Уместо уводника
11. 05. 2016
Мирослав Лукић

Кад је сељак сиромашан, читава је земља сиромашна!

Путујем Србијом уздуж и попреко, кад год ми се укаже прилика,
а најчешће Цариградским друмом. На том путу, путу рата, калила
се и прекалила моја отаџбина. Вековима је моју отаџбину одржа-
вало сељаштво, из чијих се извора Србија напајала, обнављала,
уздизала и сурвавала. Српско село вековима је било неисцрпни
резервоар обнове српских градова и српске државе. Данас село
преживљава агонију, можда једну од најопаснијих у српској исто-
рији? Социолози или политичари, или други онакви или нека-
кви фактори покушаваће да објасне, али у суштини они – како би
убијен у појам српски сељак одбрусио – тупе. Јер сви ти који данас
нешто тупе преко медија или часописа, у суштини долазе из кру-
гова оних који су се уздигли на овај или онај начин, из пропадања
српског сељаштва. И тачка.
Земља нам је, еј ћорави фактори, сиромашна зато што је сељак
сиромашан!
Боље је прочитати јад данашњег српског сељака, него стотину
књига.
Недавно сам чуо једну добру пословицу: “Кад се лопов дружи
са попом, онда ће или поп постати лопов, или ће лопов постати поп”.
Окрените се око себе, отворите четворе очи, путујте, фотогра-
фишите и записујте. Обилазите и гробља српска увећана, уверите
се да су на њима најнапреднији дубари и оструга.

Поново размишљам о изградњи “Музеја немогућег ратара”,
којем је незаборавни песник Растко Петровић дигао леп књижев-
ни споменик. Баш тамо бих га зидао где село нестаје, где је гробље
запуштено, а читава сеоска газдинства напуштена пре скоро три
деценије, и где се сеоске куће руше неповратно. Човек гради кућу
и музеј, а кућа и музеј човека. Запуштене куће које су се нахери-
ле и срушиле, куће наших дедова и очева, оптужују нас немо…
Не слушајмо више политичаре, ове којих смо се наслушали по-
следњих деценија – то су старе девојке које сирће продају. Један
песник српски ту недавно рече:
“Хајдуци, револуционари, политичари и зеленаши никада ни-
су обрађивали земљу! Земљу је лакше бранити него обрађивати!”

Поезија
11. 05. 2016
Љубиша Митровић

Косово

Косово
Најдраже парче нашег хлеба
Корен наших корена
Мера нашег постања
И посртања
Кроз векове

Наш духовни завичај
Зеница нашег памћења
Хиландар у срцу
Јерусалим у души
Са њим смо рођени
Са њим умиремо
Оно је у нашој песми
У нашим срцима
У нашем сну

Пуста гнезда

Утихнуле су птице
Пред буком бомбардера
Нема их под стрехом

Изнад мог прозора
Гнездо је остало пусто

Изгон мртвих

На Косову
Од муке
И мртви
Проходаше
Кренуше
Са својима
У збег
И вечно ће
Лутати
Путевима
Беспућа
Док их
У срцу
Потомака
Одрођених
Срба
Вечно
Не сахране

Крадљивац снова

Сваке ноћи
Долази и одлази
Ловац на снове
Рибари у мојој души
Ујутро се искрада
Са котарицом
Препуном бисера
А мени оставља
Пустош и бол

Ватре неспокоја

Снови су моји
Ватре неспокоја

Сваке ноћи
Док се у раму прозора
Моје собе
Звезде роје
Остављајући за собом
Ниске златних огрлица
И док месец
Заплеће своју гриву
Ја рибарим
Трагам
За изгубљеним
Лептиром из детињства
Најљепшим драгуљом

Снови су моји
Ватре неспокоја

Поезија
11. 05. 2016
Мирко Магарашевић

Те шуме корењем приобалне…

(Из Дунавских елегија)

Те шуме корењем приобалне, из водених струја поникле
на променама света и нагојеном обиљу
тишине нашег одсуства
које тако често и не зна где
треба да буде, а није.
Јер ту, низ дивље обале великих користи
видљиво нема од људскога присутва. Нема
нити сад, нити је било. Насупрот и напротив.
Река о свему ћути гласовима подводним
избегава да каже о чему сведочи
као што облаци над њом избегавају да памте
све оно што су минули и видели
јер превише је било и превише је минуло.
Свега. Толико од свега да заборав крај воде је
лек чији значај остаје недосежан
баш као и дејство у тишини густој
и гушћој од најтамнијег шевара.

