да квалитет самом себи крчи пут. И данас мислим да је тако, али знам и шта се дешава на тој релацији писац-дело-издавач-критика-читалац. Поменули сте « Покретне степенице ». Колико се сећам, кад се та књига појавила, у издању Нолита, брзо је продата, критика је изостала. Ту и тамо неки приказ, више због Нолита, мог тадашњег издавача, него због тога да се читаоци оријентишу. Било је јасно да ме јавност не прихвата. Песник Душан Матић, који је био према мени пријатељски настројен, рекао ми је : « Ти си инокосан, како мислиш да опстанеш ! » Запамтио сам ту његову реч, али је нисам узео озбиљно у разматрање. Чак и да јесам, шта би ми вредело? Инок није само друштвена категорија већ и духовна. А ја сам управо на том другом плану био непомирљив. Знао сам правила игре, вештину досезања световног успеха, цену тога, али зар да скренем на широки друм са уске стазе ? Такво скретање, уосталом, не зависи од човекове одлуке, од његове воље. Не, не, много тога тајанственог дешава се у вези са судбином сваког човека, па и писца као човека. Најпре човек, онда писац у том човеку.

Љ. Матић је био утицајан, могао је да вас учини мање инокосним.

В. Ма слушајте, познавао сам, био миљеник и других утицајних људи. Александар Вучо и Марко Ристић су размишљали о томе како да ме именују као наследника Растка Петровића. Мирослав Крлежа се јавио кад је видео на ТВ како сам драматизовао роман Александра Вуча « Заслуге ». Питао је Ацику : « Који ти је тај клинац? Где си га нашао? Негујте га ». Ништа није вредело. Мада…није да се нисам питао шта да радим. Онда сам се као сетио. Отишао сам код Мише Стамболића, главног уредника Нолита, предложио му да убудуће објављујем под псеудонимом. Битно је да се не открије ко је иза псеудонима. Модел који сам предложио имао је за циљ оно што користи мој вршњак у Америци, романсијер Томас Пинчон: нека се делом бави ко хоће и како хоће, писац треба да буде слободан, да не упада у гужву. У мом случају, идентитет писца ће знати само Миша и мој адвокат, предложио сам. Пре тога сам већ објавио пет романа. Миша је рекао : « У Србији тако штогод не може да прође ! » «  Зашто ? » Није објаснио.

Љ. Па, о чему се ради ?

В. У Селиновој драми « Црква » има једно место које гласи : « То је човек без важности за друштво, То је појединац ». Селин не каже Он него То! За људе на јавној сцени битно је да припадате некој групи, на тај начин добијете идентитет губећи своју личност, постајете делић једне друштвене појаве. Већ сам рекао: важно је Ко а не Шта.  Нисам припадао ни једној групи, самим тим нисам постојао за друштво, али прихватио сам последице таквог опредељења.

После десетак година упорног одбијања да се приклоним некоме, није ни било неопходно да бежим у анонимност. Избрисали су ме са спискова и једни и други и трећи и сви .

Љ. Како је дошло до тога да напишете роман чија је тема – револуције?

В. Како пре тако и сада: нисам ја бирао теме, већ су теме бирале мене. У овом случају сетио сам се младе жене по имену Карлоте, коју сам упознао у Паризу крајем шездесетих година. Она је оставила на мене снажан утисак. Револуционарка једне пропале револуције, сарадница Ернеста Геваре, вереница једног његовог официра кога су убили пред њом, у некој боливијској шуми, а њој дали 24 сата да побегне, иначе…Карлоте је успела да се извуче. Дошла је у Европу. У себи је још носила ране свог неуспелог младалачког бунта, сједињеног са надама својих вршњака, да не помишљамо на то какву је бол доживела кад су пред њом ликвидирали човека њеног живота. Биле су то године студентских немира, хипи-покрета, рађање рок-културе. А ја сам се тада нашао у Паризу и срео ту младу жену, коју су већ дохватили левичарски салони, водали је дивећи се сопственој револуционарности док су је приказивали као експонат на изложби. И сад, како ми је пало на памет да о свему томе пишем? Па ваљда стога што већ деценијама слушам величање и хвалисања величине те 68. године, нико да каже шта је то суштински било тамо, у Паризу, и овде, и свуда где су се студенти бунили. Три дана дерњаве по улицама, бацање каменица, неки од њих су после тога наплаћивали педесет година.

Љ. Било је и других последица тих студентских немира ?

В. Ако се изузму последице по појединце, који су ослепели од сузавца, по девојке које су жандарми силовали у кареима, главна последица француске 68. била је смена Де Гола и преузимање власти од стране крупних капиталиста који се изјашњавају као демократе. А највећа промена била је, ипак, јачање полицијске државе, не само у Француској, него у читавој Европи и у Северној Америци.  Пола века је прошло отада, видимо докле је дошло у том јачању. Јадни Орвел ! Ми смо га онда сматрали фантастом, а како видимо, биле су то наивне фантазије, јер ово што се сада дешава прогутаће и те капиталисте и сваку примисао о правди и демократским  друштвима.

