Философија после Вартоломејске ноћи

Светозар Поштић, Апологија земаљског живота / Монтењ и заокрет к себи,
Академска књига, Нови Сад, 2016.

Есеј, тако нам драг
Колико смо у животу прочитали есеја и колико смо у њима ужи-
вали! Есеј није философски трактат, недостаје му систематичност;
есеј није научна расправа – недостаје му хладна објективност; есеј
није само књижевност – он информише и објашњава више но што
књижевност то себи може да допусти. Па ипак, есеј је мисаон, по-
мало научан, веома књижеван... У сваком случају, најличнија сли-
ка света која неће да буде “пука” белетристика, у есеју налази свој
израз у потпуности. Да ли смо се икад упитали одакле нам есеј
и ко је смислио ову скоро савршену форму “певања и мишљења”
постренесансног човека? Есеј је, заиста, настао као форма изража-
вања меланхоличности и сумње интелектуалца постренесансног
доба. Након широког размаха чулности и претеривања у обожа-
вању човека као самодовољног микрокосмоса, одјекнули су (већ
од XVI века) сасвим друкчији тонови с велике лире људске осећај-
ности. Барок је сав зароњен у таму, најежен од осећања близине
смрти; поред све његове веселе и китњасте спољашњости, нешто
дубоко мрачно и опасно дише испод коре барокне стварности.
Микрокосмос више није тако сигуран у себе; он схвата да је тешко
борити се са стихијама овог света, а не бити побеђен. Мишел
Монтењ, творац есеја, долази до нове форме управо захваљујући
том новом погледу на свет, прожетом болним осећањем измењене
перцепције.
У својој учено и умно писаној студији “Апологија земаљског
живота: Мишел Монтењ и заокрет ка себи”, Светозар Поштић је
кренуо у потрагу за мисаоним светом онога који је есеј као форму
подарио европској и светској књижевности.

Човек се окреће самом себи
Студија Светозара Поштића о утемељењу постренесансног ан-
тропоцентризма у Монтењевим огледима не би била тако темељ-
на да се Поштић није осврнуо на историјске услове епохе у којој је
Монтењ стварао. Било је то доба крвавих верских ратова, који су
раздирали Европу и разарали живо ткиво њених хришћанских
основа. Управо нас то подсећа на чињеницу да је Монтењево окре-
тање антици било, између осталог, бекство од стварности која се
претворила у страву. Ако је хришћанство инквизиција и Тридесе-
тогодишњи рат, ако је хришћанство у Француској Вартоломејска
ноћ, онда се од њега мора бежати у aurea aetas античке првобитности.
То је, између осталог, разлог због кога у Монтењевој “Аполо-
гији Рајмонда Себонда”, која би требало да брани хришћанство,
Свети Павле и блажени Августин бивају цитирани много мање
него Лукреције и Цицерон. Монтењ јесте конзервативан и опре-
делио се за римокатолицизам, али само зато што га, како сам
признаје, љуте све крајности; бити католик у том тренутку, како
Поштић уочава, значи бити уз краља и чувати своје привилеги-
је, макар човек ни не погледао на Христа и макар порицао Свете
Тајне, попут покајања.
Слика епохе код француског мислиоца, по Поштићу, овако је
дата: “Криза католицизма, слабљење цркве, нова открића, пот-
пуно прихватање античких уметничких форми и ставова, као и
повећана потреба за толеранцијом и слободом – све се то осећа у
есејима”.
Једном речју, како нам поручи краљевић дански, “време је
искочило из зглоба”.

Хамлетовска дилема Монтења
Епоха у којој је Монтењ понудио своје огледе је, да тако кажемо,
“хамлетовска”. Шекспирова трагедија најбоље одражава сумње,
смутње и колебања који су били захватили оновременог човека.
Пишући о овом делу, познати руски хришћански философ, све-
штеник Павле Флоренски, указује да се главни драмски сукоб у
“Хамлету” састоји у “наизменичној смени јунакових свести, које
се међусобно искључују, а која се одвија на такав начин да једна
свест смењује другу пре него што потоња стигне да се испољи
својим сопственим делoвањем”.
Шта доводи до такве смене Хамлетових свести?
Флоренски сматра да је у питању велика теомахија, “борба богова”,
која код гледаоца, макар и не био свестан ове чињенице, води до
“мистичког ужаса”.
Он додаје: “Ближи се велики крах, велики преврат. Али ни то
није оно најстрашније. Нису страшне околности које доводе до
великог краха, страшна је подривеност дубљих слојева стварно-
сти – трулост у корену је страшна. /.../ Натрули нису само људи
и њихова воља; натруо није само спољашњи поредак; није само
остварење правде натруло – сама правда је натрула, натруло је
животно начело, натруо је, страшно је то рећи, бог, који празним
очима гледа у то тмурно небо. Безбожност – хладноћа – равноду-
шност.” Време је искочило из зглоба и краљевић, у коме се боре
две свести, дубоко је несрећан. Он оптужује себе да је слабић,
али није; једноставно, расцеп у његовој души је несавладив. По
Флоренском, “у тренуцима кад једна свест не паралише другу,
он силовито реагује, енергично поступа, што говори о његовој
окретности, храбрости – његовој довитљивости и несутрашиво-
сти./.../Међутим, после сваког замаха почиње повлачење. Жустар
разговор с мајком изазива сметеност, убиство Полонија – кајање,
борба с Лаертом – потиштеност; може се рећи да се сваки његов
испад завршава душевном пустоши.” Флоренски додаје да све
силе пакла не могу од Хамлета да отму његову бесмртну душу,
али да он, у времену које се мења и креће ка нечем сасвим другом,
епохално новом, не може да носи терет свести доба које наступа.
Погинувши као херој, иако не на ратишту, Хамлет заслужује да га
јунак пролазећег доба, Фортинбрас, чија свест није расцепљена,
сахрани као себи равног. Иако је Хамлет суров, неуравнотежен,
окрутан, он је такав са великом муком и, како каже Флоренски,
“не можемо да га не волимо због његовог благородног срца, због
његовог ума прожетог меланхолијом и проповедничком свешћу
о “испразности живота”, због његовог безграничног страдања у
трагању за истином.
Шта је само језгро Хамлетове дилеме?
Обраћајући се Розенкранцу и Гилденстерну, краљевић каже
да признаје сву лепоту Богом створеног света и човека као круне
стварања, али да је за њега све то “квинтесенција прашине”.
Шекспирова дела су аутентичан израз духа пројављеног у до-
ба Мишела де Монтења. Монтењевске теме и двоумице драмати-
зоване су управо у трагедији данског краљевића, на шта указује и
Светозар Поштић у својој студији.