Џонатан Лок Харт
Неколико гласова у, мада из и изван Канаде
У спомен Милану В. Димићу
Канадска књижевност се изменила. У осећајности усмене књижев-
ности Канаде присутне су приче које су домороци причали пре
постојања Канаде само у њиховој територији и бившим терито-
ријама које су касније апсорбовале Сједињене Америчке Државе.
Ту су, такође, и приче Викинга у Новом Свету, затим Енглеза и
Француза и многих других, током више од хиљаду година њихове
повезаности са домороцима.
Људи су раздвојени границама са Сједињеним Америчким
Државама. Моја породица такође, али су границе нација вештач-
ке. Домороци, Акађани, Мортимери и Нови Енглези знају ово доб-
ро. Али границе су стигле и са њима извесни разлози за њих. У
Канади живе људи који су рођени овде, остали или само прошли
кроз Канаду, или они који имају претке који су живели у Канади.
Књижевници Виндхам Левис (Wyndham Lewis), Малком Луис
(Malcolm Lowry), Сол Белоу (Saul Bеllow), Џек Керуак (Jack Kerouac),
Елизабет Бишоп (Elizabeth Bishop), Марк Странд (Mark Strand)
спадају у ово поље визије. Други, као Роберт Финч (Robert Finch),
П. К. Пејџ (P. K. Page), Е. Д. Блодгет (E. D. Blodgett), Диона Бранд
(Dionne Brand) и Том Кинг (Tom King) су важне фигуре у канад-
ској књижевности, иако су рођени другде.
Срећни смо да имамо Е. Д. Блодгет (E. D. Blodgett) који пред-
води ову селекцију канадске поезије и књижевности. Иако су ен-
глески и француски службени језици у Канади, на терену је увек
вишејезичност. Оригинални језици су аутохтони или домородач-
ки језици. Енглески и француски су језици “новодошли” после
старонордијских језика и поред баскијског и других језика, укљу-
чујући афричке језике које су рани становници донели. Тако
Канада и канадска култура и књижевност постају богатије и ис-
преплетеније. Песме које следе нису објављиване (Моје песме по-
јавиле су се на румунском). Следе најлепши апострофи Е. Д. Блод-
гета (који такође пише и на француском; запетљани калиндроми
на енглеском и француском Калинa Андреа Михаилескуа (Ca-
lina Andrei Mihailescu); Песме Наоми Мaкилвраита (Naomi Mc-
Ilwraith), тако персоналну и културну поезију (укључујући однос
између Cree – једног од урођеничких језика у Канади – и енгле-
ског); нежне песме Пушпа Ређа Ачариа (Puspa Raj Acharya); савр-
шени превод на француски Никол Малет (Nicole Mallet) мојих
сонета и две моје песме на енглеском, као и две песме Монике
Чофен (Monique Tschofen) које заокружују овај избор. Изабране
песме ће боље говорити о себи и много елоквентније него што ја
могу казати о њима. Ови писци су савршени и срећан сам да им
се могу придружити у овој селекцији. Они живе у различитим
рејонима Канаде, а рођени су овде или су дошли из Сједињених
Америчких Држава, Румуније и Непала. Канадска књижевност
је слободна и променљива: у њој нема присмотре или контроле.
Канада је слободна земља, ослобођена мишљења и намере да љу-
ди да доприносе овде и далеко, тада и сада, у будућности коју ће
променити, надам се, учинити је креативном, добродошлом и ве-
ликодушном (Извињавам се за ову персонификацију). Ово што
сам заокружио овде јесте свечаност разноврсности са надом за
даље слављење. Надам се да ћу у будућности унети више фран-
цуског у конверзацији. Околности нису ми дозволиле да урадим
тако у ово време.
Са енглеског превео Радомир Батуран
Рубрику из канадске књижевности уредио је проф. Џонатан
Лок Харт са универзитета Едмонтона. Редакција часописа Људи
говоре неизмерно му је захвална.
