Слободан Живковић
ДОСТОЈЕВСКИ У ДЕЛУ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА (3)

БЕЗ ЉУБАВИ: ПУТ ГРЕХА

1.

„Љубав је кохезија личности; грех је разоритељ личности,“¹⁰⁴ дефинише функцију љубави и греха Јустин Поповић.

В.Соловјов каже да се „највиша врлина човјекова“ „састоји у томе“ „да чува вјечне међе, подједнако свете и за прошлост и за будућност“¹⁰⁵ – оно што не пролази, што је вечно, трајно и чему захваљујући постоји и опстојава овај свет. То су атрибути Творца. Љубав је ту прва.

Прекорачење тих „вечних међа“, напуштањем простора вечности и пад у грех, у нестабилан простор, без ослонца, повлачи за собом осуду за страдање и пролазност. Исклизнуће из света вечних вредности, десило се оно вољно или невољно, јесте грех.

Грех је чињеница којом човек, по Јустину Поповићу, „преступа богопостављену међу познања“¹⁰⁶. Човек тада напушта своја божанска одређења и уноси раздор у своју личност. Грехом човек губи „богообразни карактер своје личности“¹⁰⁷ и себе осуђује на пролазност и смрт. Грехом се човек одваја од Христа па тако „човек и цело човечанство губе смисао живота, логос живота и познања“¹⁰⁸. Човек, оптерећен грехом, по Јустину Поповићу, „преноси свој центар у грех“¹⁰⁹ и тако напушта себе. Тада почиње да мисли грехом и да дроби, да све више уситњава, личност своју – и уместо очекиване слободе, прекорачењем „вечне међе“ (В.Соловјов) или

„преступањем богопостављених међа“ (Ј.Поповић), човек постаје роб првобитног преступа, а онда свих даљих који ће из њега да следе. У страху да изгуби парчад своје радробљене личности, огреховљени човек се све више, све грчевитије, везује за њих, па му тако они постају „идол и бог“¹¹⁰. Уосталом, у таквој несрећној позицији, човеку је једино то остало. Све до „подвига вере“, којом се „уништава грхообразно ја, и центар се личности преноси у Бога“¹¹¹.

Грехом се човек одваја од света, он делује као тама у којој се човекова личност нађе и од које не може да ступи у контакт са светом. Па Јустин Поповић вели: „Грех је оно што скрива од Ја сву реалност,“ грех је „међузид“, „непрозрачност, мрак, магла, тама“, што све води „изолованости и усамљености“.¹¹²

Павле Флоренски каже да се „личност без љубави расипа у безброј ситних психолошких елемената и момената“ и „претвара у случајни збир, и хрпу механизама, који неусклађено, самостално дјелују“.¹¹³ А за Сергеја Булгакова „затварати себе у своју тварност“ значи бити „заробљен у властитом подземљу“ као „прави херој подземља, сатана“.¹¹⁴

Кантове појмове феноменалног и ноуменалног света Јустин Поповић назива „кореном гносеолошког релативизма“, карактеристичног за људе пале у грех.¹¹⁵ Док Николај Бердјајев тврди да је човек „двојно биће које живи како у свијету феномена, тако и у свијету ноумена“ и да се помоћу другог, који је „свијет видљиви, свијет слободе“ „може да проникне“ у онај први.¹¹⁶

Миливоје Јовановић у Браћи Карамазовима види „јунаке прве групе, везане за 'феноменални' свет“, који се налази „у неодољивој власти сатанског начела“; „јунаке друге групе ('прелазне')“ и „јунаке 'ноуменалног' света“.¹¹⁷

2.

