Џонатан Лок Харт
Три песме из циклуса Пливач
1.
Остала је у шумарку
И сијала од уља
Које је попила из потока
И запевала на поветарцу
И, преставши, осврнула се
Да види шта очи
Могу да виде из зеленила
Дрвећа. Кренула је
Напред, и на сунцу
Осетила је невиђену врућину
Зурење непримећено, укус
На њеном језику, њена стопала
Скоро чокоти лозе
Укорењени у земљу
И она је почела, умирући
Да уздише, да осети
Ваздух исисан из ње,
И у дрхта,ју
Она је оклевала и дахтала
Када је потрчала
Док се сунце није сакрило
И склизнула је
Као иверак
У месечином обасјано море.
2.
Море је било плаво
Море је биоа мрачно
Језеро је било близу
Њене речи биле су јасне
Њене речи биле су оштре
Оне су погодиле његово уво
И отпале. Искра
На кремену муцала је на киши
И оставила је опекотину као свој белег.
Река отиче
Река је избацује
Док се она жали
На ветр и море
Шдто је његов језик постао груб
И брежуљци нису оно што су били.
3.
Њени ножни прсти играли су се у песку
Море је прало њена стопала
Морском травом као косом
А њен језик је висио
На ветру. Песак се
Залепио за њену мокру кожу
И со се ухватила на њеној усни
И море допрло до њеног крила
Као да је сунце пало на њену косу
Као водопад. А са
Обале, чула је њега како зове
А одсјај светлуца на једрима
И пао је опет на њено лице
Невидљиве руке су се држале
Шта она није могла да каже
И читавог дана таласи су долазили
И играли се њом, а песак
И ветар је подигоше.
Две песме из циклуса “Сањарење”
1.
Увенуле гране лежале су иза брежуљка,
Село шћућурено у долиници, невидљиво
Као твоја рука оне вечери, месец,
Одраз тог помрачења, густиш
И шипраг скривени на крају стазе, тек тада је
Твоје тело, ружичасто као шљива,
Шчепало сунце на заласку, врт
У цвету, док је, доласком сутона, воћњак ћутао
И док нас је зов ноћи обузимао
Скоро: старац остаје без гласа
Када се буде његова осећања, чак као повратак
Опхрван годинама, жетва готово обављена.
Мождина трепери и подрхтава дуго после времена
Када млада крв поиграва на априлском ветру.
26.
Тиркизни прелив воде није привид разгледнице.
Ослобађање мора у светлости која замире
Није прорачун песника. Овде ветрови
Могу бити топли у јануару. Ниједна сирена се не диже
Са подводних стена, бродови су поређани
У лагуни као да никада није било олује.
Љубав у мождини, није важно што је
Појам неугодан, показује се
На топлоти и светлости, костима и лађи,
Надима се и сплашњава на први и последњи зрак светлости.
Што сам старији, мање знам. Ти си се
Успео, сине мој, на још једну стену.
Грчки и феничански трговци познавали су многа знамења
Љубави; то је само врелина крви.
Са француског превода Никол Малет превео на српски
Димитрије Бунтић

Коментари