Е. Д. Блогет
Фонтана
У сумрк вас очарава изненађењем претварајући се у врт који
ви никада нисте видели, а испод дрвећа ромињање кише која пада
полако, играјући наспрам лишћа и дотичући воду, киша али киша
није киша, просто фонтана баца капи воде у ваздух,
лебдеће дрвеће, бара око њихових стопала где вода одјекује на камену.
Све изгледа да се овде одмара, одмарајући се у мирном падања
воде, атом који садржи некакву музику, тебе, камен окружен
тишином – време које изгледа да се окреће око себе. Ти се не би
осмелио да коракнеш из страха да се промене ритмова који
играју на непознатом свету где ти стојиш немоћан да
одеш. Смрт није овде примећена на време, сем унутра шупљине
еха камена, одсутности, туге, птице у мраку позива,
звуке који се једва чују и падају кроз твоју свест као било која мала
киша што би могла пасти, трагови које оставља невидљиве, али
сигурне.
Фриз
То је био сезонски рез од стакла, опрезних птица, вече
Које заостаје у дроњцима на дрвећу као сећања
једва видљива, а свако полази из лавиринта
прича да умре зачас овде пре рађања звезда.
Видиш тананост тога, његову крхкост, очи су ти несигурне
да ли је све то, птице и звезде, могло бити споменуто у чаролијама
бајалица извучених насумице из већих прича и све неспособно
исчезну, годишње доба које нема излаза и отварено у нама као фриз
где почињемо да видимо сами себе у ниској утехи тако нежној
да можете помислити да сте ви лишће врба које управо
почиње да даје своје најнежније зеленило ваздуху
и ако би богиња била потребна, онда би ово зеленило било она,
бакарна поред нас у ваздуху,
мелодија птица уткана нечујно у њену косу,
сви смо ми најчистији одјеци рукописа без трага.
Месечина
Гласови дечјег играња на улици надолазе и плутају кроз
прозор где седиш, лепота од тог хватања као да неко грчи твоје
грло, твоја једина жеља је да их подигнеш у своје руке,
грлећи их заувек, не мала тела, која ће остарети доста брзо,
него само гласове, недостижне као бујица која у пролеће почиње
да се спотиче прко стена, а затим мислиш срце ће ти препући,
и не опирући се ономе што чини,
делови онога што плута кроз прозор и далеко од тебе
изван твог дохвата, упркос јалових покрета твојих руку,
молбама твоје свести у тишини, помешаним са гласовима деце,
тишина, тврдоглави они могу чути можда игри упркос,
међу њима твоји и моји можда, извесна туга која прожима
светлост поподнева, све оно што човек највише пожели
као поклон тела, тела која проливају њихово ишчезавање,
напуштена месечина.
Базен
Ноћ смрти мог оца, звезде искрсавају и дају небу његов облик
крећући се полако са истока према западу док их хоризонт заузе и
оне ишчезнуше, тишина њиховог пролажења пада преко свих
нас као да је то био силазак раног снега који се заноси
само кратко кроз мрак. Ако смо говорили, то је било у пролазу,
отварање тишине, мали извор који избија на површину из земље
и обара далеко, траву око њега се повија моментално
према води никада виђеној пре. Ако је то што си ти био, кретање у
најкраћим изворима и ипролазак даље као што вода чини,
твоје ћутање морало је бити као ћутање невидљивог потока
чије протицање лежи испод земље, која се подиже иза видика
ствари језеро и затим оде даље, језеро где жабе искачу и певају
читаве ноћи, као да су оне доносиоци поруке која не може
бити позната, али је прошла између њих и одблеска звезда.
Плакање
Плакање је музика компонована звуцима обоа и фине кише
која пада на далеким бреговима, пригушених, само одјецима
лишћа тополе које га поседује само кратко пре него га напусте,
одвајања звука, немоћног да одоли, вечност одлажења који улази
у све што чује – сезоне, столице, месец – и стојећи у старој кући,
ту нема бежања од његовог дизања од зидова, његове прашине
невидљиве која се таложи на
вашем телу а да ви то не осећате. Плач је музика која издише,
долазећи преко особе као јесења измаглица која се диже у
долини, дрвета постају авети, жубор потока је упијен
и чује се само као плакања ритам, дах душе плачућег вапаја,
музика која то ствара уцртавањем, тог увоштавања, смањивања,
давања и узимања света, звезде које су биле тако далеко
сада тару нашу кожу као да је њихово небо увек било баш тамо.