Припадници прве и друге групе, према подели последњег аутора, јесу негативни хероји Достојевског у виђењу Јустина Поповића, уз напомену да у ту врсту јунака спадају и личности одговарајућег понашања из других дела овог руског писца. То су личности оптерећене грехом, који их потапа, или личности које се још грчевито настоје задржати у систему непролазних вредности. Све су оне „преступиле богопостављену међу познања“ и тако нарушиле „богообразни карактер своје личности“, нарушиле своју целовитост и постале робови свога греха. Врлина је оних из „прелазне“ групе што су, тонући сладострасно у грех, још „љубили крај ризе у коју се облачи бог“, што у њима изазива „радост без које свет не може да живи и постоји“¹¹⁸ – као што то писац Браће Карамазових парадигматично саопштава кроз личност Димитрија Карамазова.

Љубав као еманација Бога и условљеност постојања човека и свих вредности неопходних за људску егзистенцију: истине, правде, лепоте – тиме је доказана као неопходност. Страдање негативних хероја Достојевског потврђује неопходност човековог понирања у вечност, како би се избегле обмане пролазности. Јустину Поповвићу се може замерити што поразе тих личности у делу Достојевског није више истицао у функцији идеје да је личност Богочовека централна у разрешењу историје људског рода. Негативни хероји Достојевског настоје да све животне проблеме реше сами, сматрајући себе довољним за замишљене подвиге. И увек доносе несрећу, себи и другима. Говорећи о таквим личностима: Раскољникову, Ставрогину, Кирилову и Ивану Карамазову – Николај Бердјајев каже: „Њихова пропаст открива нам светлост. Њихова трагедија је химна слободи.“¹¹⁹

Заробљеног у властитом подземљу“ (С.Булгаков), Јунака из подземља Достојевског Јустин Поповић назива човеком који је „најочајнији међу очајницима“¹²⁰.

Да би доказао како „темељ човекова бића није у стварима око човека већ у самом човеку“, Јустин Поповић каже да писац „свог хероја“ смешта „у подземље, аскетски га усамљује и посвећује самопосматрању“.¹²¹ И кад човек собом настоји да схвати и „откључа“ свет – да га сазна – на жалост Јунака из подземља, долази се до супротних резултата: осећања немоћи пред светом материје, огорчења и патње што је „сазнато“ недовољно и што се ништавно, а несазнато и човековом уму надоступно показује као много моћније и супериорније од човека. Па „сазнање“ до ког долази такав човек, у ствари је сазнање о немоћи и немогућности сазнавања, што изазива, по Јустину Поповићу, „вечну соломоновску муку нашу“: „Све је мука духу.“¹²²

Те врсте „мука духу“ полазна је тема Гетеовог Фауста:

„Велики дух је мене презрео,

Затвара се природа преда мном.“¹²³

Па тако Гетеов јунак има исти закључак:

„Гадим се давно сваког знања,“¹²⁴

као „подземни херој“ Достојевског: „Сазнање је највећа несрећа за човека“ и „да је свако сазнање болест“.¹²⁵ Па Јустин Поповић закључује: „Изгледа, сазнање је дато човеку да би човек осетио своју трагичну немоћ пред свим што је око њега и испод њега.“¹²⁶ И уместо радости, оно човеку доноси супротности.

Ограниченост и немоћ сазнања човека доводе до „зида“: представе како „природни закони сачињавају непребојни зид, кобни 'последњи зид'“,¹²⁷ па се у тако „ограђеном“ свету човек осећа „као миш ухваћен у мишоловку“,¹²⁸ каже Јустин Поповић. И тако човеку преостаје да схвати  како је јадан, немоћан, сићушан и слаб, а како му се неко „метафизичко чудовиште“ подсмева „из тог последњег зида“.¹²⁹

Дакле: свет објективне стварности, спусти ли човек себе на тај ниво, спутава човека, ограничава, чини га сићушним („миш“, „човекомиш“) и свиме потврђује његову немоћ. Подређен, потчињен „природним законима“, човек се мора осећати „у подземљу“, заробљен материјом. Човек мора себе тада осећати обезвређеним и изгубљеним.

3.

