Никола Тодоровић
Савез српских друштава Словеније

-       Положај Срба у Словенији,

-       Однос институција матичне државе до српске националне заједнице у Словенији,

-       Аутор овога прилога себи узома слободу да нешто каже и о међусобној сарадњи Срба у региону.

Аутор овога прилога, у функцији председника ССДС, жели да упозна Србе и друге читаоце вашега часописа »Људи говоре« о горе наведеним темама, а на овај начин ће бити обавештени сви они којима буде доступан овај часопис. Користим ову прилику да се захвалим господину Радомиру Батурину на интересовању о Србима у Словенији и уједно користим прилику да се захвалим на даној могућности да представимо српску националну заједницу Словеније, њену кровну организацију, постигнуте успехе и отворена питања, с којима се Срби у Словенији сусрећу.

ССДС ове године је прославио свој јубилеј, двадесет година рада и постојања. Савез  је  установљен 4. 3. 1995. године, у околностима, када је била медијска сатанизација, не само тадашње државне политике Републике Србије и Црне Горе (Савезне републике Југославије  - СРЈ), него и српског народа у целини. Срби у Словенији се у таким околностима организују у српска културна и друга друштва, иако су префикс »српско«, по властитом избору, или на препоруку органа, надлежног за регистрацију, у појединим крајевима испустили. Неколико српских друштава је било установљено већ 1992. године, пре свега с циљем прикупљања хуманитарне помоћи за потребе србског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини, где је беснео грађански рат, али и због потреба уређивања властитог статуса у Републици Словенији. Српске породице у Словенији, иако и саме у тежким условима су на различите начине, али врло успешно сакупљале хуманитарну помоћ, те ју достављале својим ширим породицама односно своме народу у БиХ, Хрватској и на Косову и Метохији. Била је потребна посебна вештина, али и ризик да би се хуманитарна помоћ доставила тамо где је била најпотребнија.

То је било време, када је српски народ изван своје матичне државе (СРЈ) више бринуо о матичној држави него матична држава о њему. У то време су били редки појединци у Словенији, који су разумели настали положај, након осамосвајања Словеније, који су разумели да се је бивша заједничка држава распала, а да је добар део српског народа трајно остао без уређеног колективног статуса, изван матичне државе. Матична држава Србија, у то време вербално нападана споља, раздељена и посвађана изнутра, није имала снаге нити ауторитета да би у билатералним односима или на мултилатералном нивоу опозорила на проблеме с којима се сусреће српски народ у ново насталим државама на простору бивше СФРЈ. Међутим, ако занемаримо тако зване избрисане грађане у Словенији, међу којима је највећи број Срба, за које је правноснажно утврђено да су јим била грубо повређена људска права, и да те повреде и неправду држава Словенија мора исправит, ми Срби у Словенији у односу на Србе из бивше БиХ, а посебно из Хрватске и Косова и Метохје, смо релативно мирно преживели распад СФРЈ. Тек након завршетка грађанских ратова на тлу некадашње СФРЈ, су се српска културна и друга друштва и ССДС почели бавити с главним посланством, националном културом у најширшем смислу речи, а Савез је носиоц активности око решавања властитог статуса у нашој новој домовини, у којој дајемо свој велики допринос за њено благостање, и којој је у потпуности лојалан.

И у овом прилогу желимо да подсетимо на прве веће и значајније активности ССДС након престанка грађанских ратова на простору некадашње СФРЈ, а то су протести у Љубљани због напада Нато алијансе на СРЈ – Србију и Црну Гору 1999. године. Јединство српског народа се је показало, иако је учешће у протестима било за многе велики ризик. ССДС је такође био организатор протеста након погрома српског народа 17. марта 2004. године на Косову и Метохији, када су протеране целе породице са својих имања, када су многи недужни изгубили своје животе, када су попаљена бројна села, манастири, цркве и други српски споменици. ССДС је у посебном писму замолио све посланике Државног збора Републике Словеније да не признају Косово као самостојну државу. Међутим институције Словеније су у даним међународним околностима, пратећи своје државне и националне интересе одлучиле тако да су признале Косово, због чега ССДС и данас изражава жаљење. Без обзира на непријатну чињеницу о признању Косова од стране словеначке државе, ми смо искрено захвални Словенији и њеним институцијама, што са својим присуством на Косову и Метохији доприноси очувању мира и споменика српске културне баштине на том делу српске земље. Словеначко посланство је од велике важности на том делу Србије. Данас, када се наша матична држава – Србија бори свим политичким средствима у УНЕСКО да српски културни споменици на Косову не постану албански, и када је та борба на задњој конференцији била успешна, али то не значи да даља борба није потребна, него обратно. ССДС је био координатор и носиоц велике хуманитарне акције код сакупљања, дистрибуције и транспорта хуманитарне помоћи Србији и Републици Српској, након катастрофалних поплава у 2014. години. Сада је главно посланство ССДС да српски народ у Словенији опстане са својим идентитетом, својом културом и својим језиком, као и да заједно са словеначким и другим народима доприноси благостању Словеније као своје домовине. Велики зналац односа у Словенији, али и међународних односа г-дин Александар Чотрић, посланик у Народној скупштини Србије, у свом прилогу за Билтен којега смо издали поводом 20 година ССДС је записао »да је српски народ у Словенији остао препознатљив управо због ССДС, који је био цело време у функцији заштите и развоја српске културе, језика и националног идентитета«. На основу решења Министарства за културу Републике Словеније је ССДС опредељен као друштво, које делује у јавном интересу на подрочју културе. Данас је у ССДС учлањено 17 лепо организованих разнородно делујоћих друштава, која се у оквиру својих могућности боре за очување српског језика, културе и националног идентитета.

