У балској хаљини коју не треба описивати, јер је то на непоновљив
начин учинио Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина ушла је у за-
димљену крчму, стала крај шанка и поручила велику криглу пива.
Који тренутак касније ушао је гроф Вронски, смркнут као
ноћ којој је пред носом затворио врата крчме, па је и он пришао
шанку и стао уз Ану. По изгледу њихових лица лако се могло на-
слутити да су се малочас око нечег спорјечкали у балској дворани,
па једно за другим истрчали напоље. Вронски је поручио вотку,
испио је у гутљају, спустио чашу на шанк и погледом дао знак
конобару да је поново напуни.
Идемо! – рекао је љутито Ани, након што је испио и другу
чашу вотке.
Иди и заустави кочију, рекла је Карењина, подигла тешку
криглу и пиво је, као клопарање празних вагона, заклокотало низ
њено грло.
Кочију?! – зачудио се гроф Вронски. Зашто кочију када имамо
повратне возне карте?
Ана Карењина је стрелице љутитог погледа зарила у његово лице.
Никада више возом! – застругао је унутрашњу страну њеног
грла глас оштрији од змијског псика. Докле ћу ти то понављати?!
Опет је нагнула криглу с пивом да накваси осушене гласне
жице, док је Вронски из џепа вадио ситниш и спуштао пред ко-
нобара чекајући када ће му главом дати знак да је довољно за под-
мирење рачуна.
Зар да ми точкови вагона опет повуку рубове хаљине?! – би-
јесно рече Карењина и главом Вронском показа према вратима
испред којих су у краћим размацима промицале кочије.
Прије него што је гроф успио да за собом затвори врата, у
крчму се из влажне ноћи увукао злокобан звиждук локомотиве.

Велико спремање

Једног јутра на средини паркића у центру Т. освану гомила не-
марно набацаних књига. С једне стране те гомиле стајала су три
огромна празна картонска кофера и крај њих дебели канапи
којима су били везани док су у њима биле књиге, а с друге је на
платненој столици на расклапање сједио постарији човјек зара-
стао у браду. Мало подаље, на склопивом металном стативу, на
комаду пак–папира, немарним рукописом било је исписано:
НЕ ОМЕТАЈ У ЧИТАЊУ!
Узми и носи књига колико хоћеш,
а за узврат донеси оне које би желио да поклониш другима!
Старији мјештани у човјеку задубљеном у читање препознаше С.
Т. прозваног Пјесником још до је похађао основну школу. Писао
је пјесме и читао гдје год је стигао и ономе ко год је хтио да слуша,
али нико није желио да му их објављује. Из средње школе истје-
ран је јер није хтио да се шиша. Касније се причало да је по Сла-
вонији и Барањи брао кукуруз за надницу, а послије, кад је ојачао,
да је био најбољи дрвосјеча у банијским шумама. Приче су га још
неко вријеме пратиле по словеначким рудницима и њемачким
градилиштима, а онда му се изгубио сваки траг.
Пензионисани општински матичар, који је за себе говорио да
боље од икога познаје прилике у Т, предложи бившем управнику
поште да се опкладе у гајбу пива да до вечери на тргу неће бити
ниједне књиге. Зна он добро своје суграђане: воле да узимају туђе,
али своје не дају.
Паде опклада и они кренуше у шетњу градом. Био је прољећ-
ни дан, нерадна субота, богомдана за велико спремање кућа по-
слије дуге зиме.
Када се увече пензионисани општински матичар и бивши
управник поште вратише на трг, радујући се, сваки на свој начин,
ненаданој гајби пива, не видјеше Пјесника. Кад се приближише
мјесту гдје је читао, примијетише како се једна рука с књигом из-
влачи из огромне гомиле књига.

Графеми

Сједио је пред кафаном сличан комаду шикаре одваљеном од брда,
каменим стопалом протканим шибљем ослоњен о прашњав друм.
Подигао је обрве да њима с августовског неба обрише залутали
облачић, откинут ваљда из најмекшег дијела голубијег крила, и
гласом сличним хуку воде што из воденичног бадња удара у витла
млинског кола, припеком растаљене мисли циједио у реченице:
На вјетрометини, гдје се сударају временске равни и гдје сав
живи и неживи свијет на тренутак застане да погледом и мишљу
премјери пут пређен од свог настанка, старац са звијездама у гла-
ви умјесто очију и горским извором тамо гдје би требало да му
буду уста, загледан у даљину коју неуки зову будућност, сједио је
на камену и причао причу. Бог је прво створио камен, па онда чо-
вјека који ће на њега сјести. Том човјеку намијенио је дужност
да прича причу. Једну једину, јер на свијету датом људском уму
да га појми, не може бити више прича. И од тада, све што види
звјезданим очима онај човјек претаче у причу и кроз горски извор
преноси свијету. Да нема те приче, ни свијета не би било. Како
приповједач изговори једну ријеч, из његове душе и из његовог
тијела откине се по једна мрвица и падне му крај ногу. Тамо гдје
је отпала мрвица тијела створи се нова, а душа је, зна се, неуни-
штива и мрвица, чим се од ње откине, удвоји се, па се једна поло-
вина врати тамо на мјесто одакле је отпала. Од оних опиљака
који се гомилају крај приповједачевих стопала, настају графеми,
писмена, слова – зови их како хоћеш.
Кад је обрвом обрисао облачак с неба, сунце јаче припече, па
се старчево чело ороси капљицама зноја. Он их смакну другом
обрвом и настави:
Тим писменима и ти, ето, записујеш ову причу.

