Слободан Живковић, Ваљево
„МОЈЕ ПЛЕМЕ СНОМ МРТВИЈЕМ СПАВА“

Овај јаук Петра Другог Петровиђа Његоша из „Горског вијенца“, нажалост, показује како је ово дело великог српског песника савремено – и свевремено. А, било би добро да није тако. Тада нам се историја не би понављала – и песников би народ имао узлазну линију свога кретања кроз историју, кроз оно што се зове време и простор.

„Заборављена историја“ српског народа била би проучавана на свим нашим, српским, катедрама ове гране науке – а свет би морао да остане без свог поучавања – једног од најстаријих народа на Земљи – шта јесте његова историја, а шта није. Све почиње од „ситница“ – јер: свака се велика ствар, доиста, од ситних делова састоји. Па, почетак затирања народа почиње од неприхватања, одбацивања, затим потцењивања – и, најзад, од презирања свега што тај народ чини, што је учинио – завршавајући овакав однос одбацивањем могућности да ће он икада, моћи, да нешто, у будућности, значајно, и историје вредно, учини. И тврдњом: да га треба преваспитати! И променити му свест!

Јасно је: циљ је уништење једног народа. И, да парадокс дође до веома великог израза: ова тежња, овакав циљ – једини су доказ, у овом времену, да је тај народ доиста велики; јер: код малих народа и нема шта да се „мења“ и уништава.

Углови улица – и плочници – причају своју причу, и треба застати, ослушнути их и предати себе истинама којима они зраче – и упорно их упућују пролазницима, да не буду само пролазници времена и простора – но да сазнају, и да потом знају, како је свака стопа овога тла – намучене земље (у основном значењу ове, последње, речи) српске – препуна тајни о постојању, о смислу; – који су освајачи отимали, и отети нису успели, па су, зато, за посао тога проклетства задужени они који су отпали од себе како би могли да постану отпадници од свога рода и народа – како би могли да тврде како је велики народ мали, и како је попут птица селица прелетао из једне мочваре у другу да тамо нађе себе, своје утемељење – а, како су велики споменици, и докази његовог постојања, на овом тлу, постављени неком необјашњивом руком бог зна којих народа, чија се имена измишљају, и језици, и култура, и историја.

Требало је да један значајан, „велики“, комунистички лик буде свргнут са датог му, и задатог, престола – и да, тек тада, крене у истраживање историје свога народа – да, тамо – кад већ у замишљеном, и измишљеном, свету своје партије то није могао – нађе утемељење себе – и да, пошто се сетио „свога народа“, открије дотад скривене кутке његове историје. Како би, срозан у очима својих „другова“, показао да није тако – да је он – још увек! – и заувек! – био, и остао, на висини – али, сад, на висини до које је стигао „његов“ народ – и да га, отуда, нико, и ништа, померити не може.

Тужно!

Али, да би парадокс био потпун, Срби су – тек тада! – и тек тако! – сазнали да им је део историје испред очију био склоњен – како би изгледало да није постојао: српски народ је тек тада сазнао за страшну ВАЉЕВСКУ БОЛНИЦУ, и Град Болницу, и за Град Умирања – ради будућег живљења, и живота. Али, колико – данас! – Ваљеваца зна где је све та болница била – и, још је жалосније! – где су хиљаде и хиљаде умрлих сахрањене! Гробље Мученика – Оних Који су Себе дали да би данашњи „владари“ лудовали, и њихови потомци наставили страшни пир уништавања свега што јесте српско – прекривено је једном парковском површином, и поклопљено комунистичким спомеником – у виду цинизма: да све постоји како би они, комунисти, и њихови настављачи, идејни и физички потомци, имали шта да уништавају.

Јер: „Моје племе сном мртвијем спава.“ Али: никада не смемо дозволити да се у реалност претвори значење стиха који следује наведеном: „Нада мном је небо затворено!“ Нити значење стиха: „Не прима ми плача ни молитве!“ – јер, Небо очекује глас наш – па макар био у виду плача и молитве (сад без наводника) – очекује наш крик (ако то друкчије не може бити), како не би било оно што садржи још један стих великог, нашег, српског, песника: „У ад ми се свијет претворио.“

Јер: човек је створен за рај – за радост, рад и стварање; а не за пакао и уништење, и уништавање.

Ваљево, 16.01.2016.