Актуелни проблеми Срба у Словенији и губљење националног идентитета

Проблеми српске заједнице у Словенији, су слични као и у другим државама региона, али имају и своју специфичност. Треба имати у виду да је по попису из 2002. године у Словенији било 38.964 припадника српског народа, међутим тај податак није тачан. У Словенији је око 65.000 припадника српског народа, који су се изјаснили да јим је матерњи језик српски или српско хрватски. Ако се буде наставила асимилација оваквим темпом односно друштвена небрига матичне и домицилне државе за очување српскога језика, Срби у Словенији ће доживет потпуну асимилацију. Наиме у Словенији је изостала државна политика матичне и домицилне државе за очување матерњег језика Срба у Словенији. По Уставу Републике Словеније (Устав РС) је у Словенији службени језик словеначки, само на територију општина, где живе италијанска и мађарска народна мањина, је службени језик такође италијански и мађарски (11. члан Устава). Странци имају у Словенији у складу са међународним уговорима сва права, загарантована уставом и законима, изузев оних, која имају по уставу и закону само држављани Словеније (13. член). Одредбе чланова 60., 61. и 62. Устава Републике Словеније опредељују право сваког да изражава припадност своме народу или националној заједници, да изражава своју културу и употребљава свој језик и писмо (61. члан), те право да код остваривања својих права и обавеза у поступку пред државним и другим органима, који извршавају јавне службе, употребљавајо свој језик и писмо на начин, како то одређује закон. За изражање народне припадности, појединац не сме бити повређен. Међутим после осамосвајања у Словенији изражање припадности другом, у нашем примеру српском народу, није било зажељено. Супротно! Околина није наклоњена лицима, која опредељују своју  припадност другом народу. Само чланство у друштву, које се у свом називу опредељује као национално (српско), је по негде предмет критике. Преовладује наиме став, они који живе у Словенији десетине година треба да се у потпуности интегришу и нема шта да тражит у таквом друштву. Између осталог и зато нека српска друштва немају у своме називу »српско«. Још више је то наглашено у медијима. Није мало оних, који су мењали презимена, која се завршавају на »ћ« у презиме на »ч«, или су преузели потпуно ново презиме, а понекада и име. С правилним писањем презимена се наиме такође изражава припадност одређеном народу. Само за припаднике италијанске и мађарске народне заједнице у Словенији које имају статус народне мањине, је опредељено да имају право на основу закона употребљавати свој језик на територију на којем живе. За употребу језика припадника народа некадашње СФРЈ нема посебног закона, иако би обзиром на одредбу члана 62. Устава морао бити усвојен.

За лакше разумевање ове тематике и отворених питања претстављамо неколико важних података о националној структури становништва у Републици Словенији. У доњој табели је приказана национална структура становништва у Словенији од 1961. године до 2002. године, када је био задњи попис у којем су се могли грађани изјаснити такође по национални припадности. Попис у 2011. години није био изведен на традиционалан начин. Употребљени су податци из регистра становништва, с којим управљају органи надлежни за унутрашње послове односно матичне евиденције, због чега придобљени податци из тога пописа не одражавају чињеничко стање о броју Срба у Републици Словенији.

Табела

По овим податцима је било у 1991. години у Словенији 2,48% припадника србске националности, у 2002. години је тај број смањен за 8,437 лица или на 1,98 % становништва.

Међутим доња табела нам покаже, како су се становници Словеније определили по матерњем језику, али само за 2002. годину, јер попис из 2011. године, како смо већ напоменули, није био обављен на традиционалан начин.

