Редакција
Владимир Бабошин
Разговор с дедом | Разговор са деда
Мој деда по мајци, Степан Степанович Сергејев, пулеметчик 8 пушке чете 998 пука погинуо 5 јула 1944 г. у време Выборгско-Петрозаводской операције у борби "локалног" вредности испод села Вакилла, место Хокомяки у близини г. Выборг, где је и сахрањен у заједничку гробницу. Уочи 50 –годишњице Победе перезахоронен у мемориале недалеко од пос. Црвено Брдо. Изражавам захвалност своме ученику Тимотеју Жердеву, који је пронашао гроб деде.
Скандинавија[2]своје километре
Ставља под многе точкове.
Тешки камиони кô да лете,
Обилазе све нове редове,
Дуж пута борове уклете
Што дуго кô стража ту стоје,
Непомични кô и увек што су.
Тад угледам мајке своје лице,
На Црвено брдо заједно
Код оца њеног а мог декице –
На далек пут крећемо вредно.
Две хиљаде километара тамо
И толико на повратку од њега.
На толиком путу једна жеља само,
Да видим деду – она оца својега.
Код родбине није необично
Да једни друге радо посете,
Још кад је место, кô дедино, одлично
За живот изван тебе, свете.
Пожелео сам, кажем искрено,
Да деда изађе на двориште
И каже ─ да сте ми живи и здрави,
Чекам вас од јуче, од јутра, и више.
Гле, праунук два метра, мушкарац прави,
За годину кô поручник се пише.
Сад већ сам знаш а не из приче
Шта је војска, како јој се служи,
Добар ратник и човек, мој унуче,
Твој деда је био – земљи да се одужи.
Метак је будалa – бајонет за храбре,
Овде, у јулу четрдесет четврте,
Непријатељу пробисмо бокове,
Све ћутећи, мрштећи обрве,
И ето, колико година пролете
Откако ме тог јула убише.
Роде мили, пети јул је био,
Ено, тамо, у селу Вакили
Нико метак није испалио.
Ни Левитан[3] се не јави на радио
Кад је капетан с дигнутим бајонетом
У јуриш, у мислима са Стаљином
Кренуо, и ми за њим гласно.
Тад с бока митраљез затрешта,
Све утихну кô ноћу, касно,
Јер, унуче, судбина је клета
Одредила да никад те не сретнем,
Да испратим младост, зрелост твоју.
Убише ме у последњем боју.
•С руског препевао Анђелко Заблаћански
Мой дед по матери, Степан Степанович Сергеев, пулеметчик 8 стрелковой роты 998 стрелкового полка погиб 5 июля 1944 г во время Выборгско-Петрозаводской операции в бою «местного» значения под деревней Вакилла, местечко Хокомяки недалеко от г. Выборг, где и был похоронен в братской могиле. В преддверии 50 –летия Победы перезахоронен в мемориале недалеко от пос. Красный Холм. Выражаю благодарность моему ученику Тимофею Жердеву, который нашел могилу деда.
|
|||||
| "Скандинавия" под колеса
Километры свои кладет Мастодоноты летят многоосные Обновляя обгонам счет. Вдоль дороги сосны упрямые Как в строю стоят чередом... А ко мне приехала мама, Едем к деду на Красный Холм. Много верст за спиной оставлено Тыщи две лишь в один конец И понять ее надо правильно Мне он дед, ну а ей отец! Вроде нет ничего необычного Едут родичи навестить Место там, у деда, отличное Я и сам там хотел бы жить. Так хотелось бы, право слово, Чтобы вышел он ко двору, Пробасил бы - Как живы-здоровы? Ждал вчера еще вас поутру. Глянь -правнучек два метра с лишком Лейтенант уже целый год Сам ведь знаешь, не понаслышке, Как военная служба идет. Да уж, внучек, калач я тертый... Пуля-дура, а штык- молодец! Здесь, в июле сорок четвертого Мы ломали врагу крестец! И примолкнет, брови нахмуря... Это сколько же лет прошло, Как убили меня в июле Вроде пятое было число. О боях у деревни Вакилла Ничего не сказал Левитан, Но стрелковую не непрасно В штыковую поднял капитан. Не срывал он голос за Сталина, Прохрипел -В атаку, вперед! Но ударил по роте фланговый, Замолчавший уже пулемет... Да, внучок, знать судьбой предписано, Что не встретились мы с тобой. Для того чтобы внуки выросли, Я поднялся в последний бой... |
[1] Место за гроб и споменик
[2] Ауто-пут Санкт Петербург – Хелсинки
[3] Јуриј Левитан (1914-1983) – Био је радио-репортер који се са бојишта директно јављао преко радија.
Коментари