Редакција
Слободан Живковић
ДОСТОЈЕВСКИ У ДЕЛУ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА (2)
„Човек је, међутим, створен да наследи вечност“
(Г.Флоренски: Хришћанство и култура, Београд, 1995, стр. 33).
ПУТ ЉУБАВИ
1.
До вечних врености: правде, истине, љубави1 – чије остварење утире пут ка лепоти и савршенству, човека води „Еванђеље Господа Христа“2. Ове универзалне вредности јесу „језгро боголике душе свакога човека“, оне су „клице вечнога“ и суштина бића човечијег и оне га воде „божанском савршенству“3, каже Јустин Поповић4 у Тумачењу Посланица прве и друге Коринћанима светог апостола Павла. До тих вредности човек стиже ако „све Христово претвара у своје“5, при чему претвара „његово Еванђеље – у своје Еванђеље“6, „јер Дух Свети својом божанском силом савлађује сваки грех, и сваку смрт, и сваког ђавола, испуњујуђи човека Богочовеком, 'сваком пуноћом Божјом'“7.
Дакле, егзистенцијалну мучнину своје недостатности, која га гура у пролазност и смрт, човек разрешава, по Јустину Поповићу, „божанском силом“ „Духа Светог“: правдом, истином и љубављу – које воде право савршенству, „испуњујући човека Богочовеком“. Отуд је тежња ка вечности, која је једнака тежњи ка савршенству, основно обележје човека. Пут ка вечности јесте Богочовек, Његова стаза, и он је решење свих егзистенцијалних човекових неиспуњења. „Од вечне користи је човеку само оно што је божанско и бесмртно, вечно и богочовечно.“8
„Све остало је штетно по човека,“9 каже Јустин Поповић. Све што човека удаљава од правде, истине, љубави и других јеванђељских врлина одмиче га од идеје савршенства па отуда битно удаљава од вечности и Богочовека. И тада настаје време да се у опустошеној људској души појави крик: „таштина над таштинама, све је таштина“10, када познање „мудрости“ постаје „мука духу“11, а јововски бол безнађа пружа једини закључак: „да је проклет човјек који се узда у човјека“, кад „од Господа одступа срце његово“12.
2.
Десет година је Јустин Поповић упознавао дело Ф.М.Достојевског пре но што је 1919. Написао Философију и религију Ф.М.Достојевског, неприхваћену докторску дисерацију на Оксфордском универзитету. Достојевски му је био један од путовођа у промишљању судбине човека и света у философским и теолошким радовима до краја живота.
Јустин Поповић казује како се Достојевски „спушта у танано пракорење којим се свака твар корени у тајанственим дубинама вечности“13 и како „чезне за апсолутним, вечним, божанским“14. Тај апсолут, корен „сваке твари“ и сама вечност, јесте Богочовек: у Њему је „смисао и циљ човека, смисао и циљ историје“15. Следи и супротан закључак из супротне позиције: без Њега, Богочовека, нема ни смисла ни вечности па ни човека; без вредности које се „корене“ у Богочовеку човек није могућ, губи се, гаси и нестаје.
Тако: своје одреднице човек црпи из непресушног извора љубави, добра, лепоте, истине и правде – Богочовека, Исуса Христа, свога Творца.
И Владимир Соловјов налази да за свој „недоличан живот“ „човек мора да пронађе ослонац ван њега“ и да се он, ослонац, „налази у религији“, која „наш живот“ треба да „препороди и освети“ и „да га сједини с Божанским животом“16. Без успостављања те везе човек престаје да личи на себе, стичући „недоличан живот“, а снага постојања садржана је „у богочовечанском лицу Христа, у Коме сва пуноћа Божанства обитава телесно“17. Све вредности, које значе човекову егзистенцију, налазе се, према томе, у Христу. Оне, сходно томе, отуда происходе. Исти аутор у Филозофији морала, разрађујући ову тему, каже како „смисао живота или унутрашњу везу појединих дјелова с великом цјелином не можемо ми измислити, она је дата одискона“18. Отуда је човек „по својој мисији безусловна унутрашња форма за добро као безуслован садржај“, јер: „Добро само по себи ничим није условљено, оно све условљава собом и остварује се кроза све.“19 Зато је „јасно као дан да безусловно треба прихватити само оно што је само по себи, по својој суштини добро“20.
