Ана Ђуричић
Одбегла прича
Јуче сам случајно срела доброг пријатеља кога дуго нисам видела.
Загледан у даљину, крупним корацима грабио је уз улицу којом
сам се враћала са посла, једнако замишљена као и он. Обрадовао
се што ме види. Рекао ми је:
– Слушај, потребна ми је једна твоја прича. Хитно је, – и као
објашњење додао је - путујем за два дана.
Нисам стигла да питам зашто. Поверовала сам да му је заиста
из неког разлога неопходна и чим сам дошла кући села сам да
напишем кратку причу по његовом укусу. Убрзо она је била пре-
да мном потпуно скоцкана. Смешила ми се самозадовољно. Неси-
гурно сам је упитала:
– Шта је смешно?
– Ти – одговорила је. – Зар не видиш? Отргла сам се контроли.
То је рекла и излетела кроз отворен прозор. Знала сам само
једно: ова прича је независна, слободна и брза, стварно је дру-
гачија од осталих и зато јој не смем дозволити да ми побегне.
Наврат нанос истрчала сам из куће да је стигнем и зауставим пре
него што је у лету не ухвати неки бољи писац. Није јој било трага.
Коментари