Са енглеског превео Радомир Батуран
Калин Андре Михаилеску
Анонимус није нико од нас
анониман
није нико од нас
иако губимо име
где ми не губимо лице
у креветским чаршавима
где ми не губимо кривине
кроз теснаце и вртове поморанџи
кроз и кроз
литија
чудотворство
исцрпљеност
удова
од играња змија једно са другим
свака кап времена добила је и
гурала од уста до уста
као звезде бисер рунолиста
анониман
није нико од нас
Патриотизам
То је урођено: не памтиш шта је
прадеда јео или волео или гледао
тако да ти не можеш да размишљаш о прошлости
– то би било слабашно, грозно, благо –
уместо тога узео си шприц тамо
букет њих да брзо убризга
твоју прошлост у гробље,
затим их ископти, високо подигнутих обрва,
и упозорити децу да ако додирну
заставу на брду, порашће јак ударац у земљу, узрок
од кога си ти охол ефект
твоје урођене авети неће повратити прадединој
отаџбинској самоћи многих
против самоће сваког
трагајући за симетријом човек поједе другог
“шоумена” док жене рађају “амок” 1 -а
______________________________________________
1
малајско лудило
Наоми МакИлврејт
Лековити круг
Трезан, ти држиш перо које говори
као што ти говориш. Старији то зову
кажиперо 2 и са дрхтањем
узлећеш са орлом док
грлиш нас својим крилима тешке туге.
Твоја прича у овом кругу вређа ме
кад те видим да је оживљаваш.
Али ти лебдиш са орлом
док нам предајеш своју причу
ти нам дајеш свој бол
ти нам дајеш своје сузе.
Твоја мама седи поред тебе, њена рука
на твом младом али мужевном рамену док твоја колена подрхтавају
и твоје сузе навиру са речима. Ти имаш
кћерку рече пре додавања
пера које говори твојој мами.
Када она држи кажиперо
и говори, твоја рука на њеном рамену
мирује док говори шта јој се десило
док те је носила девет месеци.
Твоје сузе над твојом кћерком,
Рука твоје маме на твоме рамену
и сада твоја рука на њеном рамену показује ми
коначно, коначно
о међугенерацијској трауми.
Када моја знојави длан шчепа
кажиперо много касније
после свих осталих, не би те требало
повредити да ти кажем, ја нисам
знао о бродолому алкохола
док нисам био скоро пунолетан.
Не би требало да ме повреди да ти кажем
обаома мојим родитељима није био потребан
алкохол у кући. Не би требало то
да ме повреди да ти кажем да памтим
четири бабе и деде који су ме волели.
Не би требало да ме повреди да раширим
моја крила да ти кажем.
Ипак то се десило.
А у сузама и казивању
и слушању, овај круг рањава.
Али у сузама и казивању
и слушању, овај круг зацељује.
Сонет за подводача и господара алкохола
Кладићу се да мислиш да ова глупа мала песма
не може се рвати са твојим чистим нерђајућим злочинима:
твојим девојкама, твојим боговима, твојим пушкама,
твојим дрогама, твојим хаосима
од грабежи надебљалих мачака отимача пара са њиховом звоњавом
и звона која одзвањају профитима, преимућством, бомбама.
Ваше залихе алкохола,
ваша љубав према опојним течностима тако фино
трује детињи мозак. Чините им зло,
ови рањени људе уништени су вашим јефтиним вином.
А ипак, ти си пријатељски непријатељ –
Живиш са нама, једеш са нама, спаваш
са нама. Скривену врсту непријатељства
практикујеш, док делиш своју робу и
настављаш ово убијање ти чиниш док дете расте.
Овај резервоар бола? И нема опоравка.
Ти се никада нећеш окренути од њене људскости
Све што могу да видим је лудило.
Упркос жучи и кључању и честим дрекама
ти се никада нећеш окренути од њене људскости.