3.
Два су „вечна проблема“ које Јустин Поповић сагледава у делу Достојевског, а то су „проблем постојања Бога и проблем бесмртности душе“21. Ту су садржана решења човекове егзистенције. У ствари оба проблема своде се на један: доказивање постојања Бога. Зато је Достојевском, каже Јустин Поповић, све усмерено „у један нагон: нагон тражења Бога“22. „Стога се Достојевски пробија кроза све што је временско и пролазно у свету и човеку, рони у бездане тмине и дубине, тражећи искрице божанског и бесмртног.“23 „Божанско и бесмртно“ су, сматра Јустин Поповић, једно. У мору ефемерности, илузија и фатаморгана, којима је претрпан свет материјалне стварности, садржана је бит постојања – само постојање; до њих треба доћи – то је задатак човека; а долазак до тих вредности јесте човеков долазак до себе. Па тако „тек кад почне веровати у своју личну бесмртност, човек почиње бити човеком“24. У идеји о бесмртности садржан је „живи живот“, „главни извор истине и правилног сазнања за човечанство“25. Пошто је Бог једино бесмртан, следи закључак: „Бесмртност не може постојати без Бесмртнога,“26 па је, отуда, људска личност без Бога „и онтолошки, и психолошки, и феноменолошки немогућа“27 јер је Бог „иманентан бесмртној суштини човечије личности“28. Отуда су узвишене мисли и осећања „плод“ „делатности Божје у бесмртном тајнику човечије личности“29.
Пошто је Христос „по свему божански савршен и идеалан“, „у Њему су и божанска Правда, и божанска Љубав, и божанско Добро, и божанска Лепота, и божанска вечност постали човечанском стварношћу“.30
Тако се највеће овоземаљске вредности: љубав, правда, добро, лепота, истина – корене у Вечном, у Богочовеку, Христу. Без Њега, по суду Јустина Поповића, не би било ни овоземаљских вредности. Па је утолико пре човекова дужност да се њима окрене.
4.
То се види у „христоликим“ јунацима Достојевског31. „Лик Христов је главна стваралачка сила у њиховим душама,“32 каже Јустин Поповић.
И Лав Шестов вели, позивајући се на Канта, како: „матафизика се своди на три основна проблема – проблем Бога, бесмртности душе и слободе воље“33.
Јован Богослов оглашава: „Бог је љубав, и који стоји у љубави, у Богу стоји и Бог у њему стоји.“34
У настојању да појми човека, Достојевски је, „мучен тајном човекова бића,“ покушао да човека објасни, наставља Јустин Поповић, „људским средствима“ и то му није пошло за руком.35 И тек кад се окренуо Богочовеку, открио је „да у чудесној личности Богочовека горка тајна човека постаје слатка и блага“36. Бог је извориште вечних, непроменљивих, непролазних вредности и човек свим својим делатностима треба да се усмерава том непресушном извору.
Тај процес, по Достојевском, јесте „самоусавршавање у Христовом духу“37, каже Јустин Поповић. „Зато се Достојевски држи тога богочовечанског пута.“38
Пошто је Бог љубав, љубав јесте творачки принцип и сходно томе ништа без ње не постаје. Истовремено, она је негација сила разарања, поништавања и нестајања: она је потврда имања, насупрот губљењу и немању. Путем вере („подвигом вере“) човек се устремљује извору љубави, Христу, и „васкрсава себе из гроба егоизма“.39 Уношењем себе у само средиште љубави човек „побеђује егоцентризам свога подивљалог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“40. Тако човек престаје да буде „егоцентричан“ и, ослобођен греха, постаје „христоцентричан“, а то значи да му у животу једини руковођа постаје Христос (= љубав).