Оооо шта би река све могла
да зна рећи о свим промицајима
овим светом посведочено без јаснога циља
који се још увек не призива
нит јучерашњи истражује, мукло препуштен
јаловим добима и менама случаја
које наоколо зачињу се ту,
нама надомак
или мало даље,
сред света препуштеног струјним водама
које вазда исто надиру на шкрге штуке
и реп сома чији брк истражује муљ.
Свеже воде и свежи науми
крепе застој навика и мочвар
света ношеног барским птицама, криком чапље,
медљивим уздахом љубљене,
мрежом аласа под уврелим сунцем
и овим обиљем мушичавим…

Поезија
11. 05. 2016
Петар Милатовић Острошки

Хиландарска беседа

Ко то одгонета
мудрост векова
преточену у света
Слова Ћирилова?

Ко са тисовим штапом
Бога редовно обилази
и под небеском капом
све нас учи и пази?

Чији су оно знаци
на путу крстоликом
у општој овој замци
са сликом боголиком?

Чије то мудре зоре
свићу и на западу
да зле силе не разоре:
Љубав, Веру и Наду?

Ћутање речито
стараца мудрих
наше је вечито
питање будних!

Који то Манастир
све до сада претраја,
сваки рат и мир
од искона до бескраја?

Хиландар на Гори
Светој међу светима,
ћутањем говори
ио онима и овима!

Говори о мудрости
молитве лековите
срцоликој светлости
из душе тајновите!

Па говори из драме
гомиле усамљене:
Само су мудре осаме
сузе просветљене!

Оне сузе што нам крепе
мисли, снагу и вољу,
да нам свеци не стрепе
по небеском овом пољу!

Од Атонске Горе свете
Хималаја и Сиона,
преко целе планете,
све до памети трона!

А са трона памети
остао нам вечити завет:
Ко се Богу посвети
праву изабра памет!

И Богу посвећени
ревносно служе роду,
изнутра просветљени,
за крст часни и слободу!
А Слобода, Богом дата,
божији је наук векова:
за туђина и за брата,
кажу Слова Ћирилова!

На Путу Светога Саве
бићеш Отац своме Оцу,
из народне рођен главе
захвалан Богу, Творцу!

Отац је слуга сину
и као Бог служи свима!
Цео Род и Отаџбину
у очима небеским има!

Из пирга Светог Саве
мисао шикну у висине,
из народне, српске главе,
Свети Оче и народни Сине!

Дижеш свете твоје руке
до престола памети,
до небеске мирне луке,
врли Оче, Саво Свети!

Види децу поскитану
по овој плачној долини
како твоју траже страну
где се мисли и чини!

Све како Бог заповеда
У правцу мирне луке!
Пратња небеског одреда
до Христове води науке!

Кад те Светиња походи
и кад с тобом живи она,
крилата реч те води
право до памети грона!

У животу вечних висина
трају словом сви векови
и мисао као задужбина
шикне да трајно слови!

Дуги су путеви срца
и све су мисли високе
ако до Бога и до сунца
речи нас воде бистрооке!

Славе нас речита слова
темељима срцоликим,
времена стара и нова
у људима боголиким!

Кад нам нено душе слика
кроз све тајне поруке
неког нашег крајолика
све су чежње живе руке!

Кандило гори у души
да стално сија образ
да нас слабост не сруши,
свако да порази пораз!

У речима горостасним
које нам сам Бог поклони
на путевима су часним
сунцокрили небосклони!

Чувају Слова Ћирилова
сва наша будућа памћења,
кућу од темеља до крова
и свачијих душа спасења!

Без светих Ћирилових Слова
нема Ловћена и Острога,
нема ни светога Косова,
без њих смо далеко од Бога!

Зато ми славимо Слова
која у памћењу трају,
света Слова Ћирилова
у туђини и у завичају!

Казују Слова све нас
по мери самог Бога!
У Речима је Спас,
јес ́ тако ми Острога!

Лозе ми благородне,
миро мироточиво
кроз све душе сродне
вековима је живо!

Све до врха времена
трајаће златно Слово!
Словословна племена
пише Слово Ћирилово

Ко то одгонета
мудрост векова
преточену у света
Слова Ћирилова?

У цркви Светог Стефана Дечанског,
у Мелбурну 20. децембра 1989. године.

У Острогу најближе Богу

Кад год завичајну светињу походим
небесима у мени песму крилатим.