Табела

Из горње табеле се са високим степеном вероватноће може утврдити да је матерњи језик одређен по национални припадности. Бошњака и Муслимана заједно је било по попису из 2002. године 32.009, а као босански матерњи језик је навело 31.499 становника, што претставља незнатну разлику 540 становника. Хрвата је било по попису из 2002. године 35.642, као матерњи језик хрватски или хрватско-србски се је изјаснило 54.205 становника, што представља знатно више у односу на националну припадност. Податци о матерњем језику нам кажу да су се само Срби и Црногорци (2.205) определили да јим је матерњи језик србски или србско-хрватски.  По тим податцима се са високом вероватноћом може тврдити да је у Словенији око 65.000 припадника српске националне заједнице и не 38.964, као што то каже попис из 2002. године. Како друштвена небрига може да утиче на нестанак једнога народа се види из примера, Беле Крајине (део Словеније у којем су живели Срби и Црногорци). Попис становништва из времена Аустрије у 1846. години је утврдио да на Крањскем (Словенија) живи око 17.000 “Србохрвата”, а што је представљало око 3,79 процената укупног становништва. У Белој Крајини Срби живе више од 400 година. Тачно се зна, које православне породице су прво дошле већ 1530. године у Бојанце, Мариндол, Перудику, Адлашиће, Пауновиће, Жуниће и Виницу. Још 1880. године је била у Белој Крајини установљена Српска православна црквена општина и прва основна школа на српском језику. По попису Дравске бановине 1931. године је живело (само у 7 села) у Белој Крајини 6.745 православних Срба и Црногораца. Још у неколико села у Белој Крајини је активна српска православна црква, на гробљима па су поједини надгробни споменици исписани у ћирилици, што нам сведочи да су тамо живели Срби и Црногорци, чији потомци у великој већини се више не изјашњавају као Срби или Црногорци, а српског језика више и нема. То је последица потпуне небриге матичне и домицилне државе (Србије и Словеније). Међутим у време бивше заједничке државе СФРЈ, Срби у Словенији смо имали могућност да учимо србски језик и ћирилично писмо у 5. или 6. разреду основне школе, када је било учење заједничке историје и културе, када смо могли изучавати такође српске књижевнике и песнике. Али након осамостаљења Словеније, тога више нема. Међутим, кривац за такво стање није само држава Словенија, него и ми припадници српскога народа, који у довољној мери не препознајемо важност учења матерњег језика у систему школовања.

Брига за учење матерњег језика, не сме бити препуштена волунтерима и љубитељској делатности културних и других друштава у Словенији. Наиме биствена саставина културе је школовање. По Уставу РС је школовање слободно, с тим да је основна школа обавезна, а финансира се из јавних средстава. Држава ствара могућност да грађани могу постићи одговарајућу школску спрему (57. члан Устава), школовање па уређује закон и подзаконски прописи. Међутим не постоји закон или подзаконски пропис, који би уређивао школовање лица, која припадају народима некадашње СФРЈ. Сасвим је разумљиво да није могуће у потпуности изражавати своју културу и употребљавати свој језик и писмо, ако није обезбеђено изучавање у култури припадника друге народне (невећинске) заједнице на свом језику.

Словенија је усвојила и ратифицирала Оквирну конвенцију о правима народних мањина, која у члану 14. одређује да се погодбенице обавезују да ће признати да има сваки припадник и припадница мањинске заједнице право да научи језик своје мањине. Право, које гарантује Оквирна конвенција на жалост у Словенији се не поштује, када је реч о мањинама народа некдашње СФРЈ. Словенија је наиме у поступку ратификације избегла ту обавезу тако што се је сазивала на Устав и законе, те у ратификацијској листини изјавила да у Словенији нема никаквих других припадника националних мањина, изузев оних, које признаје устав. То значи да је Оквирна конвенција због става тадашње владе да се конвенција односи само на италијанску, мађарску и делимично ромску мањину, за припаднике других народа некадашње СФРЈ, неупотребљива. Аутор овог прилога је имао више састанака заједно са припадницима хрватске и немачке националне заједнице с члановима Савета Европе, када смо представнике Савета Европе објективно известили о положају наших мањинских заједница у Словенији. На основу утврђеног на овим састанцима, је израђен став Савета Европе о примењивању Оквирне конвенције о правима народних мањина сасвим јасан, и то да држава сме определити критерије за примену конвенције, међутим то несме бити извор  самовоље и неправедног разликовања. Зато је Саветодавни одбор позвао Владу Словеније да се побрине за припаднике других народа са територија некадашњих југословенских република.