Јустин Поповић наводи како је човек „као зрно, које само онда много рода роди, ако умре“; то јест „ако умре“ за себе, ако ишчезне саможива потреба потврђивања и доказивања самог себе и давање и еманација човекове личности буду основна садржина личности. Он каже, зато, како „главно дело“ Достојевског „'Браћа Карамазови' и није друго него пророчки видовито објашњење горе наведених Христових речи из дванаесте главе Јовановог јеванђеља“. А оне гласе: „Који љуби душу своју, изгубиће је; а ко мрзи душу своју у овоме свету, сачуваће је за живот вечни.“41
5.
И Георгије Флоровски вели: „Подвиг се не састоји од забрана. Он је делање, 'довршење' самог себе.“42 А то значи афирмацију, потврду личности. Он садржи „тежњу ка бесмртности“, јер је у суштини „вечни вапај, незаустављиви покрет унапред“.43 У стваралачкој активности „нешто суштински ново треба да дође на свет. Човек ствара себе потпуно се поистовећујући Богу.“44 И Г.флоровски каже: „То је закон духовног живота: семе не оживљава ако не умре.“45 А то подразумеве одбацивање сопствених недостатака („ограничења и наклоности“), што представља „једно апсолутно предавање Истини“46. Тако се стиже до слободе: ослобођењем од сопствених ограничења која човеку намеће грех. Одрицање од греха јесте постизање слободе; неприхватање греха јесте корачање стазама праведности и Христа. Неприхватање замки греха омогућује прав и сигуран ход који је „стваралачки задатак“47, који је освајање нових простора лепоте и потврда човечности, – и истовремено величанствено уздизање над, са жаљењем посматраним, гмизавачким батргањем оних који не умеју да се ослободе греха. Зато, поручује громогласну истину Георгије Флоровски: „Смерност је слобода. Подвижничко одрицање не окива дух, оно ослобађа душу.“48
И Г.Флоровски тврди да постоје вечне вредности: „Али, очигледно, постоје многе вредности у овом животу које неће бити поништене ни у будућем веку. Најпре долази љубав.“49 Дакле, вредности „будућег века“ јесу већ у овом: треба их уочити иза наслага греха у сопственој души и онда бити на њиховој страни, – а то се зове смерност, и слобода која отвара непојамна пространства нових могућности афирмације човека. „Да ли је претерано тврдити како је свако дело милосрђа вечно?“50 Смерност, милосрђе – љубав, ход вечним вредностима омогућује закључак: „У сваком случају, људска личност надилази историју.“51
Стазама вечности стиже се до Вечнога.
6.
У томе је смисао „тајне пшеничног зрна“. Ослобађајући се греха „умре сав човек ради Христа, да би у Њему оживео бесмртним и вечним животом“52, каже Јустин Поповић.