Острог, светиња у којој сам крштен
и парчетом неба на земљи задојен.

Сви Свети кажу да је мој завичај
највеличанственији Божији рај!

Рапорт Гаврилу

Подносим ти рапорт
у србофобском Бечу
у којем се неки бече,
а многи сервилно клече.

Ово је наше доба
труло и гњило!
Пуцају принципи,
ћутиш Гаврило!

Гаврило,
принципи су исти
и после стотину лета!
Уместо здраве мисли
у глави коров цвета!
Гаврило,

нема срамније идеологије
од ове данашње ћутологије,
кад нико више никоме није
добротвор већи од крвопије.

Зато су на нас зинуле
све могуће бечке але,
оне велике и оне мале
и остале
по белосветској
помрчини
неопеване будале!

Гаврило,
над нама се надвило
сивило и црнило
да би се сутра говорило
како нас није било!

Устани Гаврило!
Доста је било

Беч, 25. април 2014.

Поезија
11. 05. 2016
Душанка Милутиновић Станисављевић

На крају мог времена

На крају мог времена
ти си узбудљив
мени изазов,
потребан као ваздух који дишем.
Боли ме лице,
очи светле сузама
и не могу те привући,
као ни моје тело, у сузама.
Постоји свет са хиљаду прозора,
али само један је твој.
Не знам да ли је отворен за ваздух
или је узбуркао сенке,
па пукла је чаша
и моје изгужване песме,
те живот ми игра на крају мог времена.
Може се рећи да ове речи и збуњују,
само за неко време,
но бићемо бесмртни,
а онда,
ти си изнова узбудљив,
мени изазов.

Остани

Остани још мало!
А, шта ћу ти ја?

Потребан си ми
Да доживим сумрак,
упијем предвечерје,
савладам свакодневицу.

Потребан си ми
јер сумрак је
тако страшан,
а ти си чувар
мојих снова.

Потребан си ми
да умирим
неспокојство
и одем смирена.

Потребан си ми
као бљесак светлости,
обасјаш ме па
нестанеш, а ја сјајим.

Потребан си ми као
ватра која се жаром
држи, док пламен се
гаси.

Потребан си ми за
тренутак,
да се вратим к почетку.
остани још мало!

Београд, 2014.

Има те

О, тако те има
у јутру и сумраку,
у доласку и одласку,
у обичним стварима,
и када ходам,
и кад читам,
и кад сањам,
има те.

О, тако те има
у речима надошлим,
у делима сопственог додира.

О, тако те има
свугде где моја мисао корача –
она је врцава,
примамљива,
способна да ме наведе
на сасвим други пут.

О, како те има
у привиђењима,
у срцу.

Поезија
11. 05. 2016
Љубивоје Стефановић

Протокол дна

Имали су златне зубе,
продали су их, за
провидну чорбу
довољне су
голе вилице.

Носили су венчано
прстење, продали су,
са туђег стола
одбачени отпаци у
празне руке иду.

Светла страна постеље
на сталној је
распродаји, расту
мала сунца, време им
је за скидање хипотеке
босоногости.

Тамна страна од јутра
отпија из стакленог
фењера осветљавајући
у себи дно
провалије.

Последњи плач волова

Изводе крвници
овдашње кланице
уплакане волове
из наше стаје,
благајник броји
половину имања
ситном чиновнику
београдског беспућа,
природног занимања
дедин брат рођени.

А претурисмо:
обери – пола њему,
самељи, исто тако,
закољи, опет њему пола,
испеци казан,
пола се одлије.
Гладан је и жедан
тај град.
Кофери сами знали пут,
пуни тамо, празни нама.
Годинама самарисмо,
преполовисмо се.

У тишини, са тешким
облацима на ногама,
спајају рогати
лепотани нектаром
стајских мува
две половине имања
и замичу у вечност.

Немимо пред мраком
светилишта дубљим
од свемира.

Јавор

Донео га деда
из планине, давно
док је теглио
живот уз волове.
Кад је сунце лењо
клизило небеским
плаштом, реке
кришом текле.
Заруделог.

Посадио њега
и мог оца
кога више нема.
Крунисани краљ
видокруга ми је
сада отац.

Кроз лишце
на поветарцу
шапућу моји
створитељи.

Поезија
11. 05. 2016
Небојша Лапчевић

Уликс Београда

Дослућујем дежурног Хомера
да насели нимфе Калипса
на ушће између Саве и Дунава,
да насели лагуме у пупак света
и као со нам бела свратишта,

да насели богове који ће знојни
исклесати планински венац града,
као угрушак сунца за тебе драга.

