Слободан Живковић, Ваљево
„МОЈЕ ПЛЕМЕ СНОМ МРТВИЈЕМ СПАВА“

 

Овај јаук Петра Другог Петровиђа Његоша из „Горског вијенца“, нажалост, показује како је ово дело великог српског песника савремено – и свевремено. А, било би добро да није тако. Тада нам се историја не би понављала – и песников би народ имао узлазну линију свога кретања кроз историју, кроз оно што се зове време и простор.

„Заборављена историја“ српског народа била би проучавана на свим нашим, српским, катедрама ове гране науке – а свет би морао да остане без свог поучавања – једног од најстаријих народа на Земљи – шта јесте његова историја, а шта није. Све почиње од „ситница“ – јер: свака се велика ствар, доиста, од ситних делова састоји. Па, почетак затирања народа почиње од неприхватања, одбацивања, затим потцењивања – и, најзад, од презирања свега што тај народ чини, што је учинио – завршавајући овакав однос одбацивањем могућности да ће он икада, моћи, да нешто, у будућности, значајно, и историје вредно, учини. И тврдњом: да га треба преваспитати! И променити му свест!

Јасно је: циљ је уништење једног народа. И, да парадокс дође до веома великог израза: ова тежња, овакав циљ – једини су доказ, у овом времену, да је тај народ доиста велики; јер: код малих народа и нема шта да се „мења“ и уништава.

Углови улица – и плочници – причају своју причу, и треба застати, ослушнути их и предати себе истинама којима они зраче – и упорно их упућују пролазницима, да не буду само пролазници времена и простора – но да сазнају, и да потом знају, како је свака стопа овога тла – намучене земље (у основном значењу ове, последње, речи) српске – препуна тајни о постојању, о смислу; – који су освајачи отимали, и отети нису успели, па су, зато, за посао тога проклетства задужени они који су отпали од себе како би могли да постану отпадници од свога рода и народа – како би могли да тврде како је велики народ мали, и како је попут птица селица прелетао из једне мочваре у другу да тамо нађе себе, своје утемељење – а, како су велики споменици, и докази његовог постојања, на овом тлу, постављени неком необјашњивом руком бог зна којих народа, чија се имена измишљају, и језици, и култура, и историја.

Требало је да један значајан, „велики“, комунистички лик буде свргнут са датог му, и задатог, престола – и да, тек тада, крене у истраживање историје свога народа – да, тамо – кад већ у замишљеном, и измишљеном, свету своје партије то није могао – нађе утемељење себе – и да, пошто се сетио „свога народа“, открије дотад скривене кутке његове историје. Како би, срозан у очима својих „другова“, показао да није тако – да је он – још увек! – и заувек! – био, и остао, на висини – али, сад, на висини до које је стигао „његов“ народ – и да га, отуда, нико, и ништа, померити не може.

Тужно!

Али, да би парадокс био потпун, Срби су – тек тада! – и тек тако! – сазнали да им је део историје испред очију био склоњен – како би изгледало да није постојао: српски народ је тек тада сазнао за страшну ВАЉЕВСКУ БОЛНИЦУ, и Град Болницу, и за Град Умирања – ради будућег живљења, и живота. Али, колико – данас! – Ваљеваца зна где је све та болница била – и, још је жалосније! – где су хиљаде и хиљаде умрлих сахрањене! Гробље Мученика – Оних Који су Себе дали да би данашњи „владари“ лудовали, и њихови потомци наставили страшни пир уништавања свега што јесте српско – прекривено је једном парковском површином, и поклопљено комунистичким спомеником – у виду цинизма: да све постоји како би они, комунисти, и њихови настављачи, идејни и физички потомци, имали шта да уништавају.

Јер: „Моје племе сном мртвијем спава.“ Али: никада не смемо дозволити да се у реалност претвори значење стиха који следује наведеном: „Нада мном је небо затворено!“ Нити значење стиха: „Не прима ми плача ни молитве!“ – јер, Небо очекује глас наш – па макар био у виду плача и молитве (сад без наводника) – очекује наш крик (ако то друкчије не може бити), како не би било оно што садржи још један стих великог, нашег, српског, песника: „У ад ми се свијет претворио.“

Јер: човек је створен за рај – за радост, рад и стварање; а не за пакао и уништење, и уништавање.

 

Ваљево, 16.01.2016.

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026