Душка ВРХОВАЦ:
Вјекослав Вукадин, „Поглед из оштрог угла“, Свет књиге, Београд 2016.

Рецензент и писац поговора за најновију књигу Вјекослава Вукадина, „Поглед из оштрог угла“, коју је недавно објавио Свет књиге из Београда, критичар и песник  Мићо Цвијетић, дао је прилично обиман критички увид у укупно дело Вјекослава Вукадина и, разуме се, посебно у ову обимну књигу, која је предмет наше пажње. Ја ћу пак овде покушати да, као песник о песнику, дакле и као посвећен читалац, изнесем нека своја запажања и размишљања о поезији и поетици овог аутора и књизи о којој је овде реч.

Пре свега, што се концепције књиге тиче, унутарње драматургије слагања текстова,  изоставила бих сваки разговор о обиму књиге и да ли се од оволиког броја песама могло сачинити две или више књига. Моје мишљење је да је то увек ствар аутора или приређивача књиге, и примедбе да је то могло и другачије никада не постављам, јер увек може и другачије, али аутор је одабрао да буде тако и за њега то свакако има своје разлоге и значења. Наше је да наслутимо зашто је архитектура књиге баш таква. А природно је да би свако други могао да је „скроји“ и другачије, али то формално више не би била књига како је овај аутор замислио већ како би се то нама допало. Дакле, ауторство је неприкосновено и када су формалне ствари у питању.

У овом конкретном случају, већ судећи и по самом наслову књиге, аутор се нашао и по сопственом, али и по мом нахођењу, на ступњу креативне и временске зрелости на којем је пожелео да објави књигу која би била његов веродостојан код, примерена мера укупног његовог стварања и философије живота. То је такав избор којим он више жели да нам пружи јасан увид у то шта је њега све заокупљало, са чиме  се то све „носио“ и на који начин у одређеним периодима  је то савладавао, него да нам се допадне, да измами свеопште прихватање и похвале, мада је присутна и та намера. Међутим, из укупне поетике лако се да уочити да Вјекослав Вукадин не чезне превише за општим свиђањем, за „тоталним пријемом“, да тако кажемо. Њему је важније да изрази себе и да захваљујући баш том свом, особном печату, освоји сродне, сличне, наклоне, него да покаже да је мајстор форме (иако то често јесте) или носилац посебне осећајности (што, такође, често јесте).

Уводећи читаоца у своје временске периоде и у своје цуклусе Вјекослав Вукадин се не труди да нас проводи кроз лавиринте поетског онеобичавања, што је у нашој средини већ дуже време мода код неаутентичних, како ја то зовем, натегнутих песника. Супротно од тога, он као баштиник отворености стиха наше народне поезије, благонаклоно, као род роду, покушава свом читаоцу да отвори своја врата да се не мучи док улази у његов поетски свет. А ако ипак застане понегде у недоумици који кључ да употреби, да има на уму да му неће помоћи калауз, онај свеотварајући, да ће морати да потражи и нађе оне са посебним нарезима, некад скоро невидљивим, али сигурним – као што су решења за питалице, загонетке, увек изненађујуће једноставна. Да је то овако, или приближно овако, уверава нас већ песма са друге корице: „У песми сам најсигурнији“. У песми Вукадин зна шта он зна и шта жели да саопшти својим стихом, а зна и то да ће онај прави, његов читалац знати и о којем кључу се ради.

Већ на основу напред реченог, можемо да кажемо да је једна од основних карактеристика Вукадинове поезије, говорим дакле о поетском, лирском исказу његовом, аутентичност. У то нас лако уверава песма „Равнај се према себи“. Само по себи, иако сте љубитељ такве поезије иако нисте баш, то је квалитет. Да су аутентични може се рећи само за оне ауторе за које није неопходно тражити поређења, одмеравати их са другима, јер су они препознатљиви, такви какви јесу, знају свој порив и позив, а ми, и читаоци и критика, ко воли нека изволи. Ко не воли, читаће друге, другачије песнике. Дакле, Вјекослав Вукадин, мада мења места, пределе, културе и временска раздобља, не трпи такорећи ничији утицај, ни класичних ни модерних појава и струјања. Чини се да је био подложан једино утицају који је са мајчиним млеком посисао, утицају коме га је његова лична судбина изложила..

Други квалитет ове поезије,  (ја се овом приликом нећу освртати на записе, афоризме и друге огледне форме, ближе лирској прози него превашодној лирици)  јесте да је овде реч о поезији којој се верује. То је поезија која не прикрива свог аутора, напротив, она нам га углавном открива. Ма колико затворен, и ма колико певао о својој отуђености и неизбежном, макар и повременом, бекству у себе, Вјекослав Вукадин веома свесно, радосно чак, показује своје трагове, на лицу, на души, у животу. Понекад и скривајући се, он се у ствари открива. То јесте битан квалитет ове поезије, јер таква поезија, и када нема наклоност критике има доста поклоника, јер се читалац лако ставља у кожу свог песника, налазећи баш ону врсту сродности о којој Вукадин пева, а сродни се једни другима радују и лако и добро се разумеју. Ако се има у виду да је баш та врста разумевања и духовног препознавања најчешће пут ка љубави, блискости, јасно је да овакви песници редовно имају своју одану читалачку публику, без обзира чак и на сам уметнички домет.

Да бих затворила тројство навешћу још једну врлину коју ћете открити у овој књизи и овом и оваквом начину певања Вјекослава Вукадина. Та врлина јесте одсуство оне тривијалне патетике од које врве рукописи наших песника и овде у Србији, а посебно, да и то кажемо, оних у расејању, иако би можда било правилније рећи: у бежанији или у отерању, јер мало њих је радо и од добра отишло, отишли су муком отерани или бежећи од зла и горега. Дакле, Вукадинови стихови никада нису кукумавке, не пате од неизоставних речица Ах и Ох и не очајавају над прошлим. У тим стиховима прошло, и када је у носталгију и тугу увијено, јесте благо, нешто што је животу даривало слику, музику, ритам, лепоту, па отишло, јер је отићи морало.

Ако ме питате да ли бих ту могла ставити и неку негативну примедбу овој књизи, нешто што ми се баш много не допада, - могла бих. Има ту понегде непотребног наравоученија и накнадног тумачења, има неких ставова са којима се ја лично не бих сложила, али разговор о томе у овој прилици био би свакако небитно спорење, професионално цепидлачење, па ћемо то изоставити. Аутентичног песника не треба на тај начин одмеравати јер аутентични су своји, такви какви јесу, и свака интервенција у њиховом поетском ткиву битно би то ткиво мењала, а на то немамо право.

Још бих указала и на то да се Вукадин свом читаоцу обраћа директно, наоко лако, ноншалантно, али стваралачки веома контролисано, он час пева, час песму прича. Понекад, наизглед намерно, за нијансу жртвујући форму или музикалност стиха, овај песник вешто, непосредношћу свог поетског казивања,  осваја свог читаоца, приближава му се толико да му не оставља узмака и они постају блиски. Или, ређе, окрећу се свако себи, ако је у питању читалац друге врсте, другог рода, друге боје, другачијих афинитета и естетичких поимања. Речју, „Поглед из оштрог угла“ је књига – откривалица, која даје прилично целовит увид у досадашње стваралаштво Вјекослава Вукадина  и оставља нам бројне могућности да се упознамо и препознамо. Њена обимност омогућава и да се уочи својеврстан стваралачки пут који је Вукадин прешао од својих младалачких почетака до данашњег само наизглед смираја. Не би ме изненадио ни нови и другачији избор овог тихог и својеглавог аутора.