Потапање човека светом материје, према томе, Јустин Поповић види као стављање човека у други план, што имплицира уздизање других вредности изнад њега. А по Јустину Поповићу „сваки човек има лик Божји у души својој“ па према томе „има вечну, божанску вредност“.¹³⁰ Отуда потискивање човека на другу, или уопште споредну, позицију система вредности јесте оповргавање улоге и значења Богочовека у људској историји па самим тим то је оповргавање човека: „Све што је човеково, док се не врати Богочовеку, док се не ологоси, не обогочовечи, бесмислено је и у основи нечовечно. Јер је човек прави човек једино Богочовеком и у Богочовеку.“¹³¹

Подређивање човека материјалним вредностима, отуда, јесте увреда човека, његово унижење, обешчовечење. Произилази да човек, подређен материји, треба њој да служи, будући да јој је потчињен – пошто је она изнад њега. Јустин Поповић изричито каже да „не треба ниједног човека сматрати за материјал, за средство, за алат“¹³². Јер „неприкосновеност човечије личности јесте најскупоценија истина у нашем човечанском свету“: „И најнезнатнији човек представља апсолутну вредност.“¹³³

„Хаљинска култура“ јесте синтагма коју Јустин Поповић употребљава да би указао на тријумф материје над светом духа: та „култура“ је „спољашња, кожна, површна“ и она је „заразила велики део наше земље, и многе душе заробила, отровала, разорила“. Та „култура и цивилизација“ јесте „христоборачка“.¹³⁴ То је „варварство вешто“, наводи Јустин Поповић речи епископа Николаја Велимировића из Речи о свечовеку – којим се „поручује европском човеку“: „буди горд и срећан!“¹³⁵

Јер човек сведен на материју јесте „седамдест килограма крваве иловаче“¹³⁶. Човек без душе остаје „леш“. Европа без Бога такође постаје „леш“. „Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао ствар.“¹³⁷ Јустин Поповић „европску културу“ назива „фетишизмом у европском издању, у европском костиму“ па је зато „наше доба – идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега“. „Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи.“¹³⁸ У томе је издаја човека, самоиздаја, пораз који је самопораз – јер узрок свему томе јесте у човеку. И складиште последица те издаје је на истом месту.

То је издаја љубави.

„Неприкосновеност човечије личности“ остварује се повратком човека оним вредностима које исходе из Богочовека: љубави, правди, истини, лепоти. Упућивање човека Богочовеку јесте кретање човека ка себи. По Јустину Поповићу: „Једино у Богочовеку, човек налази пуноћу свога бића, налази свој оригинал, своју бесконачност и бескрајност, своју бесмртност и вечност, своју апсолутну вредност и ничимнезаменљивост.“¹³⁹

4.

Опкољен „природним законима“, који га надилазе, светом ствари које јесу већ какве јесу и које стога зраче у човека осећање немоћи, непроменљивости и безизлаза, јунак Достојевског из подземља присиљен је да увиди, према Јустину Поповићу, како „сазнање није у стању да пронађе првобитни извор својих сопствених збивања и делања“ и како му је „безусловно потребно да нађе праизвор свога бића“.¹⁴⁰ А за то мора „да удвосручи своју снагу, да се пробије иза сазнања, да продре у дубље поноре човечијег бића и тамо потражи суштину своје личности“.¹⁴¹ Зато је спреман „да презриво пљуне на сазнање“¹⁴², да „у очајању налази уживање“ и да „горчину претвара у неку срамну, проклету сласт“.¹⁴³ Јер: све то говори колико вреди овај свет, да – изван света изопачења: бола, патњи, понижења, немоћи и немогућности – постоји други, виши, и лепши свет: где се „налази уживање“, свет који „горчину претвара“ „у сласт“, која је, истина, „срамна и проклета“ – кад већ друге, и друкчије лепоте („сласти“), нема, и до које се, нажалост, у постојећим друштвеним околностима, не може ни доћи – и која је стога названа „неком“, дакле каквом-таквом, што је, у сваком случају, боље него да је уопште нема. Избија на видело чувена мисао Достојевског, и не само његова – да се у патњи налази идеја – смисао. Дакле, до другог, бољег, света стиже се кроз патњу и страдање у свету несавренства – и, још горе, у свету изопачености.Другим речима, Јунак из подземља излаз је почео, покушао, да тражи и најзад, какав-такав, нашао у себи – „тамо“ је нашао „суштину своје личности“.

