У сумрк вас очарава изненађењем претварајући се у врт који
ви никада нисте видели, а испод дрвећа ромињање кише која пада
полако, играјући наспрам лишћа и дотичући воду, киша али киша
није киша, просто фонтана баца капи воде у ваздух,
лебдеће дрвеће, бара око њихових стопала где вода одјекује на камену.
Све изгледа да се овде одмара, одмарајући се у мирном падања
воде, атом који садржи некакву музику, тебе, камен окружен
тишином – време које изгледа да се окреће око себе. Ти се не би
осмелио да коракнеш из страха да се промене ритмова који
играју на непознатом свету где ти стојиш немоћан да
одеш. Смрт није овде примећена на време, сем унутра шупљине
еха камена, одсутности, туге, птице у мраку позива,
звуке који се једва чују и падају кроз твоју свест као било која мала
киша што би могла пасти, трагови које оставља невидљиве, али
сигурне.

Фриз

То је био сезонски рез од стакла, опрезних птица, вече
Које заостаје у дроњцима на дрвећу као сећања
једва видљива, а свако полази из лавиринта
прича да умре зачас овде пре рађања звезда.
Видиш тананост тога, његову крхкост, очи су ти несигурне
да ли је све то, птице и звезде, могло бити споменуто у чаролијама
бајалица извучених насумице из већих прича и све неспособно
исчезну, годишње доба које нема излаза и отварено у нама као фриз
где почињемо да видимо сами себе у ниској утехи тако нежној
да можете помислити да сте ви лишће врба које управо
почиње да даје своје најнежније зеленило ваздуху
и ако би богиња била потребна, онда би ово зеленило било она,
бакарна поред нас у ваздуху,
мелодија птица уткана нечујно у њену косу,
сви смо ми најчистији одјеци рукописа без трага.

Месечина

Гласови дечјег играња на улици надолазе и плутају кроз
прозор где седиш, лепота од тог хватања као да неко грчи твоје
грло, твоја једина жеља је да их подигнеш у своје руке,
грлећи их заувек, не мала тела, која ће остарети доста брзо,
него само гласове, недостижне као бујица која у пролеће почиње
да се спотиче прко стена, а затим мислиш срце ће ти препући,
и не опирући се ономе што чини,
делови онога што плута кроз прозор и далеко од тебе
изван твог дохвата, упркос јалових покрета твојих руку,
молбама твоје свести у тишини, помешаним са гласовима деце,
тишина, тврдоглави они могу чути можда игри упркос,
међу њима твоји и моји можда, извесна туга која прожима
светлост поподнева, све оно што човек највише пожели
као поклон тела, тела која проливају њихово ишчезавање,
напуштена месечина.

Базен

Ноћ смрти мог оца, звезде искрсавају и дају небу његов облик
крећући се полако са истока према западу док их хоризонт заузе и
оне ишчезнуше, тишина њиховог пролажења пада преко свих
нас као да је то био силазак раног снега који се заноси
само кратко кроз мрак. Ако смо говорили, то је било у пролазу,
отварање тишине, мали извор који избија на површину из земље
и обара далеко, траву око њега се повија моментално
према води никада виђеној пре. Ако је то што си ти био, кретање у
најкраћим изворима и ипролазак даље као што вода чини,
твоје ћутање морало је бити као ћутање невидљивог потока
чије протицање лежи испод земље, која се подиже иза видика
ствари језеро и затим оде даље, језеро где жабе искачу и певају
читаве ноћи, као да су оне доносиоци поруке која не може
бити позната, али је прошла између њих и одблеска звезда.

Плакање

Плакање је музика компонована звуцима обоа и фине кише
која пада на далеким бреговима, пригушених, само одјецима
лишћа тополе које га поседује само кратко пре него га напусте,
одвајања звука, немоћног да одоли, вечност одлажења који улази
у све што чује – сезоне, столице, месец – и стојећи у старој кући,
ту нема бежања од његовог дизања од зидова, његове прашине
невидљиве која се таложи на
вашем телу а да ви то не осећате. Плач је музика која издише,
долазећи преко особе као јесења измаглица која се диже у
долини, дрвета постају авети, жубор потока је упијен
и чује се само као плакања ритам, дах душе плачућег вапаја,
музика која то ствара уцртавањем, тог увоштавања, смањивања,
давања и узимања света, звезде које су биле тако далеко
сада тару нашу кожу као да је њихово небо увек било баш тамо.

Са енглеског превео Радомир Батуран