Овде можемо напоменути да се је политичка клима у Словенији делимично променила, тако да је све више припадника културне и политичке елите, који су свесни чињенице да се овакав однос до националних заједница народа некадашње ФФРЈ не може одржати. Зато је Државни збор Републике Словеније 1.2.2011. године усвојио Декларацију Републике Словеније о положају народних заједница припадника народа некдашње СФРЈ у Републици Словенији (Сл. гласник РС, бр. 7/2011), у којој је први пута званично претресено питање положаја т.з. новонасталих народних мањина. Усвајање наведене декларације је важно не само за припаднике народа некадашње СФРЈ, него и за Републику Словенију, која је с овим показала европским институцијама да се такође у Словенији мењају ставови у правцу признавања народних мањина.

У тачци 3. Декларације је први пут опредељен однос до питања учних програма припадника других народа као политичког питања. Државни збор је заузео став да наведеним народним мањинама припада колективно право до властитог самоорганизирања на народностни основи, с чиме могу да уживају и развијају културу свога народа, језик и писмо, историју и своју присутност у словеначким средствима јавног информисања, и тако доприносе к мултикултурности Словеније. Република Словенија с тим не само да признаје, него тако деловање такође охрабрује, а уједно ће се трудити за усвајање правних оквира који ће обезбедити материјалне и друге облике подршке њиховему деловању. У тачци 5. Декларације је Државни збор Републике Словеније изразио очекивање да ће Влада Републике Словеније на основу ставова, који су изражени у тој декларацији, а у оквиру своје надлежности обезбедити сталну бригу за стварање услова за очување и развој идентитета наведених мањинских заједница. Државни збор сматра да би к том циљу пуно допринела одлука Владе да установи посебно саветодавно тело Владе Републике Словеније, које би претресло питања, захтеве и предлоге припадника народних заједница, те усвојила ставове везане до тих предлога и одлука владе и министара, које би се нанашале на тематике тих мањинских заједница (Подсавети владе).

Након усвајања наведене декларације имају Владе Републике Словеније различите ставове. Тако зване лево срединске владе по правилу су поштовале препоруке Државног збора Републике Словеније из тачке 5. наведене декларације и конституисале Савет за народне мањине из те декларације, док су т.з. десне владе тај Савет укидале. Наведена чињеница само потврђује да декларација није довољна гаранција за остваривање права, које прокламира декларација. Без обзира на ту чињеницу, декларација јесте прва материална основа за остваривање права, које је могуће тражити од државе и државних институција, међутим на жалост словеначки медији нису спремни за артикулацију о тим питањима, премало па је такође стручњака из редова србског народа, који би се јавно испоставили и бавили том тематиком. По нашем уверењу би Влада Републике Словеније морала заменит одело, које је постало претесно и наместо садашњег Савета за т.з. нове мањинске заједнице установити Уред Владе Републике Словеније за нове мањинске заједнице. Тај Уред Владе Републике Словеније би морао у сарадњи са организираним српским и другим друштвима приступити изради стручних програма за реализацију циљева, које прокламује наведена декларација Државног збора Републике Словеније.

Разговоре које представници националних заједница народа некадашње СФРЈ, међу којима је и аутор овога прилога воде са представницима институција Словеније о решавању статусног питања, нас охрабрују. Досадашњи разговори са свим посланичким групама у словеначком парламенту нам уливају оптимизам, да ће једнога дана и српска заједница у Словенији добити статус националне мањине. Статусно питање је питање свих питања, јер се с тим питањем реши начин финанситања културних, научно просветних и информативних садржаја, што би представљало гаранцију српском народу за очување свога идентитета.

Сарадња ССДС са институцијама матичне државе

ССДС је већ од самог настанка 1995. године осећао потребу за бољим комуникацијама између држава тадашње СР Југославије и самостојне Словеније. Успостављање дипломатских односа између две државе је представљало знатно боље услове рада и живота за многе српске породице, не само овде у Словенији, него и у крајевима из којих те породице вуку порекло, јер су олакшане комуникације на свим подручјима. Отворена питања између држава (барем она лакша) су се релативно брзо решавала, што је такође позитивно утицало на рад културних друштава и самог ССДС. Захваљујућ првом амбасадору СР Југославије у Словенији, његовој екселенцији проф. др. Иви Висковићу, су након успостављања дипломатских односа између држава, успостављени такође добри односи између ССДС и институција матичне државе. Врло брзо је била успостављена одлична сарадња између културних институција Србије и Словеније, између града Београда и Љубљане, што је значило за ССДС и сва српска културна и друга друштва у Словенији знатно боље разумевање са институцијама у Србији. Данас има ССДС одређену сарадњу не само са Министарством културе и информисања Србије и Канцаларијом за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, међутим та сарадња ни приближно није онаква, каква би морала бити, па чак и каква је прописана са позитивним прописима Републике Србије (Закон о дијаспори и Србима у региону). На овом месту желим испоставити посебно узорна сарадња ССДС са Одбором Народне Скупштине Србије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, који има разумевање за наше захтеве да тај скупштински одбор у сарадњи са Државним збором Републике Словеније трага за решењем о отвореним статусним питањима Срба у Словенији. Таких заједничких састанака је било већ неколико. Међутим, извршна власт заокупљена својим унутрашњим проблемима, за које знамо да нису мали, има све мање времена, жеље и материјалних могућности за бригу о свом народу у Републици Словенији.

