Бранко Брђанин
Панорама савремене српске драме и позоришта
Поглед и на савремену српску драмску књижевност неодвојив је
од сагледавања готово аксиоматске усавршености драматичар-
ске “прдукције” и праксе – позоришног живота истог периода. А
наша драматургија обилује “уклетим” писцима и њиховим тек-
стовима – комадима који нису позоришно “оживјели”. Превише
је примјера који дају за право оваквом увиду па је непотребно и
скоро узалудно набрајати и наводити написане драме које нису
доживјеле постављање на сцену (или им је оно једно и једино
било све, прво и последње). У исто вријеме, последња деценија
двадесетог вијека однијела је са животне и литерарне сцене неке
од водећих драмских аутора (и теоретичара, историчара драме и
позоришта те драматурга): Б. Пекића, А. Поповића, Љ. Ђокића,
Обреновић – Лебовић, В. Лукића, Б. М. Михиза, С. Селенића, Ј.
Христића (још раније остали смо без Данила Киша). Миодраг
Павловић је потпуно прекинуо своје ауторске везе са драмом,
а “апстинира” и један од најзанимљивијих српских драматур-
га и теоретичара, Миодраг Станисављевић. Са “сужене листе”
најбољих српских драматурга “водећи”, Љубомир Симоновић,
не појављује се са новим драмским текстом након искуства са
драмом Бој на Косову, која је имала само филмску реализацију.
Драгослав Михаиловић, Гордан Михић, Милица Новковић,
Деана Лесковар, Вељко Радовић, Жарко Команин, Јован
Радуловић, углавном или више не пишу, или не објављују на-
писане драме (Новаковић) или им те, објављене – и код веома
угледних издавача – драме нико више не игра. Вида Огњеновић
је континуирано присутна у нашем драмском и позоришном
Коментари