Њен брод, то је бацање са вулгарношћу;
Она је плен у колонизаторовом пијаном једу.
Његов врисак извор лудила.
Заједно са хаосом дошла је беда:
пакостан вишак етанола
да потапа ковчег њене људскости.
Можда је њен стид постао таштина
која се збраја са отровима да запрепасти.
Све што могу да видим је лудило.
Произвођачеве сплачине вискија само су графикони њене судбине:
њени пљачкаши, ми чујемо њихово завијање.
Ти се никада нећеш окренути од њене људскости.
Нема спаса и нема лека, препуштања пучини:
пре рођења изложена алкохолу.
Мада све што видим је лудило,
ти се никада нећеш окренути од њене људскости.
Са енглеског превео Радомир Батуран
Пушпа Рађ Ачарија
Дедина и бабина кућа
Лимуново дрво
у башти
Мирис зеленог
и жутог, помешани
с капљицама росе
у свитању зоре
Добра вест
На грани дрвета
седи мали врабац.
Док се време котрља из прошлости
доваљало се из будућности
и претвара се у садашњост
гранчица дрхтава
под ногама птице.
Бресквини цветови
Ми нисмо видели бресквине цветове заједно
у Хај парку
где су пролећни облаци умотали сунце
ти си их посматрао у цветању
Застала сам поред библиотеке
У Улици св. Ђорђа, у поноћ
кад се месец спустио
на балдахин цветова
Смрзнути
између ружичастог и белог
ми стојимо
мирни
и посматрамо
бресквини цветови расцепљују бол
у време и радост
Радост
У сну прошле ноћи,
Ја сам скакала у велико зелено језеро
Ја сам открила
то је било језеро унутра језера унутра језера унутра језера…
где установих
вукову кожу
свирача флауте
белог коња
црвена платна
и успомене
моје баке
урезане на камењу
Са енглеског превео Радомир Батуран
Џонатан Лок Харт
Три песме из циклуса Пливач
1.
Остала је у шумарку
И сијала од уља
Које је попила из потока
И запевала на поветарцу
И, преставши, осврнула се
Да види шта очи
Могу да виде из зеленила
Дрвећа. Кренула је
Напред, и на сунцу
Осетила је невиђену врућину
Зурење непримећено, укус
На њеном језику, њена стопала
Скоро чокоти лозе
Укорењени у земљу
И она је почела, умирући
Да уздише, да осети
Ваздух исисан из ње,
И у дрхта,ју
Она је оклевала и дахтала
Када је потрчала
Док се сунце није сакрило
И склизнула је
Као иверак
У месечином обасјано море.
2.
Море је било плаво
Море је биоа мрачно
Језеро је било близу
Њене речи биле су јасне
Њене речи биле су оштре
Оне су погодиле његово уво
И отпале. Искра
На кремену муцала је на киши
И оставила је опекотину као свој белег.
Река отиче
Река је избацује
Док се она жали
На ветр и море
Шдто је његов језик постао груб
И брежуљци нису оно што су били.
3.
Њени ножни прсти играли су се у песку
Море је прало њена стопала
Морском травом као косом
А њен језик је висио
На ветру. Песак се
Залепио за њену мокру кожу
И со се ухватила на њеној усни
И море допрло до њеног крила
Као да је сунце пало на њену косу
Као водопад. А са
Обале, чула је њега како зове
А одсјај светлуца на једрима
И пао је опет на њено лице
Невидљиве руке су се држале
Шта она није могла да каже
И читавог дана таласи су долазили
И играли се њом, а песак
И ветар је подигоше.
Две песме из циклуса “Сањарење”
1.
Увенуле гране лежале су иза брежуљка,
Село шћућурено у долиници, невидљиво
Као твоја рука оне вечери, месец,
Одраз тог помрачења, густиш
И шипраг скривени на крају стазе, тек тада је
Твоје тело, ружичасто као шљива,
Шчепало сунце на заласку, врт
У цвету, док је, доласком сутона, воћњак ћутао
И док нас је зов ноћи обузимао
Скоро: старац остаје без гласа
Када се буде његова осећања, чак као повратак
Опхрван годинама, жетва готово обављена.
