Љубивоје Стефановић
Протокол дна
Имали су златне зубе,
продали су их, за
провидну чорбу
довољне су
голе вилице.
Носили су венчано
прстење, продали су,
са туђег стола
одбачени отпаци у
празне руке иду.
Светла страна постеље
на сталној је
распродаји, расту
мала сунца, време им
је за скидање хипотеке
босоногости.
Тамна страна од јутра
отпија из стакленог
фењера осветљавајући
у себи дно
провалије.
Последњи плач волова
Изводе крвници
овдашње кланице
уплакане волове
из наше стаје,
благајник броји
половину имања
ситном чиновнику
београдског беспућа,
природног занимања
дедин брат рођени.
А претурисмо:
обери – пола њему,
самељи, исто тако,
закољи, опет њему пола,
испеци казан,
пола се одлије.
Гладан је и жедан
тај град.
Кофери сами знали пут,
пуни тамо, празни нама.
Годинама самарисмо,
преполовисмо се.
У тишини, са тешким
облацима на ногама,
спајају рогати
лепотани нектаром
стајских мува
две половине имања
и замичу у вечност.
Немимо пред мраком
светилишта дубљим
од свемира.
Јавор
Донео га деда
из планине, давно
док је теглио
живот уз волове.
Кад је сунце лењо
клизило небеским
плаштом, реке
кришом текле.
Заруделог.
Посадио њега
и мог оца
кога више нема.
Крунисани краљ
видокруга ми је
сада отац.
Кроз лишце
на поветарцу
шапућу моји
створитељи.
Коментари