Сачекајмо још добар ветар
па да се оветримо као махнита браћа,
то ће бити наш дуг према несрећној земљи
да се не спотичемо
о гробове живих победника.

На име твоје

Србији

Земљу у којој сам живео
знам од буђења,
не од рођења,
иакао сам превалио педесет
и штошта…
Осана је била лепљива
и паучаста, снажнија
од семена стварности…
Осана без краја…

Од буђења не,
не од рођења…

Сведок ми је чистогруди Бог,
сведок ми је небце грехова
које порећи не могу,

не може нико
за мене
кренути ка светлости,

трагом бескућника и сирочади,
трагом предака
несталих у ратним извештајима,
за грудом срца
на којој су отпловиле наше реке
ка слузавој постељици извора,

а када будем коначно кренуо
позваћу се на име твоје:
од буђења,
не од рођења…

Парабола о забрани окупљања

Ако новине објаве
Забрану окупљања,
на брзину ћу записати
све мисли,
брзо поспремити
собу упрљану мастилом,
папириће и ројеве стихова
понети на језику.

Ако новине објаве
Забрану окупљања
твоје јутарње тело
окупати свежим соковима,
и покрити масним страницама
Хенрија Милера
и сачекати да женка прождере мужјака.

Ако новине објаве
Забрану окупљања
тај пртљаг ћу однети на трг,
где неће бити никог,
да коначно поравнамо све рачуне,
све ломаче за библиотеке
претворене у прах и пепео,
мноштво језика одсечених
пљује само један стих,

довољно је зрно
да никне…

Проза
11. 05. 2016
Вук Церовић

Недјеља, дан кад је умрла бака

Љето. Лијепо и ведро као што су некада љета била. Устао сам врло
рано, пробудио сам се одједном. Скочио сасвим отријежњен.
Ништа нијесам сањао, осванула је недјеља, дан безбрижан. А
ипак сам помислио чим сам отворио очи: “Данас ће умријети моја
бака.”
За овакву помисао нијесам имао никаквог разлога, бака је
била здрава, смирена, ведра. Синоћ смо причали о киши, казала
је да ова ведрина суши земљу и да би киша била веома корисна.
Рекла је да ће овакво вријеме остати све до пуног мјесеца, а пун
мјесец наступа тек кроз тринаест дана.
Пожелио сам јој лаку ноћ, као и сваке вечери, и отишао у своју
собу на спавање, а бака је остала сједећи за столом. Разгледала је
некакву књигу са илустрацијама.
Казала је да ујутру не морамо рано устајати. Недјеља је.
Ја сам јутрос устао веома рано. Пробудио сам се одједном
сасвим отријежњен и сасвим сигуран да ће моја бака данас умри-
јети. Нијесам то сањао, нијесам осјећао, знао сам. Знао сам исто
тако сигурно као што сам знао да ће данас бити лијеп дан.
Тo сазнање ме је пресјекло, дах ми је стао. Заустио сам да вик-
нем: “Упомоћ!”
Нијесам учинио ништа. Устао сам, обукао се, посједио мало на
кревету да се смирим и изишао напоље. Дан је био царски, изнад
куће је под првим зрацима сунца блистала роса низ цијелу падину,
као да је неко низ брдо просуо растопљено сребро. У грмљу поред
куће натпјевавала су се орно два коса.
Небо се од Лисе до Бјеласице плавило као море.
Посједио сам мало на клупи пред кућом.
“’Ајде, готова је кафа!” – позвала је бака из кухиње.
Ушао сам покуњен. Бака је припаљивала цигарету. Пред њом
на столу пушиле су се двије шољице кафе. Кухиња је фино мири-
сала.