Мождина трепери и подрхтава дуго после времена
Када млада крв поиграва на априлском ветру.
26.
Тиркизни прелив воде није привид разгледнице.
Ослобађање мора у светлости која замире
Није прорачун песника. Овде ветрови
Могу бити топли у јануару. Ниједна сирена се не диже
Са подводних стена, бродови су поређани
У лагуни као да никада није било олује.
Љубав у мождини, није важно што је
Појам неугодан, показује се
На топлоти и светлости, костима и лађи,
Надима се и сплашњава на први и последњи зрак светлости.
Што сам старији, мање знам. Ти си се
Успео, сине мој, на још једну стену.
Грчки и феничански трговци познавали су многа знамења
Љубави; то је само врелина крви.
Са француског превода Никол Малет превео на српски
Димитрије Бунтић
Моника Чофен
Epithalamium
Дуж таквих стаза ми смо те пратили, кружећи
бучним градовима да мотримо на твоје гласове, шафран и лаванда,
отварајући заједно полако, као сутон. Било је то увек лети
у Хај Левел, Бруклин, Минто Бриџис, ваздух
блистајући са парчићима ваших, ваших живота умршених пре нас
и сећам се чак по хладним ноћима при цврчању цврчака
уличних светиљки, снежне пахуљице урамљивале су ваша лица
венцима латица. Твоја љубав – онако нежно дохватање
из посластице – постала је блистава. Као што се башта показује
допадњиво и красно са пчелињим балсамом, лепотица бобица,
и лист срца
према мадригаловом дозивању сунца,
тако баш понашала си се ти, крећући се
заједно пут неба и ветра, одјекујући у радости, јер шта је љубав,
него дар звука ваздуху? Реци речи сада – ти волиш
– и ми разумемо да пуноћа света није дирнута,
Већ одражена авала као што се одраводажава вода реке,
без смиривања, као што се пољубац одражава, у даху, рођен,
са сваким слогом, уздахом
смехом, ламентом. Реци да волиш опет; отпевај то out de cаpo.
од почетка, мисао жели једино да се именује. Твоје усне додирују
сваку реч суштински као покрет нечега што се креће
тако слатког, ми ломимо себе слушајући да бисмо видели.
Сирена
Ја ћу осећати како ми перје отпада,
моје тврде крљушти се љуште.
Ми ћемо пузити заједно у море.
Роди Ламсден, “Мој силазак”
(Roddy Lumsden, “My Descent”)
Налазим да је тешко писати; ти, миран
у оном другом граду, са твојим остарелим псом,
заузети читаш. То је све што знам.
Неког другог речи
прелазе преко твојих усана, њихов облик хоботнице плеше
у твојим устима, док је твој мангупски језик
набрекао пијући слађи сок.
видре гледају како ти тонеш немарно, у
струје, дрхтећи са морском травом и пашњаком јегуља,
док једрењаци дешифрују брајеву азбуку
твојих костију кроз пергамент
твоје златне коже.
Ти треба само да певаш, сам и стасит;
Ја ћу осећати како ми перје отпада.
Недостаје ми твој глас. Покушала бих да те зовем
али си ти рекао не после шест; опет моје срце
врви са цврчцима, а моје шаке
стежу се у песнице. Шта бих могла казати?
Тако жедна и без речи, могу ли, ипак, допрети до тебе
у мраку? Такво некакво сећање
на слабашно туговање твојих уста бришем
из мог памћења права имена ствари?
Ништа не расте овде и нису ме скрхале
године. Не, ова ствар са тобом не може бити добра.
Ти си на површини воде у причи много миља далеко,
док, минералу, ја сад стојим изложена,
нема као преријски неотесанко.
Прати ме песмом: моје тврде крљушти се љуште.
Ти ћеш зграбити цели свет
и прогутати га чврсто, олупине и крхотине,
све док ове пенушаве речи посеју више бродолома из прича.
Заборављам све друго. Дубина плаветнила твојих очију одмрсила ме.
Дођи, певај; све што ми је потребно ти дишеш.
Пузићемо заједно у море.
Са енглеског превео Радомир Батуран