25.
Милан Лојаница

Антологија Архитектуре и Цивилизације архитекте Александре Мокрањац

Одувек су антологије и хрестоматије имале посебно место у библи-
отекама читалаца посвећених одабраним темама. Ништа мање и да-
нас посежемо за овом врстом литературе, поготово у приликама ка-
да нам још у наслову аутор указује на аспекте који нас нарочито
занимају или нам се учине привлачним.
Управо такву књигу конципирала је и уобличила Александра
Мокрањац, дипломирни инжењер архитектуре пројектантског
смера. Избором појмова Архитектуре и Цивилизације фокус је
јасно на нечему што спаја ова два тежишта, доводећи их у везу па
и ону судбинску. Стога овакав наслов, разуме се, побуђује ишче-
кивања расплета и разјашњења на оба краја најављених садржаја.
Напетост појачава већ и сама чињеница да су оба насловна пред-
мета носиоци слојевите садржајности и да нас сваки понаособ, а
тим више и њихова експлицитно најављена релација, упућује на
разноврсна сазнања и уз то на различите врсте и начине присту-
па и размишљања. С једне стране – о овим темама не може бити
ни помена без проверених и поузданих података и чињеница, а с
друге, у области смо могућих вишеструких читања, те одлучује
угао гледања, оптика, умеће мишљења и имагинација која пода-
так и поступак коначно заодева и осмишљава.
Наведени приступ управо сусрећемо у збирци текстова Алек-
сан-дре Мокрањац о градитељским искуствима сагледаним у
светлу чињеница из одговарајућег историјског контекста. Чиње-
нице су к томе проткане и нитима вишеструких утицаја који про-
жимају и време и догађаје у којима се збивају, а које аутор распли-
ће показујући своју прецизну упућеност, смисао и умеће читања
и повезивања догађаја, уз завидну списатељску вештину.
Антологија је структурирана у неколико тематских потцели-
на. Осим приступног записа и уводног обраћања презентираног
у видy ауторског creda, очекују нас две групе текстова. У првој,
под заједничким насловом Хрестоматија о граду – налазе се тек-
стови посвећени универзалној теми настанка и развоја човекових
насеобина од палеоархитектонских иницијала, преко протоан-
тичких урбаних творевина и градитељских сведочанстава до гра-
ђевина и градова из нововековног цивилизацијског успона, а по-
том и оних преосталих из турбулентних периода предмодерног и
модерног доба и њихових контроверзних наизменичних блиста-
вих подвига и посртаја. Другу групу текстова, прикључених на
поменути матични тематски ток, чине две потцелине ситуиране
ближе нашем завичајном простору. Једна од њих тиче се настанка
и развоја вароши (појам из етнокултуролошких извора Балкана),
а други је тема о елементима војне архитектуре са фокусом на при-
каз динамичног и драматичног развоја слојевитих обриса Београд-
ске тврђаве.
Основни концепцијски став аутора текстова ове антологије је
– да архитектура, не само што сведочи о духу места и времена на
ком и у ком непосредно настаје, него сведочи и о универзалним
законитостима својственим човековом поимању света и његовом
трагалаштву непрекидно испољаваном у свим његовим нарашта-
јима. С друге стране, уверљивом аргументацијом аутор показује
да архитектура није само пука последица него и агенс збивања
који у великој мери обележава и обликује дух места и времена, а
тиме и дух самог човека на историјској позорници. У овом узврат-
ном утицају, некад јасном и веома читком, а понекад запретеном
у мање прозирним слојевима миленијумске прошлости, пратимо
појединачна поглавља антологије која се слажу у целовиту, узбу-
дљиву сагу о Архитектури у цивилизацијском току и развоју.
Водећи нас кроз хронологију градитељских искустава аутор
нам приказује њихову разноврсност, богатство облика и варијаци-
ја у динамичној, неретко вртоглавој сукцесији, смени традици-
ја и њихових мотивација. Напоредо, архитект-писац предочава
нам готово идентичан градитељски кőд који се уочава у повоју
цивилизације као и у свим потоњим периодима, ништа мање до
наших дана: утилитарни смисао, практични менталитет, готово
увек је нераздвојан од потребе за симболизацијом – оглашава-
њем дубље значењских порука путем градитељског чина. Очито,
у природи је човековог духа да повезује елементарне потребе са
оним које се тичу његових суптилнијих егзистенцијалних нивоа
и планова.
Странице антологије Александре Мокрањац исписане су са
интелектуалним набојем и ерудицијом каква се, објективно, рет-
ко среће, уз то завидном књижевном вештином. Наративни ток
ослања се на широк и разуђен круг знања са кога се покрећу раз-
мишљања и изводе закључци. Методолошки кључ, употреба ли-
тературе и техника блиски су научном поступку али се одмах иза
почетног фонда неспорних података и чињеница наилази на до-
пуне, фине рефлексије и дигресије блиске артистичкој, поетичкој
форми изражавања. Позитивним чињеницама додају се интер-
претације и повезивања која сировом податку дају на замаху и
убедљивости. Тако читалац бива са информативног слоја увучен
у експресију писца и специфичан емотивни набој преко кога се
указују естетска својства те тиме и додатне вредности текста.
Штиво пред нама несумњиво тематски попуњава празнину у
области оскудној изворно веродостојном и преведеном литерату-
ром. На садржинском и методолошком плану ова књига показује,
да када је реч о развоју архитектуре и цивилизације – а зашто не и
других области – могућ је – а и пожељан истовремени приступ са
научних и са уметничких позиција, односно и са очигледно мо-
гућих заједничких, за овог аутора, очито недељивих платформи
и гледишта.
Извесно је да ће Антологија Архитектуре и Цивилизације
архитекте Александре Мокрањац имати свој простор и круг чита-
лаца, оних заинтересованих за општа питања историје и разво-
ја културе и уметности, као и оних којима ће бити потребна бли-
жа упознавања, продубљивања и обједињавања знања из уже
области и појединих тема Архитектуре и Историје којима је књи-
га посвећена. Најзад, зар њен поднаслов не истиче да је реч о “ми-
нимуму знања” које би у одоносу на Архитектуру и Цивилиза-
цију требало да има сваки “становник или симпатизер српског
говорног подручја”. Нека се ова сугестија и лепа жеља макар
делимично остваре, биће то велика корист и за становника и за
симпатизера, а и права надоканда за списатељски труд као и из-
давачки подухват у целости.

Слични текстови


Светомир Бојанин
Човеков идентитет и наша савременост

Предраг Р. Драгић Кијук
ТРЕПТАЈ НОЋНИХ СВИТАЦА

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026