“Јеси ли се наспавала, бако?” – питао сам и загледао је пажљиво
тражећи знак на њеном лицу. Лице јој је било свјеже, а очи живах-
не и ведре.
“Одлично сам спавала. Нијесам се ни окренула, а ти?”
“И ја сам спавао добро.”
Запалио сам једну бакину цигарету. Дим ме фино омамљивао,
увлачио се у сваку жилицу мога још поспаног организма.
Попричали смо. Био је то угодан разговор, лак и пријатан, као
што су разговори недјељом кад је човјек одморан, а посао иде добро.
“Исцијепај мало дрва!” – казала је бака. “Данас ћу испећи гура-
бије, дуго их нијесмо имали,”
Од свих колача највише сам волио гурабије. Бака је то знала и
правила их само кад је веома добро расположена.
“Добро, бако, хоћу!” – сложио сам се одмах.
Пожелио сам да јој испричам шта сам помислио, то ми је сад
изгледало сасвим глупо, али нијесам хтио да јој кварим ово овако
лијепо јутро недјељно. Мада ми је то изгледало немогуће и глупо,
ипак сам то осјећао: знао сам сигурно, као што сам сигуран да
постојим, да ће моја бака данас умријети.
Својим бистрим очима пуним доброте и љубави гледала је с
клупе горе уз бријег умивен росом, из цијелог њеног бића вијао је
мир и спокој, доброта и лијепо расположење и она умјерена, фина
и достојанствена старачка веселост.
“Лијеп је дан, али неће бити много топло” – казала је. Затим ми
је испричала да је јуче поред наше куће прошао комшија Мило-
ван, дијете му болесно, уво га боли, па га је водио љекару.
“Добро се држи Милован, врло добро. A тако је био болестан
прошле године, сјећаш се, једва се извукао.”
Заустила је још нешто да каже и предомислила се.

Попричали смо о Миловану, о његовој жени Новки, о њихо-
вом селу Лазинама. О води која тече низ поток поред Милованове
куће, најбољој води одавде до Бјеласице. Затим смо причали о Бје-
ласици, о њеним лијескама и боровницама….
Кад је сунце одскочило узео сам сјекиру и нацијепао дрва и
унио их. Бака је већ мијесила моје омиљене колаче. Затим ме је то-
боже грдила што нијесам дрва исцијепао ситније, али сам по весе-
лом погледу којим је гледала кроз прозор на Лису знао да се шали.
Оставио сам баку да мијеси гурабије и да прави ручак, a ја
сам узео књигу и сјео под шљиву да читам. Читање ми није ишло.
Мјесто призора из књиге, пред мојим очима непрекидно су ти-
трале слике сахране. Сандук, жене у црним марамама, плач, нари-
цање, вратнице гробља на Ђапановом гробу још лани одваљене и
положене поред улаза.
Држао сам књигу у рукама. Дан је пролазио, a ја сам стрепио
све више.

Око подне бака је отворила прозор и махнула ми руком. Супа
се пушила кад сам ушао, лијепа супа какву сем моје баке нико
није знао направити. Поред шерпе са супом била је стаклена чи-
нија пуна великих гурабија.
Посркао сам супу на брзину и појео ручак, па привукао чинију
са гурабијама. Биле су тако меке и тако слатке. Топиле се у устима.
“Никад љепше гурaбиje нијеси направила, бако!” – казао сам
јој искрено.
Она је само ћутке спустила своју малену руку на моју главу,
задржала је мало и уздахнула.
Ручали смо, ја сам узео да мељем кафу a бака је опрала суђе.
Затим смо попили кафу мирно, ведро, као што се кафа пије недје-
љом кад човјек нема никаква посла и кад је добро.

Проза
11. 05. 2016
Ранко Рисојевић

Курагин, задњи пут

Ту сам и нисам ту, у овој ноћи у некадашњем свом граду. Изашао
сам као дух и лутам улицама тражећи свијет који сам оставио у
љето четрдесет и прве године бјежећи од оних који су тај свијет
преко ноћи претворили у страх и пропаст за већину његовог ста-
новништва. Ноћ је баш добра за такве залудне послове.
Гледам зграду некадашње Учитељске школе, свим Бањалуча-
нима знану као Препарандија, гдје сам провео свој посљедњи
пријератни радни дан, али не видим ни себе ни ђаке, него видим
руског емигранта Курагина, који јесте и није био Курагин, јер се
говорило да је он правог кнеза Курагина, племића, убио, или је
наишао кад је овај умирао и узео од њега документа да би лакше
прошао избјеглички пут ондашњих Руса. Попут многих својих
земљака, и Курагин је био добродошао у земљи гдје је сваки учен
човјек био чисти дар небеса, макар и не имао одговарајуће ди-
пломе, важно је било само да каже шта жели да ради и гдје жели
да ради. Као што су многи имали лажни идентитет, једнако су
имали и лажно знање.
Курагин је знао све, највише и најбоље музику, што га је одмах
одређивало као дио средње, а можда и више класе, онај који неш-
то пребира по клавиру да би се продуцирао пред незналицама,
видјело се лако да је и у томе аматер, али (ипак желим да будем до
краја правичан) од оних зналаца који се не расипају ширином му-
зичког знања, него показују оно што савршено познају и умију. У
њему сам од првог дана видио особу с одређеном мисијом, само
нисам знао којом.
У Учитељској школи предавао је музичко, али и ручни рад, све
док га нисам истиснуо са музике, што ми није могао да опрости. Е,
ту се сада види прави Курагин, осим ако и то није била само маска
за посао који му је био намијењен, а ми то нисмо видјели. Обарао
је ђаке на поправни како би могао у својој приватној музичкој
школи да им даје допунске часове.