То су хтање и слободна воља. Суштина човека налази се у човеку, никако изван њега.

„Хтење је испољавање целокупног живота, то јест, целог човечијег живота, и са разумом и са свим око тога,“¹⁴⁴ наводи пишчеве речи Јустин Поповић, а сам вели: „Човека можеш пронаћи у човеку тек када пронађеш шта он сматра за добро а шта за зло.“¹⁴⁵ „Човек је обично сав присутан у главној бризи својој.“¹⁴⁶

А за „вољу“ каже: „Човек је воља. Ван воље нема човека, нити га може бити.“¹⁴⁷ Па макар израз те воље било и „уживање“ „у очајању“.

Над Христовим човеком ствари немају власти, али он има власти над њима.“¹⁴⁸ Такав човек, намеће закључак Јустин Поповић, задржава Христа у себи, а то значи љубав, као темељ своје личности и света у коме обитава. Љубав је, тако, једина, и неопходна, основица постојања.

5.

Како Јустин Поповић каже, своје унутрашње биће, „вољу“, човек може усмерити ка добру („за добро“) или ка злу („за зло“).

У посматрању Јунака из подземља Достојевдког Јустину Поповићу недостаје: експериментално, опитно проверавање овог јунака – када он свесно, плански, рационално настоји да себе уклопи у свет „подземља“ и да тамо пронађе „љубав“, „лепоту“, као толики други, и кад услед своје „недораслости“ таквом задатку доживљава коначан пораз у поистовећивању са светом порока – а то значи светом који је негација човека. Произилази: да је неуспех Јунака из подземља Достојевског у том правцу његов највећи лични успех. Бекство из греха и ужас над понором који гута човекову личност кад се препусти греху, највећи су доказ нестајања човека пред чињеницом непостојања љубави. И, истовремено – тамо где човек, још, у човеку постоји – доказ непристајања на то нестајање. И доказ немогућности тог нестајања.

Управо Јустин Поповић каже да је „сваки грех – мала смрт“,¹⁴⁹ затим: „грех је најпре своје врсте самоубиство, јер убија у човеку, бар мало, душе, савести“¹⁵⁰, да „гресима и пороцима човек ствара свој вечни пакао“¹⁵¹, јер: „Сваки грех излучи у души човековој по мало зла које образује одмах свој мали пакао.“¹⁵² И супротно томе: човек „еванђељским добродетељима ствара свој вечни рај“¹⁵³, јер: „Практикујући еванђељске врлине, човек уноси у своје биће божанску истину, божанско добро, и тако доживљује рај још овде на земљи.“¹⁵⁴

Никола Милошевић каже да је потребно „испитати 'практични' део Забележака из подземља како би се могло закључити да ли су Забелешке нихилистичко дело, без икаквог етичког или религијског призвука“¹⁵⁵. Тај аутор закључује да „нихилизам“ у наведеном делу Достојевског „тријумфује над моралним идеалом“ пошто „писац тражи оно исто задовољство о коме говори његова књига: задовољство у унижавању сопствене етичке свести – задовољство у нечем што је непријатно“.¹⁵⁶ Закључак – нимало подобан. Управо „'практични' део“ романа о коме је реч потврђује надмоћ „моралног идеала“ над „нихилизмом“, и то захваљујући веома присутном и „етичком“ и „религијском призвуку“ у њему.