Авантуре сасвим обичне приче

Настала око поноћи, на крајичцима уморног уторка и свјежином
орошеног предворја сриједе, сачувана као File насловљен obicna
prica, прича о старцу из села Ш, који је, окопавајући кукуруз, вр-
хом мотике случајно ударио у ко зна како ту залутали римски
новчић, па почео бјесомучно да копа не би ли негдје у дубини
допро до ризница давно пропалог царства и тако се отарасио би-
једе која га је пратила од рођења, те, нити шта једући нити шта
пијући, копао тако док се није претворио у костур сличан косту-
рима легионара до којих је просврдлао земљу својом јаловом на-
дом, гдје су га послије неколико седмица нашли сусељани (јер род-
бине није имао, сви његови разишли су се свијетом, у потрази за
бољим животом), дакле, та и таква прича, немарношћу њеног по-
спаног аутора, доспјела је у Inbox електронске поште у његовом
рачунару. Писац је, зијевајући и трљајући пијесак у очима, спу-
стио кажипрст десне руке на тастер који му се учини најпогодни-
јим за то и искључио рачунар.
Американац опсједнут жељом да што прије утростручи очево
богатство, отворивши тог јутра своју електронску пошту, скренуо
је поглед са берзанског извјештаја на необично писмо докумен-
та у Attachmant-у, па укључио Google-ов преводилац. Мотика...
Новчић... Ижедњела земља... Какви све глупи изрази у енглеском
језику нису понуђени за ове и сличне изразе! Поруку с примљеним
документом Американац је прослиједио Националном музеју у
свом граду, сматрајући да би тамо могли да је протумаче, нарочи-
то онај њен дио који се односи на стари новац и ризнице. Кустоси
су дуго загледали у загонетни File, па су га прослиједили Слави-
стичкој катедри тамошњег универзитета, јер им се по изгледу
писма чинило да би obicna prica требало да се баш ту одгонета.
Професор Џ. Кристл, научник који је пола живота провео у
словенским земљама, чак и у онима у којима су бјесњели ратови,
три дана је, листајући гомилу славистичких рјечника, покушавао
да преведе текст, али без успјеха. Онда је позвао свог асистента Р.
Сајмена (заправо, негдашњег Симана), који се као петогодишњак
доселио са Балкана и у чијој породици се још покаткад говорило
језиком народа коме је припадао, па је он obicnu pricu превео на
енглески. Успут је на папирић пред собом записао и електронску
адресу њеног првог пошиљаоца, јер је до Славистичке катедре
стигла фарвордована порука. Кад је завршио с преводом, несмо-
трено је притиснуо Delite и obicne price на језику на коме је напи-
сана више није било.

Уплашио се асистент шта ће му на све то рећи строги профе-
сор, па је, по сјећању, на оригиналном језику наново написао не-
обичну obicnu pricu. Професору је објаснио да је примљени доку-
мент вјероватно некаква литерарна творевина, ни по чему значај-
на. Професор је “оригинал” и превод вратио Музеју, а Музеј оном
Американцу који није ни погледао превод кад је прочитао да је то
нека пјесма, прича, шта ли, него је оригинал, заправо асистентов
састав, вратио на електронску адресу с које је добио поруку.
Једног јутра буновни писац, који је до касних сати покушавао
да помири љубоморне супружнике и смјести их у причу у којој ће
се њихов синчић добро осјећати, отворио је електронску пошту и
зачудио се када је видио да је с непознате адресе добио необичну
причу. У њој се говорило о неком руднику злата у који с упали раз-
бојници пристигли са разних страна свијета, побили рударе, по-
трпали све ископано злато у вреће, али је неко искључио струју и
из јаме нису могли изаћи рударским вагонетима нити на било ко-
ји други начин. Послије много година нови концесионари рудни-
ка нашли су у коповма помијешане костуре рудара и разбојника.
Пих! Сладуњаво – рекао је писац на то и избрисао поруку.

Никад више

Када су се сви разишли, сиромашак разгрну прашину испод једне
тезге и нађе посљедњи недостајући новчић, па пожури према
пекари. Цијели дан је по пијаци скупљао ситниш, толико безври-
један да онај коме је испадао из руку није имао воље да се сагне и
подигне га са земље. Часак касније, с врућом векном под пазухом,
ишао је према зидићу којим је била ограђена пијаца. Чим на њега
сједне, почеће да се слади залогајима топлог хљеба.
Пут му изненада, као да је праћком избачен с улице, преприје-
чи погурен старац, упалих образа и тужног погледа.
Три дана ништа нисам јео, рече гласом у коме су дрхтуриле
посљедње мрвице снаге. Дај ми, молим те, пола тог хљеба, или ма-
кар залогај, да се вратим у живот.
Видјевши његово испијено лице, сиромашак му пружи цијелу
векну.
Мени не треба, шапну. Јео сам јутрос.
Тада старац стргну с лица пластичну маску и збаци са себе до-
трајале хаље. Пред сиромашком се усправи углађен господин у
поодмаклом животном добу. Рече да је богат и да никога свог не-
ма, а неизљечива болест одбројава му посљедње дане. Одлучио
је да сав иметак оставе добром човјеку, а бољег од њега тешко да
ће наћи.
Поведе старац сиромашка у своју раскошну кућу. Тамо га слу-
ге окупаше и обукоше у ново одијело, па поставише за сто и пред
њега и његовог добротвора изнесоше сваковрсна јела. Када сиро-
машак устима принесе сребрну кашику, која ће, као и све у овој
кући, ускоро бити његова, у њу кану крупна суза.
Никада више, помисли, нећу испод мишке тргати комаде вру-
ћег хљеба и осјећати тај омамљујући мирис и укус.