Курагину је све било дозвољено, као и осталим Русима који су
у Бањалуци били више привремено, на пропутовању, гледајући и
циљајући веће земље и градове. Није им се допала Бањалука, па
је мало по мало већина отишла, на чему смо им и завидјели, а они
који су остали створили су мало руско друштво, малу Русију у
избјеглиштву. Али, то се није богзнакако примјећивало. Више се
осјећала њихова уклопљеност у новостворена удружења, попут
Српско-француског пријатељства.
Курагин је још по нечему био запажен: показао се као жестоки
противник комунизма. То за Русе није било ништа посебно, од
њих се очекивало да мрзе све што их је потјерало из мајке Русије,
али он је ишао дотле да је сваког њему сумњивог ђака и профе-
сора Учитељске школе денунцирао, али не директору, јер то је за
њега било мало и недовољно, пошто је директор обично прелазио
преко тога што је Курагин примјећивао, преко те жестоке кому-
нистичке пропаганде која је ишла од професора ка ђацима, него
полицији. Чуо сам неке тихе дојаве у школској зборници да је он
због тог свог става према комунистима и добио посао баш у овој
школи. Народ не воли доушнике и шпијуне, чим их намирише
настоји да их истисне из своје средине. Бањалучанима није било
важно да ли је активност тих сподоба посљедица политичког или
ко зна каког стања, ставили су на њих печат упозорења, остало су
препуштали времену и властима.

Наши су ђаци будући учитељи, зар да нам дјецу васпитавају
комунисти, то зло нашег вијека, отворено је говорио Курагин на
школским сједницама. Ми смо за то вријеме ћутали, само је два
или три пута мирни и тактични директор Вељко Вујасиновић од-
говорио да су наши професори, а с њима и ђаци, разборити и да
знају шта је добро а шта лоше. Не смију се дјеца у том добу спре-
чавати да слободно мисле, они су ипак наша будућност. Као што
је био против такозване социјалне литературе, директор је био
и против превеликог доцирања омладини. Не треба нам учитељ
који не зна да размишља својом главом, говорио нам је он.
Курагин тим одговором није био задовољан, него је наставио
да пријављује истакнутије ђаке, међу којима је био и Бранко Ћо-
пић, већ тада најписменији и најоригиналнији ученик Препаран-
дије. По хитном поступку, мада директор није био за тако оштру
казну, изјурен је из школе и из града скупа са још шест ученика,
тако да су учитељску школу завршили у седам градова Краљеви-
не. Није то било ништа посебно, у нашу школу дошла су седмо-
рица ђака истјерана из Учитељске школе на Цетињу. Мени је све
дјеловало као нека размјена вагабунда. Сјећам се да је неко рекао
како вјероватно и у њиховој школи ради неки Курагин. Или само
извршава наређења и слиједи упозорења из Министарства про-
свјете, готово отворено се говорило у зборници. Иако ја нисам
био међу тим бунџијски настројеним професорима, нисам био ни
против њих. Мислим да је Курагин то уважавао.
На нашу срећу, ускоро се и Курагину губи траг; како је дошао,
тако је и отишао из Бањалуке. Кроз град је прошла прича да су
жандарми уочили и за њих необичан случај: Курагина су ноћу
пратиле групе младих са подебелим прутовима, а прича каже
да су просвјетне одмах, због његове безбједности, одлучиле да га
пошаљу што даље од Бањалуке. Или да се не брукају пред наро-
дом који своје слободарство није лако предавао у руке дођошима,
макар они били и Руси, како су тумачили овај нестанак Курагина
социјално борбенији појединци. А таквих је било на све стране.
Гдје год да оде, тај ће бити гад и шпијун, рекао је у нашој збор-
ници одмјерени професор филозофије Боривоје Недић, чија је
узречица “бубо једна”, упућена ђацима, мени била посебно чудна.

Страна 1 од 7

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018