Морална порука Андрићеве “Приче о кмету Симану”

Можемо ли рећи да је Иво Андрић с правом нобеловац? Да
ли Андрићева дела сведоче о величину његове личности? Да
ли бројне приповетке јединог српског нобеловца носе у себи
моралне хришћанске поуке и едукативни смисао? Сагледајмо,
између многих, његову приповетку Прича о кмету Симанy.
Сима Васковић је човек чији живот би свако у том времену
волео имати: обрађује земљу тихом и смиреном аги, који га не му-
чи као што то раде друге аге. Ожењен је и има двоје деце, а једина
обавеза му је да на годишњем нивоу даје аги трећину од плодова.
Ага, Ибрага Колош, је доброћудни Турчин, који се задовољава
малим стварима, а у својој кроткости чак иде код кмета по свој део,
иако је кмет званично био дужан да одлази аги. Дакле, Андрић
нам већ на самом почетку износи реалну животну слику племе-
нитих људи и просечног живота кметске породице тог времена.
Али, на тло Босне и Херцеговине долази нова власт, нови цар.
Избијају немири и Аустрија окупира читаву државу, али се закон
у односима између аге и кмета није променио. Тако у јесен ага
Ибрага оде свом шљивику, а тамо његов кмет лежи под плодном
граном и не устаје пред својим господарем. Како је људска гор-
дост страшна! Ето, слугу запоседне демон гордости и пред госпо-
дарем се не усправи. Андрић нас поново суочава са реализмом,
но, тек на крају схватамо колики је, уствари, познавалац људске
душе која ходи странпутицом. Ага је овим кметовим гестом увре-
ђен, али му смирена природа не допушта да учини погрешан ко-
рак, него само посматра кмета како се гордо одмара у плодном по-
љу, као да је све његово. Андрић не прича о Турчину и Србину, ни
о муслиману и хришћанину, већ о чистој души и души испуње-
ној егоизмом и среброљубљем. Кмет је жељан богатства и себи
присваја оно што му не припада. Како то знамо? Док је кмет гово-
рио да је све ово сада његово власништво, аутор напомиње да је
главу окретао на све четири стране света, а најзад и ка небу. Ово
је симболика која објашњава развитак гордости у души човечи-
јој. Најпре зажели мало (агину њиву), затим жељу шири на друга
поља, на све четири стране света, и на крају га гордост толико за-
слепљује да гледа и ка небу желећи да постане већи и од Бога. На-
стаје расправа у којој ни сељак ни ага не дају посед другоме, а онда
следи ћутање, које показује ко је какав човек. У тишини која је
настала, кмет је смишљао шта још да каже аги и како да га увреди,
а ага како да смири и промени узрујаног кмета. Овим је указано
да љубити ближње није својство само хришћанства, или ма које
друге вере,већ човештва. Бити човек значи волети друге, ма којој
вери припадали. Кога Бог воли, тога и кара, те тако јесте наишло
зло на добронамерног и мирољубивог агу, који је спао на то да
моли слугу за канту шљива, како му се не би свет наругао због
празних шака. Но, кмет одбија уживајући у мераку да гледа агу
празних шака, жељан освете, јер су, како каже, “четристо година
Турци јахали нас”, а сада је ред да се то промени.
Нисмо ли ову слику унижења господара већ гледали? Није ли
крсном жртвом страдао Сам Бог и био понижен од слугу својих?
Ага у причи поново бива понижен од кмета, који купује коња
и с намером улази у дућан “бившег” аге да би ликовао што овај
нема робе. Ага се, међутим, почео смиривати мишљу да су други
и више од њега изгубили и да треба бити срећан због хлеба који
има да дâ својој породици. Ово је пример држања неисквареног
човека. Он не куне кмета и не жели му да изгуби оно што је при-
својио, већ се смирује и узноси хвалу Богу и за оно мало што му
је дато, не кидишући на Бога због одузетог му иметка. Изнова
се догађа прича о Јову, а ага, слично овом библијском лику, чува
своју смиреност и поред свих пропасти.
