Мирјана Булатовић
Песме

 

ДИВЉИ  ЗАПАД

 

Никада није

постао питом

Дивљи запад.

 

Премда је имао

известан развој,

остала му је

спремност за напад

из салуна.

 

С колтом на бедру

Дивљи запад

дошетаће

и на твој праг.

 

Дивљи запад

повлачи ороз

на сваког ко му

није драг...

 

 

КО  ЋЕ  ВАС  РАЗУМЕТИ

– Шта је на Косову Лазар урадио?

– Небеску Србију с војском саградио.

 

– Славите пораз, је ли тачно,

којим почиње раздобље мрачно?

 

– Да би Лазар постао Свети,

глава је морала да одлети.

 

Што вам Небеска Србија смета

кад се доњег не тиче света?

 

– То је дим, магла, стварност је друго!

не може тако Србија дуго...

 

Ви се слепо држите тога,

а могуће је да нема бога...

 

– Сваки српски мученик с коца

на небу види рођеног оца.

 

Нама је јасно: да Бога није,

Не би С било од Србије.

 

 

ЗАТВОРСКИ  ПАС

Само је он слободан

и радосно са људима

дели њихову робију.

 

Он не зна ко је убица,

а ко утајивач пореза,

посрнули део човечанства

пун је топлине,

па пас репом маше

и погледом говори:

добри моји људи,

добре моје убице.

 

АВИОНСКО  УПУТСТВО  ЗА  СПАСАВАЊЕ

У случају опасности нећу

ништа знати, залуд лепо пише...

Свуда носим мали крст и свећу,

а ко уме нека с маском дише.

 

Та је школа за мене претешка;

лакше ми је да постанем жртва.

Квар је могућ, и пропуст, и грешка.

Куд год кренем, унапред сам мртва.

 

АКО ЈЕ НЕКОМ СРЦЕ СТАЛО

Ако је неком срце стало,

значи да је... с нама још мало.

 

Гледа док за њим сузе лијемо

и ракију му за душу пијемо.

 

Он је у смрти жив и жали

што смо га брзо отписали.

 

Хтео би да нас такне, прене

и поглед на смрт преокрене:

 

Узалуд сам се смрти бојао,

од страха напола постојао,

 

мислио да ће вечна тама

пасти најзад по свима нама,

 

а сад ту стојим док ме жалите,

одело спремате, свећу палите...

 

Гласно говорим, да ме чујете:

Без разлога се тугом трујете,

 

лица су вам од патње модра,

ја више нисам тај са одра,

 

срце ми куца, будна су чула,

не може човек постати нула

 

и нема чега да се плаши

јер иза смрти чекају наши...

 

Али, нико ме не види, не чује,

дошло време да се путује...

 

Плачите онда, кад нисте схватили

да смо се смрћу кући вратили!

 

_______________________________________