Главна потпора за оповргавање наведеног става Н.Милошевића јесте, разуме се, књижевноуметничко дело о коме је реч, потпомогнута ставовима Јустина Поповића примењеним у тумачењу дела Достојевског у целини, али који, нажалост, не долазе довољно до изражаја кад је реч о Записима из подземља.

Пре свега Јунак из подземља живи у таквој „цивилизацији“ у којој су „најсуптилнији крволоци били готово сви одреда најцивилизованија господа“¹⁵⁷, у свету изопаченог система вредности, који, следи ли се лигика света врлина, доиста, као такав, не вреди ни шоље „чаја“¹⁵⁸. Такав, посувраћени свет, који је испод нивоа материјалних вредности, јесте онај о коме Јустин Поповић говори као о свету у коме су материјалне вредности загосподариле човеком, свету у коме је човек постао роб ствари. Колико је Јунак из подземља, настојећи да се поистовети са реалним светом подземља, остављајући Лизи новчаницу од пет рубаља у руку, био поражен, види се по томе што је најпре „побегао у угао“, а онда је „са стидом и очајањем појурио за Лизом“.¹⁵⁹ Бег „у угао“ јесте она тама, подвајање и одвајање од света који су, по Јустину Поповићу, последице, и највећи докази, учињеног греха. То је бег грешника од себе, оног дела себе који је починио грех – и ту, барем, нема ничега рационалног – у томе не учествује рацио – већ сила много јача од разума: преостали део грешникове личности који не пристаје на грех, који се ужасава греха – и, оваквим потезом, настоји да се спасе – и тако спасе и онога, грешника, који га је ка греху примакао, и у грех намеравао да гурне – где би нестали. Отуда: стид и очајање говоре по себи. А трчање „за Лизом“, потом, јесте покушај искупљења греха – то јест: то је, у грешнику, дејствовање огреховљеног његовог дела, који не пристаје да огреховљеним остане, пошто је слаб, од врлина испражњен, па је гладан и жедан снаге, енергије, па трчи управо за оним ко је од њега јачи, јер га снага коју тај јачи у себи има привлачи, и њиме управља, командује. Ни овде нема утицаја рација на човеково понашање – и овде је грешник сав у власти врлине, коју нема и која се налази изван њега, или је има у недостојно малој мери – па зато: за њом мора да трчи. Јачина патње, то јест преокупираност овим догађањем – трчањем – открива величину ужаса у коме се грешник нашао и његову потребу да из свега тога изиђе. И да се спасе. Зато је: овај пораз Јунака из подземља Достојевског – у ствари његова највећа победа. Јер то је бег из света греха – из простора таме – отуда: подземља – на другу обалу; отуда ће овај јунак из подземља, на крају, да одлучи да изиђе из, тог, свог, и свачијег ко се тамо нађе, подземља.

Зато је, трчање за Лизом, дакле са супротне тачке гледишта посматрано: бег од себе огрховљеног. То је, поновно, преузимање командујуће, управљачке, улоге врлинског дела личности – над целом личношћу, па и над огреховљеним њеним делом. Зато за овакве личности – људе – има наде. У томе је сврха покајања – признања греха, и грешке. Јер: имплицитно, то је признање да је „пала“ Лиза узвишена особа – и то је Јунаков очајнички напор да се досегне морални идеал. Јунак из подземља је, тако, суштину свог бића пронашао у дубинама свога бића, за које није знао да постоје, па ни да тамо суштина борави (а не у стварима, материјалним вредностима: пет згужваних рубаља) – што је, иначе, био закључак Јустина Поповића о понашању овога хероја Достојевског.

Јустину Поповићу, према томе, недостаје већи број доказа за ставове при тумачењу дела Достојевског.

6.