Искушење, грех, страст подстицаји су човеку да се, путем одбацивања њих, вине у заслужене висине и просторе. Павле Флоренски каже: „У искушењу проналазимо себе; у победи над страшћу први пут сазнајемо да смо слободни, у оствареном тријумфу над грехом своју емпиријску природу чинимо надемпиријском.“53 А када „грех овлада личношћу и лице престаје да буде призор откуда сија светлост Божја и све видније показује прљаве мрље на својим сопстваним стаклима, лице се одваја од личности, њенога творачког начела, она губи животну снагу и згрчи се у маску страсти која је њим овладала“54, наставља да казује Флоренски исту мисао, само са супротне позиције уочену. Грех, дакле, одузима божанска својства човеку: „светлост Божју“ која „сија“ из њега пошто га претходно лиши „творачког начела“. Од таквог „лица“ постаје и остаје маска, нешто што личи на постојање, а доказ је непостојања. На основу тога Флоренски закључује: „Добро је приметио Достојевски маску на Ставрогину, камену маску уместо лица – такав је један од степена тога распадања личности.“55
Николај Бердјајев каже да хришћанство „увек позива да идемо од унутрашњег ка спољашњем, а не од спољашњег ка унутрашњем“, јер: „Неопходно је унутрашње духовно преображење, а унутрашње је део слободе и благодати, никада нужности и присиле; савршени хришћани и савршено хришћанско друштво не могу да се остварују на природан начин.“56
Према томе, доминација унутрашњег човековог света у одређењу токова човекове егзистенције у односу на спољашње манифестовање видна је у хришћанском погледу на свет. Отуда Достојевски „у своме знаменитом, Говору о Пушкину“, наводи Јустин Поповић, „ватрено позива“: „Смири се, горди човече, и скрхај своју гордост.“ „Истина није ван тебе, него у теби; нађи себе у себи, потчини себе себи, овладај собом, и угледаћеш истину.“57
Јер, наставља П.Флоренски, „високи духовни успон обасјава лице светлосним ликом, изгонећи сваку таму, све недоречено и недоковано у лицу, и онда лице постаје уметнички портрет, рађен од живога материјала највишом од уметности, 'уметношћу над уметностима'. Подвижништво је (управо) таква уметност: и подвижник не (само) својим речима, него целим бићем, заједно са речима, као својима, а не апстрактно, не апстрактном аргументацијом, сведочи и доказује истину – истину реалности, праве реалности. Та је околност исписана на лицу подвижника.“58
Јустин Поповић управо потврђује то: „Погубљујући ради Христа и Христом све што је греховно, зло и смртно у души његовој и вољи, и срцу, човек налази у Христу и душу своју, и вољу, и срце, само очишћене, обновљене и обесмрћене.“59 Такав је живот свих „христочежњивих хероја Достојавског“: Аљоша је хтео да живи за „бесмртност“, а старац Зосима, вођен „прекрасним ликом Христовим“ „кроз таму овога света, као сунце светло и тихо проходи тајну свога живота, загревајући промрзле душе и одушевљавајући их за нови живот по Христовом Еванђељу“60.
А кнез Мишкин је „толико одан Христу, толико живи Њиме, мисли Њиме, осећа Њиме, да својој околини изгледа занесењак и идиот“61. „Околина“ је тако одсликала себе.
А Макар „иде по свету нежно и тихо као да је изграђен од материје од које и сан“, каже Јустин Поповић. „Он нежношћу Најнежнијег лечи и вида болне и тужне душе и кротошћу Најкроткијег покрива туђе грехе.“62 У њега се, према томе, уселио Исус Христос. То јест, његово присуство неспутано је дошло до пуног изражаја.
„Хришћанин говори својим телом,“63 казује исту мисао П.Флоренски, а „ми смо имали безбројно мноштво сведочанстава о Божанском блистању подвижничких ликова, о њиховом сијању као колут сунца“, наводећи пример Серафима Саровског.64 Доминација унутрашњег човековог света над оним изван казана је и тврдњом: „преображај тела постиже се обновом ума као центра целога бића“65.
Или, како би то Јустим Поповић рекао: „Невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог.“66 „Видљиво стоји на невидљивом и састоји се из невидљивог.“67 „Човек је најбољи пример како се невидљиво претвара у видљиво: његове невидљиве мисли, његова невидљива осећања, његове невидљиве жеље претварају се у видљива дела, у видљиве поступке, у видљиве подвиге.“68 „Хришћани су тиме Хришћани што у временском траже вечно, у видљивом невидљиво, у људском Божје. Хаџије вечности, они кроз временско путују вечним, кроз човечје богочовечним. Они непрестано траже божанско злато у земаљском блату. И налазе. За њих су твари провидне: кроз видљиво они виде невидљиво, кроз временско они виде вечно.“69 То казује и В.Соловјов (Духовне основе живота, Београд, 1994, стр. 130).