Однос матице према Србима у Словенији се у задњих 15 година мења. Поједине владе су имале различите приступе, како укључити дијаспору у институције система матичне државе. Након усвајања Закона о дијаспори и Србима у региону је установљено Министарство за дијаспору, а 3.7.2010. године конституисана Скупштина дијаспоре и Срба у региону, те њени савети за економску сарадњу, статусна питања, и културно просветну, научну и спортску сарадњу. Међутим функционери и администрација тога министарства никада нису имали за циљ да се Закон о дијаспори почне примењиват у духу његових одредби, служио је само за промоцију владајућих структура тога времена, али и неких незначајних службеника у том министарству. Након промена власти у 2013., али и 2014. године је било Министарство за дијаспору преименовано прво у управу, а касније у Канцаларију за дијаспору и Србе у региону, али у начину деловања се ништа није променило. Данас је то Канцаларија за сарадњу са дијаспором и Србима у региону у оквиру Министарства спољних послова, која не служи никоме, а најмање дијаспори или Србима у региону. Међутим, као што сам рекао, ситуација се ипак мења, јер Министарство културе и информисања Србије, са својим програмима доприноси да се Срби у Словенији не осећамо у потпуности заборављени од институција матичне државе. Положај Срба у Словенији је могуће поправит на два начина. Прво да институције матичне државе подрже ССДС у његовим активностима за придобивање статуса националне мањине, те у свим билатералним разговорима са представницима Словеније инсистирају на реципроцитету. Институције матичне државе – Србије треба да траже од Словеније да уреди положај Срба у Словенији на једнак или сличан начин, као што је уређен положај Словенаца у Србији. По другој страни институције Србије, а пре свега Министарство за културу и информисање, али и министарства надлежна за просвету и спољне послове, би морала имати једнак однос до Срба у Словенији, као и до Срба у другим државама региона. Наиме, и матична држава мора преузети бригу о Србима у Словенији, тако што би на једнак начин кроз програме и пројекте системски преузела финансирање дела учења српског језика, културе и информативних садржаја. Најмање једном седмично би морао РТС сателитски програм имати барем један сат програма посвећеног Србима у Словенији, слично, као што то има за Србе у Хрватској. Пре сваког доласка званичника Србије у посету Словенији, би се ти званичници морали састати са представницима Савеза, те из прве руке бити обавештени о отвореним питањима Срба у Словенији. Наиме, тако раде све државе, које имају своје сународнике у другим државама.

Међусобна сарадња Срба у региону

Срби у региону, у колико немају уређен статус, би се могли запитат, каква је њихова међусобна сарадња и колико сами доприносе да је њихово стање у домицилним државама такво, какво јесте. Сматрам да нисмо искористили многе могућности за унапређење тих односа. Садашња међусобна небрига једних о другима је наставак опште друштвене небриге о српском народу на тлу бивше СФРЈ. Јачање српске националне свести у појединим државама региона, утиче на свеукупну националну свест Срба у матичној држави, али и региону. Успех Срба у једној држави је путоказ за србе и у другим државама, међутим ту матица несме имати улогу само немог посматрача, него преко представника извршне власти би морала имати проактивну улогу. Срби из Словеније наглашавамо потребу о међусобној сарадњи Срба из региона, јер је код нас дозорела свест да само организовани у одређену структуру можемо бити од помоћи и себи и матичној држави.

Сарадња Срба из Словеније са српским организацијама из Европе и света је изузетно скромна. Постоји сарадња само на подручју фолклорног стваралаштва у Европи, и то преко Савета европске смотре српскога фолклора, који више од 20 година организује Европску смотру српскога фолклора, на којој учествују многе европске земље и земље региона. Постоји могућност да се ова сарадња унапреди и на другим подручјима.