Напуштање љубави као основног, и јединог, творачког принципа и последице које услед тога бивају, очигледне су у понашању осталих „негативних хероја“ Достојевског. Они су пример шта бива кад се људска воља употреби „за зло“. „Живот човеков је као неко уже, разапето између ђавола и Бога,“ каже Јустин Поповић. „Сваки човек, самим тим што је човек, живи на том ужету, преживљујући опасну драму свога постојања.“¹⁶⁰ И све зависи од човека. Јер: „по природи својој, човек је богоцентричан, а по вољи својој често постаје ђавоцентричан.“¹⁶¹ Сваким својим поступком, по Јустину Поповићу, човек је „уз Бога или уз ђавола“, на који начин „ствара или своју ђаводицеју или своју теодицеју“.¹⁶²

За Раскољникова Јустин Поповић управо каже да је „човек као воља“ и да је он „лично и екпериментално“ покушао да потврди човека као биће воље. Ако је човек у „овом свету“ „једини и апсолутни господар“¹⁶³, а то су показали „Ликурзи, Солони, Мухамеди, Наполеони итд.“, који су „сви“ „до једног били злочинци“¹⁶⁴, онда је логичан закључак до ког долази Раскољников: „Све је у рукама човека.“¹⁶⁵ Онда, зашто он не би убио обичну бабу лихварку и њеним новцем помогао да се изгради будућност многих младих људи?

Учињено убиство, наводи Јустин Поповић, доводи до супротних резултата. „Убијајући бабу, Раскољников као да је ударцима секире размрскао своју душу а не бабу: све је у њему почело да се тресе, распада, расипа, дроби. Моћ мишљења му је ослабљена и раздробљена, ум му је помрачен.“¹⁶⁶ Раскољников је, наводи Јустин Поповић, морао да призна да је „себе убио, а не старицу“, што је само доказ за закључак да „људска природа не може да издржи злочин и поднесе грех као нешто природно и логично“.¹⁶⁷

Како грех „дезинтегрише“ људску личност, Јустину Поповићу се може приговорити што није више показао на примеру романа о Раскољникову. По учињеном злочину Раскољников примећује делове покидане одеће који су умрљани крвљу и на које се сав усредсређује. Уситњавање, „распадање“ његове личности све више се истиче што размишља о појединостима у вези са злочином. Делови заузимају средишње место његове личности и „распад“ прети да постане потпун.

Како је грех „тама“ и одвајање од света – то се најлепше види у осамљивању Раскољникова и његовој молби сестри и мајци да га више не посећују.

Принцип љубави, који све време дејствује у роману, спасава Раскољникова. Љубав зрачи из свих личности које окружују Раскољникова, чак и из страшног Свидригајлова, чиме је писац показао да се и у највећем злочинцу задржава неко зрнце човечности, које не треба одбацити, ако ни због чега другог оно због злочинца.

Све је ово, управо, Јустин Поповић могао употребити као доказе за своје ставове о Богу, човеку и свету.

7.

Решавање овоземаљских проблема човеком и напуштање Богочовека и љубави као Његове основне карактеристике у делу Достојевског, Јустин Поповић наставља да посматра кроз личности Ивана Карамазова, Кирилова и Ставрогина.

Иван одбацује идеју постојања Бога због страдања „дечице“ која „још ни за шта нису крива“. И наводи примере турских злочина на Балкану и примере злочина родитеља према својој деци.¹⁶⁸ Он одбија сваку помисао страдања невиних људи па зато, за тако скројен свет, Богу „улазницу најучтивије враћа“.¹⁶⁹

Из таквог Ивановог става јустин Поповић изводи закључак да „разум људски“ није средство помоћу кога се „може одгонетнути загонетка света и решити проблем живота“. Људске моћи су сићушне за тако грандиозан подухват: „То је као веровати да комарац може сместити у своју утробу – Млечни пут.“¹⁷⁰ Другим речима: проблем је погрешно постављен. И зато не може ни бити решен на тај начин. Уместо моћи, до које верује човек да ће доћи употребом разума, откривају се свуда немоћ и пораз. Разум је само средство да човек себи потврди да је играчка у рукама већих сила. „Рационализам је отац нихилизма,“¹⁷¹ закључује Јустин Поповић.