Отуда „мученик, светац, мада и он говори, ипак не сведочи себе, него Господа, и (сам) собом не јавља себе, него Њега, тако и сведоци сведока – иконописци – не посведочавају своју иконописну уметност, то јест не саме себе, него свеце, сведоке Господа, а преко њих – и самога Господа“70, каже П.Флоренски.
Дакле, прочишћен Христом, човек постаје Христов, открива божански лик у себи, па се стиже до павловског: „А ја више не живим, него живи у мени Христос.“71 Човек, тако, стиже до свога оригинала, архетипа, онога сопственог лика који је упрљан и унакажен праотачким грехом на који су додати многи остали, вољни и невољни, греси. Својим ходом ка Христу, каже Јустин Поповић, „човек преноси центар свога бића из временског у вечно,“ „из људског у Божије“72.
Отуда, лепота у уметничком делу и уметничко дело имају своје исходиште и Творцу, Христу, а чин стварања те врсте дела, као и сваког стварања, пројављивање је Творца. Лепота, правда, истина, љубав (= Бог) еманације су Творца, и човеков задатак и напор састоји се у томе да из себе уклони све наслаге греха које му онемогућавају да се приближи и можда стигне до свога оригинала.
Павле Флоренски зато каже: „И зато очишћење душе подвигом, скидајући све субјективно и случајно, открива подвижничку вечну, првосаздану истину људске природе, човечности, створене према Христу, то јест истину апсолутних начела твари; подвижник налази у дубини свога сопственог духа управо оно што се претходно изражавало и није могло, а да се не изражава током целе историје.“73 Флоренски вели да „уметници – иконописци могу да буду само свеци“, да морају бити „довољно васпитани да би били пријемчиви за утицаје благодатнога учитеља“, а да су њихове руке „усмераване“ „духовним опитом“.74
Губитак себе грешног јесте оно зрно које „само“ треба да пропадне, нестане, после чега ће се, очишћено од греха, ослобођено спутаности овоземаљским недостацима, наћи у бескрају моћи и могућности. И тада ће „много рода да роди“.
7.
Јустин Поповић најпре види како је Достојевски наведену промену учинио у себи. Достојевски је „подвигом вере“ „преобразио егоцентрични разум, савладао убитачну скепсу, победио самоубиствено очајање својих антихероја и смирио своју бурну душу пред благим и кротким ликом Богочовека Христа“.75 Јустин Поповић наводи речи старца Зосиме „да је молитва васпитање“, што сматра за „најкраћу и најсажетију дефиницију еванђелске, православне педагогике“.76 Тако, дело Достојевског служи као путоказ за животну стазу којом не треба и, другу, којом треба ићи.
Она друга јесте „ефектна апокатастатична перспектива“77 која је присутна на крају Браће Карамазових, о којој говори Миливоје Јовановић, а која је припремана целокупним делом овог руског писца.
Старац Зосима, наводи Јустин поповић, за себе говори да је „гори од свих људи, од свих и свакога на земљи“ па је то разлог што се монаси налазе „међу зидинама својим“.78 А људима се највише приближава онај ко прима и схвата њихове грехове. То је израз највише љубави. То је пример Богочовека – Исуса Христа.
Старац Зосима „с бескрајном љубављу сусреће сваког грешника; благо улази у његову душу, чини је својом, њене грехе осећа као своје“.79
„Дивни Аљоша је оличена благост и смиреност.“ И „он не жели да буде судија људима“80.
Смиреност, праштање, кротост и разумевање карактерише и кнеза Мишкина, чији је лик писцу послужио да потврди „да је идиот не Мишкин него они који га сматрају за идиота“81.