Симан је позван на суд, где му се чита (неизмењени) турски
закон о односу између кметова и ага. То је закон који је оптужени
“бивши” кмет исмејао пред свима, због чега је избачен из суда и
затворен на осам дана у затвор. Тако су и многи свети оци говори-
ли о Старом завету, да је, наиме, остао као валидан закон, иако је
Христос установио нови савез са људима. Слично Симану, многи
су исмевали стари закон.
У причи се појављује бивши учитељ, а садашњи писар Алекса,
који је пијаница и пробисвет, а коме се Симан обраћа за помоћ да
му напише “уток”. Алекса је тип променљивих људи који не дају
вери на значају, те је тако, изгубивши службу, прешао у ислам ми-
слећи да ће му то помоћи, али се доласком хришћанске аустријске
царевине “вратио” Христу. Да ли је случајно Иво Андрић једном
лику подарио такав карактер? Сигурно није! Писац нам показу-
је да се сличан сличном радује и да од оваквог користољубивог
човека помоћ може тражити неко њему сличан, човек огрезао у
греху – кмет Симан. Код пијанице Алексе Симан се по први пут
напија, завршава у затвору због антидинастичких песама и песама
против закона (тачније против ага, који су законом заштићени). У
том тренутку живот почиње да му иде низбрдо ходећи ка једном
правцу – смрти. На путу му је ракија сапутник, а све је узроко-
вано, подсетимо се, гордошћу. Умиру му оба сина, а он све мање
времена проводи у кући. Поново је позван на суд, а овог пута му је
одузето имање, добија туберкулозу и, коначно, жена га напушта.
Од кмета са срећним животом, добрим агом и сређеном породи-
цом постаје имућни властелин, погођен стрелом гордости, а због
исте стреле је сада остављени и депресивни просјак и пијаница.
Не читамо ли у редовима ове приповетке најреалнији пут човека
оболелог од неизлечивих болести – гордости и очајања?
Сада наступа тужни део приче у ком пијаница Симан машта и
покушава да царском амиџи (који долази у Сарајево) изнесе своју
проблематику, надајући се да ће му се вратити отето. Нов учитељ
га издаје, пријављује Симанову намеру полицији, а кмет заврша-
ва у затвору три дана. После тога се Симан настанио у механи
крај реке, где прича са још једним пијаницом, Салихбегом Ха-
симбеговићем, о себи као о револуционару, чија ће идеја засигур-
но заживети, мада он то неће доживети. Занесен том идејом, он
“ће скончати једног дана, негде на клупи, уз механски зид”.
Тим речима се завршава ова поучна прича написана руком
познаваоца људске душе, једним од војвода српске књижевности,
руком Иве Андрића.
Какву нам поруку носи цела прича?
Задовољимо се малим стварима и не тражимо оно што нам
не припада. Засејавши семе гордости у себи, наша душа постаје
незасита, а незаситост води само ка депресији, погубној за нашу
душу, како су говорили многи свети оци.
Не очајавамо због животних неприлика, које су нормалне у
једном људском животу, а угледајмо се на оне који су као ага, јер
на крају увек долази награда. Овај стрпљиви Турчин, не залазећи
у очајање, дочекао је да му имање буде враћено и започео је свој
живот испочетка.
И на крају, гледајући пример кмета Симана, искористићемо
мисао из саме приповетке, која нас учи да онај који лечи тугу у
ракији не умире од жалости, већ од ракије. Лек за депресију није
алкохол. То не говори само црква и велики духовници и свети
оци, већ све институције које воде бригу о човековој души, сва
научна истраживања и здрав разум.
Разни су путеви који могу довести до шизофреније и сваком
може “покуцати на врата.” Борити се са њом је задатак сваког
човека, али средство борбе не сме бити алкохол. Одбацивши тугу,
прихватамо радост. Зато потражимо радост у Васкрслом Христу,
Који, уставши из срца земље, даде нама радост вечну. Радост не
чини ни новац у који је Симан полагао наду, нити какво матери-
јално добро, већ захвалност за свако мâло дато нам од Господа,
као што и ага захвали Богу за хлеб који има да дâ својој породици.
Његов позитиван став можда није ту ни због тог хлеба, већ због
оних којима ће га дати, а то је свакако велики извор среће и радо-
сти, то је заједница пуна љубави, то је породица.