Исто, као Ј.В.Гете, у Фаусту.

И заиста је човек слабо биће, потврђује Иван кроз своју Поему о Великом инквизитору. Јер на појаву Исуса Христа у Севиљи „већ научен тај покорни и трепетно послушни народ“ „као један човек, сагиба се главом до земље пред старцем – инквизитором“ и окреће леђа Богочовеку.¹⁷²

Инквизитор је себе ставио на место Богочовека, постао је човеко-бог – човекобог, али није могао ни пред Богочовеком, Кога је ухапсио, да не призна себи – пре свега себи! – свој пораз, пораз своје концепције света и човека: „У том си Ти имао право. Јер тајна бића човечјега није у томе да се само живи, него у томе: зашто се живи. Док не утврди и не одреди себи представу: зашто живи, човек неће пристати да живи, и пре ће уништити сам себе, него што ће остати на земљи, па макар сами хлебови били око њега.“¹⁷³          

Најзад, овим је однос материје и духа у људској природи решен. А то је да: „темељ човекова бића није у стварима око човека већ у самом човеку“¹⁷⁴. И да: „Вечни проблеми нису наметнути човеку већ су иманентни духу људском,“¹⁷⁵ каже Јустин Поповић.

Инквизиторов је пораз у томе што је ухапсио Христа, што га љути кад га Христос гледа „ироничним очима“ кад му саопштава да га „не воли“.¹⁷⁶ А нарочито кад признаје: „Ми већ одавно нисмо с Тобом, него с њим“ „и објавили смо себе за цареве земаљске, за цареве једине“.¹⁷⁷

Велики инквизитор је преузео улогу Богочовека и постао човекобог. А кад нема Бога, онда „све је дозвољено“¹⁷⁸.

Последице овакве „Иванове философије човекобоштва“¹⁷⁹ јесу његова болест и бунило у коме се „среће“ са ђаволом, коме јасно каже: „ти си болест моја“¹⁸⁰ Кроз дезинтеграцију Иванове личности Јустин Поповић открива деловање греха на човекову психу.

Кирилов је, најзад, решење како се постаје човекобог. Јустин Поповић наводи његове речи: „Ко победи бол и страх, тај ће сам постати бог. Тада ће бити нов живот, и нов човек, све ново. Тада ће се историја делити на два дела: од горила до уништења Бога, и од уништења Бога до...“¹⁸¹

„Философија човекобоштва“ је, тако, прерасла у највећу потпору философије богочовештва: уништењем Бога човек се спушта: „До горила.“¹⁸² Бог је, према томе, основна претпоставка човека и човековог постојања, што Јустин Поповић експлицира: по Кирилову, „врховна дужност првог човекобога јесте: извршити самоубиство, и кроз самоубиство – богоубиство“.¹⁸³

Човекобога, дакле, никако нема без Богочовека. Човекобог је битно зависан од постојања Богочовека. Сам – није могућ. Он је, сам, од вечног извора енергије одвојен, немогућ; отуда он, као небиће, машта да постане биће: али то би, даље, опет била његова самонегација. Зато, није лако отпалима од Христа.

Тежњу ђавола да се отелотвори и да уђе у цркву, Јустин Поповић такође не наводи као примере његових недостатака и мана.

Ставрогин би био, по Јустину Поповићу, човек у коме су присутна сва мерила „новог типа човека“ пошто је он „оличење крајњег атеизма и аморализма“. Он не разликује зло и добро па „стрмоглавце лети доле“.¹⁸⁴ Зато се убија. Нестанком богочовечанских црта у њему нестаје и он. Нема бољег доказа да је Богочовек, Исус Христос, услов и узрок постојања, а негирање Њега јесте негација постојања и одлазак у свет непостојања.

То су идеје које Јустин Поповић настоји да саопшти својим посматрањем дела Ф.М.Достојевског.

Следи наставак за недељу дана.