А христочежњиви Макар „неком благом и сетном смерношћу“ „смирава бурне душе својих ближњих“. Његове врлине доприносе „да гордост неосетно ишчезне из њих и гнев се изгуби“82.
Духовни преображај доживео је Зосима кад је као млад официр одустао од двобоја, као и Тајанствени посетилац Зосимин, услед осећања свога греха. Покајањем они су кренули стазама самоусавршавања.83
8.
А то је пут ка Богочовеку – који јесте љубав.
Владимир Соловјов каже: „у своме чистом облику религиозно стање своди се коначно на радосно осјећање да постоји биће бесконачно боље од нас самих и да нам живот и судбина, као и све што постоји, зависе управо од њега“ па стога „ми уистину осјећамо реално присуство Божанства, осјећамо у себи његово дјеловање“.84
Присуство божанства у људској природи, произилази, јесте несумњиво.
„Не можемо сумњати у стварност онога што на нас дјелује кроз осјећања и чије је дјеловање дато у самој чињеници нашег осјећања,“85 наставља Соловјов. „Стварност божанства није закључак из религиозног осјећања, већ садржај тога осјећања – оно исто што се осјећа.“ „Ако постоји Бог у нама, дакле, Он постоји.“86
Ту мисао казује Јустин Поповић: „До Њега, љубав је била тангента на кругу људског живота; од Њега, она постаје центар живота, личности и људске заједнице.“87 У љубави се налази „тајна новозаветне гносеологије“ и она је „нови пут познања“.88
И Павле Флоренски каже да „истинска љубав“ није могућа „без учешћа Божанске силе“ пошто „волећи, ми волимо у Богу и преко Бога“.89
А љубав је, наводи речи старца Зосиме Јустин Поповић, „стварна, делатна“, увек показана „општом“.90
Павле Флоренски додаје: „Цјеловит однос Бога према свијету је израз Његове љубави. Свака твар је акт Божанске жртвене љубави.“91 Преузимање туђег греха, о чему говори старац Зосима, израз је љубави Христа према огреховљеном свету. „Христос је примио на себе људске гријехе због своје љубави. Зар је Христос учинио гријехе? Он их је само примио.“92
Активна љубав човека води Божанској благости путем властитог личног стваралаштва“ које је „посвећено стварању апсолутних вредности – моралне врлине, љепоте и истине“, каже Николај Лоски.93
Према томе, стварање као манифестација љубави човеково је преузимање основног својства Творца, Бога. Сергеј Булгаков такође тврди да „као и Богу, човјеку је својствена тежња ка апсолутном стваралаштву“94.
А Николај Фјодоров вели да „треба живјети“ пре свега „ради васкрсавања мртвих“95; – дотле се распростирало његово овоземаљско поимање љубави.
Љубављу, битним својством Бога, човек се развија „у меру раста пуноће Христове“96. Љубављу се „још овде на земљи“ може „живети вечним животом, победити грех и смрт и бити бесмртан“.97 То значи разрешење „вечних проблема“: савлађивање смрти и достизање „пуноће Христове“ – решење питања постојања Бога.
Јустин Поповић наводи речи старца Зосиме да је пакао не моћи волети више.98 Јер другог треба волети „као себе“, „оваплотити се у њега, у његову суштину“.99 Треба волети човека и који је у греху, по примеру Исуса Христа.100 И Зосима и Макар казују да треба волети сву твар: биљке, птице, небо, природу.101 Исти однос према свету има и кнез Мишкин.102 И све то пружа радост и срећу још на овом свету. Љубав према твари чини да твар узвраћа истом мером. Јер љубав, као еманација Творца, не нестаје: „све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом се крају света одазива и разлеже“. Таква љубав је препородитељска: то се види у Кани Галилејској, када је Аљоша „пао“ „на земљу као слаб младић, а устао као борац, за цео свој век одлучан“.103
Наставак идућег понедељка, 18. јануара 2016.
Коментари