Љ. Догађаји тог доба су неминовно деловали на општу осећајност. Упркос томе, “Карлоте” је у великој мери љубавни роман.

В. Да. То је једна љубав крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, са епилогом 2015. године. Добро сте приметили да се нешто десило са осећајношћу људи у целини, бар у западној хемисфери. Синтагма « нова осећајност », омиљена седамдесетих, заправо је Нова безосећајност ! Технолошки развој цивилизације убрзано је уништавао људску осетљивост. Човек који гледа телевизију не види свет око себе, а свет око нас је понајвише наш мали, али одлучујући свет, одлучујући за то какви ћемо да будемо као људи. Ако родитељи не виде дете, а дете буљи у екран, где је онда свет? Ту је и поплава електронских игрица, касније и мобилни телефони који су допринели да се укине природна људска комуникација, да човек ове цивилизације постане глупљи од те справе коју непрекидно користи. Погледајте само младе даме које немају децу, али воде кучиће, седају у кола, и возећи, истовремено разговарају са неким. О чему ? Такве немају шта да кажу, ни са телефоном ни без њега. Исто је и са мушкарцима. Има их све више који кучиће воде код фризера и гурају њихове њушке свима под нос преко фацебоока, уз срцепарајуће дивљење тим јадним животињама.

Љ. После париског маја јунак се вратио у Београд где је започела јунска побуна студената. У вашем роману ови београдски бунтовници делују као аматери у поређењу са оним париским.

В. Чак и горе од тога. Док су тамо студенте предводили Сартр и његови фанови– данас познати филозофи и хуманисти као онај “лекар без граница” Бернар Кушнер, а поред њега Анри Бернар Леви, Андре Гликсман, Ален Филкиенкраут, Данијел Кон Бендит и други представници француске “нове филозофије”- овде су главни били професори Филозофског факултета, тумачи марксизма. Не зна се ко је јаднији, та филозофија или њени гласноговорници.

Љ. Хоћете да кажете да су наши студенти били маргиналци сопствене побуне?

В. Наши студенти су кренули спонтано, док су они тамо били припремани, наводно, била им је потребна реформа универзитета. Наши студенти из студентских домова нису били довољно исполитизовани, таворили су као сиротиња. Међу те побуњенике без циља и платформе одмах се убацила дедињска младеж. Они су ујутро излазили из својих свилених постељина, мешали се са становницима Студентског града који су спавали испод ћебади и са трулим чарапама, били су то вештачки, накарадни спојеви. А сви заједно су галамили. Носили су транспаренте са ликовима Тита, Маркса и Лењина. Разуме се да их је Тито одмах прихватио. И смирио. Неки од њих су зарадили коју ћушку и отада те ћушке наплаћују. Један од најуспешнијих манифеста те побуне био је негдашњи Дантонов говор који је изговарао један глумац. Тај говор је пример испразности и пример како се неканалисано бунтовништво лепи за шупље пароле и јалова обећања.

Љ. И док јунак романа мисли на Карлоте, која је остала у Европи, њега пут одведе на Корчулу где се одржавала Филозофска летња школа. Ни за тај скуп нисте показали превише симпатија.

В. Не превише, него нимало. Ту су опет главну реч имали марксисти. Овога пута упињали су се да афирмишу некаквог младог Маркса, како би испеглали грубости оног старијег. Све је то било пресипање из шупљег у празно. Од тога су годинама живели праксисовци и групица комуниста Београдског универзитета који су се издавали за филозофе. Мој јунак је радије током тих њихових школовања на Корчули проводио време са једним рибаром и његовим синчићем, у ували Пупнатска лука. Тих дана су совјетски тенкови ушли у Праг и збунили мислиоце. Шта сад са Марксом, да ли аплаудирати његовој успешној антиципацији тенкова као средства прогреса или само његовом имплицитном залагању за тенкове? Тојест да ли бити За такву акцију или остати само на теорији. И док су се они замајавали сличним питањима, мој јунак је мислио на Карлоте и прижељкивао њихов сусрет.

Љ.  Може ли се “Карлоте” сматрати аутобиографским романом?

В. Свака књига је аутобиографска. И « 20000 миља под морем » Жила Верна је аутобиографска књига. У роману  »Карлоте » нисам много измишљао. Осим тога, имагинацијом се прави реалност. Све постојеће нису начиниле руке, машине, марва, већ имагинација. Човек на тај начин не престаје да показује да је створен по лику и обличју Бога.

Љ. Најзад, Карлоте и приповедач се поново сретну у Паризу. На једној вечери удвоје он је пита шта мисли сада о револуцијама. Она каже : « Једина револуција која се икада догодила, и која траје, јесте долазак Исуса Христа. » Да ли је то став јунакиње или пишчев став ?

В. Због те реченице је написан роман, шватио сам то тек кад је објављен. И веома сам срећан због тога.

Љ. Можда је у томе и одговор на наше прво питање : зашто о « Карлоте » нико није од критичара писао ?

В. Неверујући су владари јавне сцене, према томе, кад уоче неког верујућег, - у хришћанском подручју, у Европи, па и овде код нас, који смо постали некаква периферија тог континента – они се устреме на њега. Клевете, блаћење, хушкање и друге бедастоће хришћани примају као искушења. Не тако давно Серафим Роуз је указао на повратак катакомбног хришћанства. Дошло је време да се прави хришћани повлаче не само пред атеистима, већ и пред навалом номиналних хришћана који компромитују сопствену веру. Међу њима, најгори су они из клера.

Љ. Како видите савремену српску књижевну сцену?

В. Све мање ме занима та сцена. Не видим шта би ме ту занимало. Критичари се баве формом. Откако их је инфицирао Борхес и слични, уболешћени писци сматрају да су све приче испричане, да нема садржаја који не би био понављање реченог, једино што им преостаје јесте форма. Форма, форма, то је њихова душевна храна. Па то је наказно, морбидно. Тај тренад траје од концептуалиста модерне, преко постмодерне, до данас, дакле, већ деценијама. Пошто су заједно, критичари и писци, допринели данашњој аморфности књижевности, сад немају за шта да се ухвате. Све је дозвољено, све је уметност, почетници наступају на телевизији која их потписује као « књижевник », « уметница » и слично. Против опште произвољности данас се највише буне управо они који су јој највише допринели. Сад убиру плодове своје сестве : тв водитељке, козметичарке, манекени, робијаши и други заузимају књижевну сцену.

Љ. А Универзитет, са својим катедрама за књижевност?

В. Професори су пригрлили канон који су сами начинили, ушанчили су се у том канону као у заједничком гробу из кога мрморе једно те исто. Одавно нису успели да смисле неко име за које би се после ухватили као својевремено за Павића, кога нико од њих данас не помиње. Тако они раде : измисле неко име, од њега начине реалност, па се после држе те реалности не примећујући да се заправо низашта и не држе. Да ли се ико од тих каноника извини публици што ју је годинама замајавао неким писцем кога је он први заборавио? Није, наравно. Ћуте, рачунајући на кратко памћење гомиле, на неукост и неизграђеност аудиторија.

Љ. Видите ли неко боље сутра за нашу књижевност?

В. Ех… да сам полетан као некад, кренуо бих од реформе основног кућног васпитања и школског образовања. Онда бих избацио из читанки којекакве чаршијске величине, ангажовао бих стручњаке да осветле лик Саве Мркаља, на пример. Поново бих објавио оног Анђелка Крстића из Лабуништа. Открио бих Драгослава Манића Форског из Бабушнице. Има још отписаних Срба којих се ваља сетити.

Љ. Свет и ми?

В. Ми нисмо изоловани од света, напротив, много тога лоше што стиже овамо лепи се за нашу лаковерност и површност. Светска књижевност и њени тренутни шампиони ме не радују. Паметни писци  удаљавају се од чаршија, париске, њујоршке, одлазе у склоништа где ће радити оно што воле, колико је то уопште могуће. На пример, Мартен Паж, чија су три романа преведена на српски језик, али као да нису ни објављени. У Паризу је имао успеха. Духовит је и паметан, има стила, то не може баш да се не примети. Па ипак, напустио је родни Париз, отишао у Нант. Није дозволио успеху да га покори. Успеху, тојест чаршији. Да, Париз има своју чаршију, Њујорк своју, о Сан Франциску, краљевству гејева и да не говоримо. Писац који би доиста хтео да некуд оде треба да окрије невидљиви свет, духовност коју нико не може да спречи.

Љ. Како онда писати књижевну историју?

В. Једном ми је дошла у руке антологија савремене приповетке малог народа са Севера Европе. Узмем да читам, убрзо видим да ту нема вредних дела. Па шта ако је тако: имају то што имају, принуђени су да од тога што имају праве антологије, историју, културу, шта би друго. Међутим, жалосно је ако ти осредњи писци, с обзиром да су унети у антологију, уобразе да су великани. Не доживе сви једнако такав престиж, не будимо неправедни. То је тако свуда, ништа се ту не може. Није искључено да код њих негде у сенци, непожељан, неки даровити јадничак пише песме, драме, романе. Кога то (Он) интересује, кад је инокосан?